Београд – Очигледно је да нема јавне критике Александра Вучића на телевизијама с националном фреквенцијом. А то је најбитније, јер 60 одсто грађана Србије се обавештава о политици искључиво њиховим посредством.
Интернет се, нажалост, у највећој мери користи за играње игрица, а не за политичко обавештавање и стручно усавршавање. Вучић има пуну контролу над тим телевизијама а очигледно је да ће ускоро имати контролу над још једном која почиње са радом – телевизијом Нова, у власништву Богољуба Карића. Када је реч о штампаним медијима, ту је ситуација нешто боља. Озбиљни листови, попут Данаса и Политике, нису под његовом контролом – оцењује за Данас Јово Бакић, доцент на Филозофском факултету у Београду, на одсеку за социологију, упитан да ли је Вучић добио медијски рат са критичарима његове власти.
Политика није под Вучићевом контролом?
Објављујем једном месечно колумну у том листу и никада ми, без саветовања са мном, ниједно слово није промењено. Такође, има још људи који се не слажу с Вучићем и пишу за тај лист.
Таблоиди су, с друге стране, ужасан проблем. Информер, Пинков аналогон међу новинама, посебно је отровно гласило које се може поредити с најгорима из деведесетих, можда је у неким стварима и рђавији. Вучић је, дакле, добио медијски рат, бар на први поглед.
Па ипак, никада не можете да остварите апсолутну контролу над средствима информисања, то је као вода која налази свој пут. Питање је тренутка када ће истина почети да избија кроз све веће рупе. Што резултати његове политике буду више у несагласју с оним што говори, то ће грађанима долазити више до свести да га морају мењати.
Истраживања јавног мњења показују нешто другачију слику. О тој граници се говори одавно, али чини се да се није стигло до ње.
Да, нисмо још на тој граници. Проблем је што мало људи види алтернативу. Нема Вучић толику подршку, то је једна заблуда. Он има исту подршку као 2012. године, а то је неких 25 одсто грађана Србије, што значи да постоји три четвртине оних који нису његови активни подржаваоци. Проблем је што грађани у опозицији не виде реалну замену за њега. Он је разбио опозицију, а контролише и део странака које се сматрају опозицијом. Уцењује њихове вође. Ту мислим на СРС и ЛДП, као и на СПС, као његовог коалиционог партнера. Најгора је ствар када се део опозиционе јавности узда да ће социјалисти бити главна опозиција, сигурно сте то чули до сада…
Да, имамо, рецимо, тај феномен – Бранко Ружић.
Погледајте кад се он јавља. Ћутао је годину дана, и сад кад се говори о изборима, каже нешто против Вучића, јер то је сјајан повод да се фингира сукоб између СНС и СПС, који заправо не постоји. То се уради како би се нашао изговор да се иде на изборе.
Међутим, и ако не буду СНС и СПС имали довољно гласова, ту су опозиционари који седе на Вучићевој клупи за резерве, жељни лова на плен. СРС ће давати подршку мањинској влади, или ће ЛДП и ЛСВ, можда и ДСС, ући у владу. Тако се разбија подела на власт и опозицију. Док се та ствар не рашчисти, Вучићева позиција је сигурна. Да би се ствар рашчистила, бирачи морају неке странке да оставе испод цензуса. Ситуација у формалном, не у суштинском смислу, подсећа на деведесете.
Војислав Шешељ и Вук Драшковић су тада били опозиција на Милошевићевој клупи за резерве. Ипак, разлика је суштинска, јер се Милошевић замерио САД-у и ЕУ. Притом, имали смо санкције УН за које је и Русија гласала. Сада имамо релативну добру спољну политику, али је то додатни разлог за бригу. Ако је власт сарадљива, на пример око Косова, онда се негира дефицит демократичности у унутрашњој политици. У том смислу, не знате шта је горе.
Вучић је недавно прихватио војни поклон пакет из Русије. Која је цена тог поклона?
Ми смо чули да је руска страна незадовољна јер је Србија имала многоструко више војних вежби са НАТО него са Русијом. Ако смо већ неутрални, то би требало уравнотежити. Такође, ако војници НАТО имају имунитет да могу да убију и не одговарају на територији Србије, зашто и да Руси немају исти тај статус – да могу да убију а да не одговарају? Проблем је што је НАТО то добио. Да се питам, укинуо бих им то право; а свакако га не бих ни Русима дао. Дакле, цена поклона је да и Руси добију исти тај имунитет, а платиће се и пар милиона евра за ремонт расходованог поклона. Ту ће бити и више војних вежби, али ће се интензитет сарадње с НАТО такође наставити, што је врло рђава ствар.
Да ли је то одрживо?
То не знамо у овом тренутку. Није у интересу Србије да се сада одлучи за једну страну. Да улазимо сада у ЕУ, па у реду. Но, сигурно је да до 2025. нећемо ући, а ко зна шта се дотад с ЕУ може догодити.
Међутим, Русија за то време повећава присуство, тражи да се изађе у сусрет њеним захтевима. Дакле, то није статичан процес. Како се извући из тога када се Србија нађе на прагу ЕУ?
Русија је значајно појачала своју пропаганду у Србији. Данас имате доста руских медија, као и портала, који су српско-руски, где се српски националисти и десничари друже са руским и пропагирају Владимира Путина као идеалног вођу за Србију. Питање је где је ту место Вучића. Велико је питање како ће се ствари даље одвијати. Русија је појачала присуство али и запад је ту. Боље је да нас обе стране хоће него да пузимо да нас барем једна прихвати.
Шта то значи да нас обе стране хоће? Имамо сукоб те две стране у свету, појачано наоружавање у региону. Да ли се ствара атмосфера која би могла да буде небезбедна и ратна?
То не зависи само од нас. Но, искуство нас несумњиво учи да смо довољно глупи да се покољемо, само ако има страног интереса за то. Европу чекају тешка времена и ту Руси имају огромну улогу. Русија улаже много више новца у пропагирање своје политике у државама ЕУ него у Србији. Национални фронт у Француској добио је 2014. године 11 милиона евра кредита од руских банака, а почетком 2016. затражио је 27 милиона евра за изборе у 2017. години. Тај новац не би могао да дође без јасне политичке подршке. Национални фронт Француске, Алтернатива за Немачку, Слободарска партија Аустрије – све су то заговорници добрих односа с Русијом. Марин Ле Пен је први француски политичар после 1945. која је јасно рекла нешто против Немачке.
Казала је да евро сматра немачком монетом, у немачком интересу, и да то није у интересу Француске. Она ће расписати референдум о изласку Француске из еврозоне, ако не и из ЕУ. То даље значи огромна превирања, како привредна тако политичка. Очекују нас тешки изазови. Као што видите, хрватски националисти су потпуно ван контроле. Кад се у Србији јави национализам одмах се реагује у Хрватској, и обрнуто. То су повезане ствари о којима сведоче и најновије набавке наоружања у обе земље. Страховито је то опасна ситуација.
Кад додамо томе Милорада Додика који имају подршку Русије за рушење државе БиХ?
Све је јако ровито. У БиХ, по правилу, играју два према један. Питање је ко ће се удружити против оног трећег. Кад год се ту равнотежа изгуби, као што је било приликом разбијања Југославије, тамо буду, нажалост, најгора разарања и жртве. И сада, ако дође до растурања ЕУ, биће опет најгоре у БиХ. И то је мука велика, јер су националисти на простору бивше Југославије оруђе у рукама великих сила које их лако инструментализују једне против других. Зар је могуће да мржња према комшији буде већа од увиђања сопственог интереса?
Можда то има везе са сиромаштвом, контролом медија и националистичком реториком…
Вероватно има и тога. Но, неки људи воле да мрзе. Има их који уживају у мржњи према другом и другачијем, а нарочито према комшији. То је опасно, јер нису доступни за аргумент, већ само чекају повољну прилику да ударе.
Назвали сте недавно Србију мафијашком државом, након проналаска оружја у Јајинцима, у близини породичне куће премијера. Истрага о томе још није окончана.
Неће ни бити окончана истрага о оружју у Јајинцима. Постоје две могућности – да су неки дебили хтели да убију Вучића, и онда су на невероватан начин оставили тамо оружје. Ако се то десило, онда је министар унутрашњих послова још недостатнијих умних способности…
Тужиће вас…
Кажем, ако се то догодило… Јер, нормално је да сачекате те који су то оружје оставили и да не обавештавате јавност о томе, док се они ту поново не појаве, а ви их не похапсите. Уместо тога, пред камерама су објавили рат мафији. Тако их, под условом да стварно постоје, никада неће ухватити. Због тога би министар полиције требало да буде смењен. Пошто није смењен, сумњам да атентатори не постоје, него да је власт сама оставила оружје. Потом су изашли с причом којом апелују на осећања народа – ето, хоће да нам убију председника владе.
Претходно је убијен „вођа навијачке групе“, који није издржао затворску казну од пет година због трговине дрогом. Осуђен је 2013. године, а убијен 2016. Три године је био на слободи с пресудом од пет година робије. Шта је то? То је мафија, а не држава, осим уколико није спрдачина. Свакако је иронија и правосуђа и полиције и, нарочито, председника Владе. То су кловнови пред камерама који не раде свој посао. Кажу да су тог мафијаша убили припадници црногорске мафије. Онда се дигне халабука због тога што је црногорски мафијаш убио србијанског.
Председник Владе и министар унутрашњих послова сматрају то поводом да објаве рат мафији. Као да „нормална и пристојна држава“ објављује рат мафији због убиства мафијаша? Па она га, ваљда, води без објаве. Или, можда, треба мафијаше упозорити да се сакрију, па је зато председник Владе полицајцима поручио да се више не друже с мафијашима? Претходно је упорно годинама понављао да све може да реши, само не проблеме у фудбалу.
Демантовао је да је то рекао.
Има цитата, не може да демантује оно што је у више наврата изјављивао. У том смислу, он је човек који не улива поверење, јер негира лако доказиве изјаве. Ове изјаве председника Владе стављају под сумњу за везе с мафијом. У том смислу, држава је део мафијашке структуре односно мафија је заробила нашу државу.
Навијачи су се раније користили да изазивају нереде огромних размера – због Косова, хапшења хашких оптуженика, да угуше сексуалне и слободе, угрожавају основна људска права…
Навијачи служе као покриће. Тај несрећник који је убијен је прво био „вођа навијача“ Црвене Звезде а потом Партизана. То нигде на свету нема. Обичан сам навијач ЦЗ, додуше не тако ватрени као што сам некада био, јер више нема фудбала на терену а има криминала, и не могу замислити да навијам за Партизан. Можда због тога никада нисам био ни „вођа навијача“ ни члан управе ЦЗ?
Чињеница да вођ навијача без проблема мења клуб и постаје члан управе ривалског клуба показује да навијање служи као смоквин лист за прикривање криминала. Мафијаши седе у управама клубова и међу навијачима. Требало би да поверујемо у њихову тврдњу: „Зато што смо навијачи – нисмо убице и трговци дрогом“. Не, они нису навијачи, већ управо убице и трговци дрогом, повезани с најмоћнијим политичарима у земљи.
Постоје тумачења у вези са претходним питањем, да Вучић држи под контролом националисте, који би, рецимо, могли да запале Београд због потписивања и спровођења Бриселског споразума.
Да, сигурно да је то једна симбиоза. Вучић и ја смо генерација. Он је ишао у Земунску, а ја у Тринаесту гимназију. Знам људе који су га у гимназији добро познавали и једном ружном речју звали. Тада није избијао с утакмица и дружио се с људима који су данас вође навијача односно криминалци. Зато кажем да су то мафијашке структуре. Погледајте само, Миша Вацић из 1389 је постао један од људи у државном апарату који се бави Косовом.
Улазимо у још једну изборну годину. Мислите ли да ће бити и парламентарних опет?
По свему судећи – да. Мада, мислим да Вучић још није донео коначну одлуку. Та одлука зависи и од тога ко ће све да трчи трку за председника Србије од опозиционара.
Ко би могао да га угрози Вучићевог кандидата?
Појавио се Саша Јанковић, питање је да ли ће и Вук Јеремић. Ту је и Бошко Обрадовић, па и псуедоопозициони кандидати СРС-а, ДСС-а и ЛДП-а… Ако се сви појаве, расуће се гласови опозиције, па је врло вероватно да у други круг улазе Томислав Николић и Војислав Шешељ. Шешељ ће онда у другом кругу тући Николића. Ако буде дуела између њих двојице, то ће бити брисање пода. То је једна варијанта.
На основу онога што сте рекли о Шешељу као лажном опозиционару, онда је он практично и Вучићев кандидат за председника?
Шешељ је на неки начин резервни Вучићев кандидат. Не заборавите да њему увек можете покрасти гласове, као што се већ једном догодило 1990-их, јер ЕУ због тога зацело неће правити питање, радикали немају снаге за протесте, а други опозиционари им неће притећи у помоћ. То је друга варијанта.
Не би плакао ако би Шешељ победио?
Не би, под условом да га не покраде, али он врло добро зна да је позиција председника страшно опасна. И да би његова позиција најмоћнијег човека у земљи била поткопана. То је оно што га мучи, иако у овом тренутку, они успешно сарађују. Отуда не треба искључити ни Вучићеву кандидатуру за председника, иако мислим да ће, пошто је извесно да ће доћи до расипања опозиционих гласова, напослетку снажно подржати Николића.
Јеремић нема шансе да победи Николића?
Да су се опозиционари договорили да трчи само Јеремић, онда би могао, али видимо да то није реално.
Да он буде и испред ДС?
Подршка Драгана Шутановца више шкоди но што користи доноси. То шта су направили чланови ДС гласањем за њега, само показује колико су ти људи изгубили сваки контакт са стварношћу. И зато су ту где јесу. Јанковић је, пак, за разлику од Јеремића, непознат ван београдског круга двојке, осим по блаћењу кроз које пролази, а неће моћи да се представи јавности због медијске блокаде. Штета је што у Београду не трчи против Синише Малог, као слабе тачке СНС. Имао би велике изгледе да га победи, али сада је доцкан за таква промишљања.
Ако буду и локални избори. Постоје тумачења да би на тај начин Вучић могао да склони са стране аферу Савамала, силаском Синише Малог са функције.
Односно, да не реши ту аферу, као што је никако ни неће решити, што је страховита брука, сведочанство о безакоњу и спремности ове власти на различита непочинства против грађана, јер знају да за њих неће бити кажњени.
Да ли Дачић сме да се кандидује?
Не сме. Осим ако се с Вучићем не договори другачије. Он мора да ради оно што му се каже. Уцењени људи немају слободу делања.
Премијер окружен тупавим кломагливцима који га уверавају да је генијалан
Да ли је Вучић, према вашем мишљењу, проевропски, проруски, или, како он сам за себе каже – просрпски политичар?
Мени се чини да он ту лавира. Када је спољна политика у питању, опет кажем, ту га не бих нападао. Вероватно је да бих радио врло слично њему, уз неке нијансе. Например, свакако, не бих куповао „поклоњене“ расходоване МИГ-ове. Нећете моћи ни да их подигнете, ако вас нпр. НАТО нападне. Ако сте их купили да се супротставите агресији, нећете успети. Да ли смо Русе замолили да нам поклоне ракетни противваздушни систем С-300? Да ли би хтели то без уласка у Евроазијску унију?
Када је реч о том супростављању, високи функционер СНС Милован Дрецун се занео, па је чак говорио о тенковима који би могли да уђу дубоко у хрватску територију…
Дрецуновске глупости. Мислим да је политика доследне неутралности најбоља. Никако не у НАТО, никако не у Евроазијску унију. Морате бити добри и са једнима и са другима. Шта ако нам Русија заврне гас? То су врло озбиљна питања и ту нема места осећањима. Видите, обично човек који има добру унутрашњу политику, има и добру спољну политику.
Код Вучића је интересантан тај парадокс. Спољна политика није лоша, а унутрашња је катастрофална. У спољној политици нема пуно опција, а унутрашњој има. Ауторитарац слуша оне изнад, Меркелову на првом месту, а окружио се тупавим климоглавцима који га уверавају да је генијалан, и он им, срећан, верује, док их, узгред, понижава. Обиће му се то о главу, али ће морати доста времена да прође…
Снежана Чонградин, Данас
