После више од седам деценија исправљена је неправда према угледној бајинобаштанској фамилији Веизовић, Светиславу и Зорки, и с њиховог имена скинута љага да су народни непријатељи.
Рехабилитовао их је Виши суд у Ужицу јер је, на основу документације коју је судском већу предочио унук Радомир Бато Веизовић, утврдио да су без кривице страдали. Светислав је платио највишу цену, партизани су га без суђења стрељали у Ужицу 1941. године, а супругу Зорку Војни суд Команде ужичког округа, након завршетка рата, осудио је на 20- годишње робијање.
Светислав је био не само један од најбогатијих већ и најнапреднијих људи у бајинобаштанском крају. У центру мале вароши 1927. године изградио је модеран хотел “Европа” са 12 соба, кафаном и салом за ручавање. Ресторан са белим столњацима , “тонетовим” столицама и штампаним јеловником био је одиста део европске културе у варошици на Дрини. Зими су у “Европи” приређиване забаве и балови, ту је 1930. године засвирао и први радио-апарат у Бајиној Башти, а 1937. Светислав је донео и кино-апаратуру, па су у хотелу два пута седмично приказиване биоскопске представе, а често су гостовале и позоришне трупе.
ИМЕ ПО ДЕДИ Познати књижевник Светислав Басара добио је име по деди Светиславу Веизовићу. Светислав и Зорка су Басарину мајку Добрилу усвојили као девојчицу и одгајили је, ниједног тренутка не одвајајући је од своје деце.
“Светислав је лишен живота без икакве одлуке, иако му није доказана никаква кривица. Није био народни непријатељ, нити ратни злочинац, нити припадник било које војне формације. Био је велепоседник и хотелијер, ухапшен је од стране партизана након што је формирана Ужичка република и спроведен у затвор у Ужице и 4. новембра 1941. стрељан од стране партизана. По завршетку рата конфискована је његова и имовина супруге, а породица је трпела последице таквог поступања”, наводи се у решењу о рехабилитацији.
Зорку Веизовић пресудом Војног суда Команде ужичког подручја од 14. маја 1945. године огласио је кривом јер је наводно за време окупације сарађивала са љотићевцима. Осуђена је на казну робије од 20 година, трајни губитак часних права и конфискацију целокупне покретне и непокретне имовине у корист НО фонда, а конфискована имовина уписана је на државу.
– Од конфискације изузет је једино стан у саставу хотела који је остављен Светислављевом сину Влајку, а мом оцу, да станује са женом и четворо деце – каже унук Радомир.
Хотел са још неколико пратећих објеката као државно власништво дати су на коришћење угоститељским предузећима, међу последњима “Инекс – Тари” из Бајине Баште.
– Трајало је то годинама, а 2006. једна од Цептерових фирми на аукцији купује “Инекс-Тару” и уз осталу имовину, која није спорна, уписује у катастар као своју и конфисковану имовину – истиче Радомир додавши да је Републичко јавно правобранилаштво поднело тужбу против Цептереве фирме АД “Хотели Бајина Башта” оспоравајући укњижбу.
Новости
