ДОГАЂАЈ којем српски народ даје почасно место у обележавању Бадњег дана и Божића је уношење бадњака – младог церовог или храстовог дрвета у кућу. Овај чин доживљава се као ступање празника у дом и коначну најаву празничне радости.
Бадњак се, по традицији, сече на бадње јутро. Овај дан свој назив вуче из старословенске речи “бдјети”, што значи бити будан, бдети, у ишчекивању неког догађаја. Бадњи дан је посан дан, што значи да су верници обавезни на придржавање поста. Код нас се уобичајило да се и они који не посте цео божићни пост, у предвечерје Божића окупљају уз посну трпезу.
Храстово дрво одувек је важило за симбол плодности. Оно у себи чува поједине претхришћанске елементе. Према предању, то је дрво које су пастири донели у Витлејемску пећину и наложили га како би угрејали Богомајку и Христа. Истовремено, бадњак представља и самог Христа, па се зато често каже да ово младо, за Србе свето дрво, док разбуктава ватру на огњишту, јарким пламеном осветљава не само наш дом, већ и најмрачније делове људске душе, доносећи благодет хришћанског мира и љубави.
Древни божићни обичаји у нашем народу временом су прилагођени савременим условима живота, али и даље нису изгубили на симболици и духовним значењима. Глава куће и у градским условима устаје рано, облачи свечану гардеробу, најчешће попије малу чашицу ракије и приступа сечењу младог стабла или куповини на некој од многобројних пијаца или тргова. Без обзира на профаност овог чина, њему се приступа са пажњом и поштовањем.
Бадњак се некада обавезно ложио у огњишту, чиме се призивала топлота која је огрејала Христа у првим тренуцима по рођењу. У градским условима овај сегмент, природно, изостаје, чиме не губи своју симболичну снагу. Поставља се обично на источни зид куће или стана, близу иконе крсне славе. Заједно са њим уноси се и смотуљак сламе, жита и гранчица дрена. Ови елементи дубоко су укорењени у етнолошкој традицији нашег народа у којој имају вишеструка значења, која се повезују са здрављем, духовношћу и плодношћу.
Полазник (понегде зван и радован, јер доноси радост и срећу у дом) омиљено је дете или чељаде у породици. Са домаћином се на божићно јутро поздравља и љуби изговарајући речи: “Христос се роди!”, а домаћин одговара: “Ваистину се роди!”
Бадњак, који обично стоји у просторији где се фамилија окупља, полазник прво дарује, потом прилази ватри и џарајући је изговара: “Колико варница, толико здравља, радости, весеља, парица…” Упућује најлепше жеље за домаћина и благостање у његовом дому, па га зато домаћица обавезно дарује. У савременим градским условима његов задатак је да га са поштовањем унесе и постави на централно место у дому, најављујући долазак Божића.
фото И.Маринковић
СЛАВА ЦЕЛОГ НАРОДА
Обележавање Божића на начин на који то чине Срби носи јасан печат претхришћанства, који је временом обогаћен хришћанском вером и духовном симболиком.Обележавање празника бадњаком, сламом, квоцањем, жртвовањем прасета или јагњета, чесницом, полазником и различитим врачањима јесте празник наше старе вере – записао је чувени српски историчар религије и обичаја Веселин Чајкановић. – Поред крсног имена и Ђурђевдана, наш најнационалнији празник Божић је пре свега и празник култа предака. Српски старински празник који је претходио хришћанском Божићу и који је продужио да живи даље у народним обичајима и веровањима био је празник из култа предака – у славу бога мртвих. Разумљиво је, зато, што је овај празник поред крсног имена био и остао за сва времена најпопуларнији празник у српском народу.
РАДОСТ ДЕЦЕ
Богатство народних обичаја разлог је због чега је Божић омиљени празник највећег броја православних верника, али и свих који поштују српску традицију. Неписано је правило да породица Бадње вече обележава окупљена око бадњег дрвета за које се сматра да у дом уноси срећу и спокој, али и опомиње на праштање и мирење међу завађенима. Обичај је да се у сеоским условима бадњак сече у рано јутро. По њега полази домаћин, мушка глава, који га поздравља речима: “Добро јутро, бадњаче и честита ти Божић.” У многим деловима Србије постоји обичај да се први ивер бадњака чува, јер он доноси берићет у кући. У прострту сламу стављају се ораси, шећер, суво воће и бомбоне за децу. У многим селима и данас је жив обичај вертепа или коледа. Тада поворке, углавном младих, уз песму и весеље иду од куће до куће по селу.
БУДУЋА ЗНАМЕЊА
“Не дај боже ведрога Божића, ни облачнога Ђурђевога дана”, само је једно од мноштва народних веровања везаних за Божић. Овај дан има централно место у зимским светковинама, а етнолози то везују и за нови почетак годишњег циклуса. Празник Христовог рођења, за који се сматра да корен вуче још из најдубље словенске прошлости, узима се као идеалан за почетак неког посла. Народ верује да првог дана празника треба, макар симболично, започети неки посао или подухват који предстоји током године. Уз то, сматра се да током празника човек треба да уради помало од свега што воли, јер ће онда то чинити и током целе следеће године. У многим деловима Србије обичај је да се на други дан Божића обиђу њиве, пашњаци и торови, и тако им се пожели сваки успех и берићет. Верује се и да полазник који на божићно јутро улази у кућу треба да буде млад, здрав и весео, јер у дом доноси успех и радост.
ЧЕСНИЦА И ПЕЧЕНИЦА
Дан пред празник Рођења Христовог проводи се у посту и духовном смирењу. Скоро све породице у Србији на Бадњи дан се окупљају уз готово идентичну трпезу на којој су пасуљ пребранац, риба, посна пита, црно вино… Бадње вече које породица прославља на окупу проводи се уз орахе, лешнике, суво и свеже воће. Обичај је да се у сламу која се посипа по поду куће ставе бомбоне, слаткиши и коцке шећера намењене најмлађима.
Централно место божићне трпезе у већини крајева наше земље припада – печеници. Њу домаћица припрема на Бадњи дан, а углавном је реч о прасету или јагњету. У неким деловима Србије, вађење печенице из пећи прати велика радост укућана и весеље. Уз то, на столу је и хлеб – чесница. Она своје корене има у Тајној вечери, на којој је Христ указао да је хлеб његово тело. Тражење новчића у комадима чеснице, који налазачу доноси срећу и богатство, омиљена је забава најмлађих.
Новости.рс
