Балада о напуштеном дикатору: Гађење, или то смрт долази

Оболели српски диктатор Александар Вучић ових дана певуши песму из филма Сјај у трави – Ако ме остављаш, нека то не буде у пролеће, док размишља зашто га је, изненада, заборавила Ангела Меркел, Федерика Могерини и многи белосветски заштитници којима је пунио џепове, а они му окренули леђа. Дошло је време за велику наплату, али се он, што би рекли Моравци, још куробеца. Планира да овако изолован и обеспарен допуни картел доказаним пљачкашима, да уведе ванредно стање, да пусти грађанима још крви. Хоће ли имати и времена и снаге за свој последњи крвави обрачун. Можда је његовом стању прикладнија песма коју је написао Анри Мишо – Гађење, или то смрт долази

Самозвани Вођа остао је на чистини. Ни новца ни заштите. Његова шетња са Путином кроз Москву, на Дан победе, није значила баш ништа, као ни његов последњи сусрет са Меркеловом. У вези њега и његове политике, постигнута је апсолутна сагласност и на Истоку и на Западу: мора да оде. Постао је терет у односима великих сила на Балкану, компромитујући свакога ко је са њим било каква посла имао, чак и ако се само фотографисао. И управо у оваквим околностима, кад је требало да прогледа и схвати где му је место, Вучић наставља са својом манијакалном политиком, чвршће се повезујући са провереним криминалцима из сопствене странке, тражећи подршку и од њему сличних из света.

Последњих дана априла и првих дана маја месеца ове 2018. године, на одвојеним састанцима са члановима Међународног монетарног фонда и Светске банке, сада већ бивши министар финансија Душан Вујовић, добио је инструкције како да поступи у околностима нарастујећег криминала у, и око Владе Србије. Већ 7. маја, Вујовић је поднео писмену оставку, чије образложење није доступно јавности.

Био је то први корак у већ покренутом поступку рушења Вучићеве партијско-криминалне пирамиде.

Ни после пуних шест година апсолутистичке владавине, самозвани Вођа није схватио (или није желео да схвати), да две трећине укупног спољног дуга Србије, отпада само на два повериоца – ММФ и Светску банку – те да је сваки диктатор који се поиграо новцем ових финансијских корпорација, прошао лоше и то по убрзаном поступку. А, Вучић је њихове милијарде немилосрдно трошио на бандитске пројекте, подршку лажним инвеститорима и лажно финансирање инфраструктурних пројеката (довољно је погледати колико је новца до сада стварно потрошено на недовршени Коридор 10 и Коридор 11, па то упоредити са приказаним трошковима). Криминалне приватизације и разне “докапитализације” те финансирање страних компанија директно из буџета (попут Фиата, Јуре, Икее и многих других), биле су више него довољан разлог да ММФ и Светска банка зауставе доток новца.

Још један битан фактор срушио је Вучићеву “кредитну политику”. Наиме, према званичним подацима, Вучићева Српска напредна странка (СНС) има око 600 хиљада чланова (незванично, упола мање), али је и пола од поменутих бројева довољан показатељ колико новца мора сваког месеца да се нађе у каси овог полу-политичког предузећа. Око 250 хиљада чланова ове странке запослено је у државним институцијама, а свако од њих (од кафе куварице у јавном комуналном предузећу па до директора великих корпорација), има обавезу да део своје плате шаљу сваког месеца у фонд СНС. Сматрају стручњаци ММФ-а (и то су Вучићу саопштили), да скоро две трећине свих запослених из његове страначке армије, представљају чисти технолошки вишак и баласт на буџету Републике Србије.

Одмах после првомајских празника (тачније, већ 3. маја ове године), из Брисела је стигла вест да Европска унија више неће одобравати новац из приступних фондова оним државама – кандидатима за чланство које немају сређен правни систем и у којима влада криминал и корупција. У вези с тим, стигла је истог дана и изјава комесара за буџетска питања ЕУ Гинтера Етингера, који је рекао да за потенцијалну нову чланицу није намењен “ниједан евро” у новом буџету ЕУ, Вучић је тражио хитно објашњење, које је “хитно” и добио. Новца неће бити!

Последње велико судбоносно закопавање у криминално подземље, Вучић управо изводи “медијском кандидатуром” досадашњег градоначелника Београда Синише Малог на позицију министра финансија, уместо Душана Вујовића.

Сваки тиранин уз себе има свог “Мефиста” (један од главних демона у хришћанској митологији), а Вучићев демон пљачкашких страсти је Синиша Мали. У сумрак најопакијег савеза криминала и политике који је овде у новом веку виђен, појавио се и Синиша Мали, брат Предрага Малог (са којим је садашња председница владе Ана Брнабић била у вези, из које је изашла као жртва насиља и потом “пребегла” у такозвану ЛГБТ заједницу).

Наводни доктор наука, Синиша Мали, коме у биографији пише да је магистрирао 2013. године у Сент Луису (САД), а да је докторат одбранио у Београду, обичан је хохштаплер који ужива високу репутацију код себи сличних, у странци којој сада припада. Велики број универзитетских професора већ дуже време оспорава његову наводну докторску титулу, након што га је демаскирао професор Раша Карапанџа из Лондона, утврдивши да је две трећине тог “доктората” чисти плагијат!

Знатно раније, још фебруару 2001. године, Синиша Мали је постављен за помоћника министра за приватизацију у Министарству за привреду и приватизацију Владе Србије. У овом периоду, био је службено задужен за припрему законске регулативе у вези новог концепта приватизације (Закон о приватизацији, Закон о Агенцији за приватизацију, Закон о Акцијском фонду, Уредба о тендерима, Уредба о аукцијама, Уредба о реструктурирању, Уредба о процени вредности). Потом прелази у Агенцију где постаје директор Центра за приватизацију, у оквиру којег води тендерску и аукцијску приватизацију, реструктурирање и тржиште капитала. Потом је био и саветник министра финансија и председника Владе Мирка Цветковића, са којим је у Агенцији за приватизацију направи пустош.

Може се са данашње дистанце слободно рећи да је Синиша Мали то време, са тек напуњених 30 година живота, “скројио” највећи лоповски пројекат у транзиционој Србији, те да није било ниједне аукције и ниједног тендера у коме он и остатак породице Мали (брат и отац) нису били “уграђени”.

Као градоначелник Београда у драматичним мајским поплавама 2014. године, Синиша Мали, заједно са председником општине Обреновац, Мирославом Чучковићем, директно је одговоран за смрт још увек неутврђеног броја грађана, који су страдали због небриге и одсуства одговарајуће акције градских и општинских служби. Али, побринуо се Синиша Мали за нешто друго: да прикрива до данашњег дана број мртвих и њихова имена (“чешљане” су чак и матичне књиге, како истина не би избила на видело).

На месту градоначелника оставио га је Александар Вучић, претњама да он лићно зна да Мали није крив што грађани Обреновца на време нису евакуисани од поплаве која се очекивала. Према истраживањима Магазина Таблоид, животе је изгубило најмање неколико стотина људи. Кривична одговорност Синише Малог и Мирослава Чучковића је несумњива, јер су одговорни што су јавно позивали грађане преко радија и те-ве станица да ”остану мирни” и да чекају да изгубе живот. Свако ко се интересовао за број жртва завршио је у затвору, под оптужбом за ширење панике и страха.

Афера за афером пратила је успон Малог ка врху криминалне пирамиде. Тако је у Бугарској откривено да је Синиша Мали директор офшор фирми преко којих је куповао луксузне апартмане на бугарском приморју вредне око пет милиона евра у летовалишту „Свети Никола” на Црном мору. Бугарски катастар нуди податке за колико и од кога је некретнина купљена. Испоставило се да се међу купцима тих апартмана налази и Срђан Дабић, директор руског “Лукоила” познат по томе што је приватизовао “Беопетролове” бензинске пумпе у време кад је Мали радио у Агенцији за приватизацију у одељењу за тендере и био надлежан за приватизацију „Беопетрола”.

Породица Мали, Синиша, Предраг и отац Борислав, основали су и компанију “Цомпост гроуп”, па су у једном од њихових послова незаконито дошли и до 10 хектара државне земље. Отац Борислав био је главна личност незаконите приватизације предузећа за производњу вагона „Братство”, којом приликом је уз Синишину помоћ преварио страниог инвеститора.

На порталу “Инвестигативе Дасхбоард” који садржи линкове ка свим корисним пословним регистрима широм света, налази се и име Синише малог те његови незаконит послови. Такође и регистар под именом “Орбис”, где се налазе подаци о дословно свим светским фирмама (и свакодневно се ажурирају), могу се наћи и фирме које је регистровао Синиша Мали.

Може ли овакав човек да седне у фотељу министра финансија Србије? Може у Вучићевој криминалној држави, у којој су џепарошке способности врлина и препорука, а не мана.

Савез Синише Малог и његове несуђене снахе, Ане Брнабић, свакако ће сахранити Александра Вучића брже од било које погребне делегације из европске уније или ММФ-а и Светске банке. Обоје су чланови опскурних међународних организације које се баве убијањем националних економија (Мали је и члан британске привредне коморе, а Брнабићева и даље фигурира као “сива еминенција” НАЛЕД-а, организације која је у Србији инсталирана са идејом контроле целокупног економског живота).

Градоначелник Синиша мали је више пута смењиван и од Александра Вучића. Поводом притиска из иностранства око случаја Савамале, Вучић је рекао да ће градоначелника бити смењен и ухапшен. Али, ништа од тога. Како ухапсити Малог који је са министарком Зораном Михајловић потписао злочиначки уговор око градње Београда на води, учествовао је у издајничкој продаји ЈАТ-а арапском Етихаду. Шеицима је продавао земљу, хотеле, а намеравао је да прода и сва изворишта питке воде.

Мали је прозиван због насиља над бившом супругом Маријом, од које је одузео троје малолетне деце. Вучић га је критиковао јавно због тога. Али, ко да закоље коку која носи јаја? Јер, не постоји посао, реконструкција, изградња било чега у Београду у који се Мали није уградио. Провизија, мито, све је то забележила српска полиција, али је све и остало у фијокама.

Пустош иза пројеката у чијој реализацији је учествовао Синиша Мали, по Вучићевом налогу, обавезује да се та мафијашка група што пре изведе на суд. А Вучић жели да баш овакав човек, преузме финансије, јер му неће бити лако да у буџету ”има суфицита”.

Да би покрио све пљачке градоначелника Малог, Предраг Мали и Андреј Вучић поставиће за градоначелника Ирену Вујовић, досадашњу председницу Градске општине Савски Венац. Ова лака и неука жена, унука народног хероја Саве Ковачевића, идеална је прилика да Вучићева рука буде и у градској каси.

Али, Вучић има на стотине отворених проблема, па и онај енергетски, који је сада немогуће покрити, јер су гасни споразуми са Русијом и даље “на леду”. Цена његове наводне проевропске политике, све је већа. Ових дана, немачки изасланик Клаус Тепфер боравио је у Приштини због електроенергетског чвора између Косова и Србије, па је у једном неформалном разговору које су локални медији забележили, рекао да је све било једноставније док је држава била јединствена. Ово није било право његовом домаћину и Вучићевом партнеру у комадању Србије, Хашиму Тачију, али, речено је, чуло се…

И док му на све стране гори под ногама, из добро обавештених кругова блиских влади, председништву, владајућој странци, па чак и неким дипломатским круговима, има наговештаја да ће Вучић да извуче нек нову “Сабљу” (асоцијација на масовна хапшења након убиства Зорана Ђинђића). У прилог томе иде и једна анализа коју је ових дана објавио портал “Слободна Босна”, где пише да је амерички држављанин Данијел Дејвид Корбет, бивши амерички маринац и припадник елитне јединице „Фоке”, који је ухапшен у Београду због сумње да је припремао убиства по Србији, спреман да проговори и открије наручиоце ликвидација, али и да открије све детаље задатка који је добио да уради, односно кога је требало да убије, те да, наводно, из страха за сопствени живот планира да правосудним органима понуди нагодбу и да им све информације и детаље у вези са ликвидацијом коју је планирао у замену за полицијску заштиту.

Било ово истина или не, “случај Корбет” би могао да послужи Вучићу за такво нешто, јер су прилике најгоре од како је ступио на власт.

Народна банка Србије, на челу са неписменом Јоргованком Табаковић, пумпа девизне резерве, вештачки одржава курс динара, а све криминалне послове који су урађени преко НБС, мала група службеника ове институције спаковала је и уредно проследила надлежним институцијама у Бриселу и даље. Послове у НБС, као што је познато, не води Јоргованка Табаковић него професорка економије, Дијана Драгутиновић и она је најупућенија у све што је Вучић до сада урадио на штету државе преко НБС. Није далеко дан кад ће и за то морати да одговара.

За време Вучићеве владавине, Србија је у кризи остваривала натпросечно велики пад, а онда се из кризе испод просечном брзином извлачила. Ни последњих 5-6 година у суморне трендове нису унеле ништа ново. Наиме, од 2012. до 2014. године Србија је остварила годишњи раст БДП-а нижи и од просека Балкана и од просека земаља централно-источне Европе. Развојну заосталост Србија показује и у последње две године, која се у овој години, као што је речено, још и повећава.

Сва истраживања међународних агенција упућивала су да је Србија међу најсиромашнијим државама на планети, да нам је здравство налик оном из афричких племена, да је смртност у Србији велика…Ништа то није дотицало српског диктатора, којег су сво време подмитљиви комесари из Брисела тапшали по рамену, осмехивали му се, подржавали га да остане на власти.

Нож у леђа диктатору забио је ММФ позивом да се укине Закон из 2014. године којим су смањене и замрзнуте пензије за око 1.700.000 пензионера. Вучић се шокирао, јер он и опстаје на власти захваљујући најсуровијој пљачки пензионера и запослених.

Према извештајима који је прошле године доставила БИА страним службама, Вучић је буџет користио као да је његов власници. Стотине његових саветника плаћени су десетинама милиона евра, које су извлачене преко разних агенција и лажних пројеката, из кредитних линија. Свакодневна путовања Вучића по белом свету коштала су више него да је ”пословање” америчког председника. И лечење Александра Вучића је изузетно скупо, али он не жали.

После шест година види се да се Вучићева Србија развијала споро или никако зато што су инвестиције мале, такорећи никакве, а лажи небеске, веће од кула на Сави. Сви озбиљни економисти се слажу да је Србији за опоравак потребна домаћа производња и раст од 5 до 6 одсто БДП-а, али не и Вучић. Његови су планови да обезбеди себи одступницу и сачува живу главу од провале народног беса који га неизбежно чека.

Кад је 16. априла ове године у Београд изненада дошао Сергеј Наришкин, директор Федералне спољне обавештајне службе Руске Федерације, самозвани Вођа није ни сањао да ће једно од важних делова тог разговора да се тиче његове личне безбедности. Наиме, Наришкин је, према сведочењу добро упућеног извора, напоменуо Вучићу да Запад спрема његово одстрањивање са власти, али не више од те информације. Било је то довољно да се Вучић приликом боравка у Москви 9. маја наставио са распитивањем о својој даљој судбини. Али, била је свечаност, а то нису прилике за плакање на рамену.

Завртање славине ММФ-а, Светске банке и фондова из Брисела довело је Вучића у стање панике и препасти. Он, ипак, никога не слуша. Жели да влада до судњег дана. Стране службе обавештавају своје централе да Вучић планира увођење ванредног стања у Србији, попут оног што је Ердоган подарио Турцима. Ограничење рада невладиних организација, преосталих медија, блокаде Интернета, хапшење критичара режима увелико се пројектује. Вучићу саветују да се тога клони, јер Србија није Турска.

Вучићев страх од хапшења је оправдан. Тек ће се видети ко ће овог тешко болесног човека подржати из полиције, којој су, такође, плате већ четири године смањене, па замрзнуте. Војска тавори, такође, у беди, а на њеном челу је раузуздани министар Александар Вулин, који је, сваким даном све луђи. Српски диктатор је најавио и обрачуне у странци, смену министара у Влади Србије. Да ли ће остати без ваздуха? Са чим ће изаћи пред своје заштитнике, од којих је узео аконтације за злодела – Џорџа Сороша, Ердогана, шеике из УАЕ…

А 1. Куд плови његов брод

Мада је прошло скоро четири године од како је Србија и званично потписала протокол о сарадњи са Еуропол-ом (централном европском полицијском институцијом), са циљем сузбијања огромних коруптивних послова, прања новца и организованог криминала, власт коју персонификује, и самостално, мимо Устава закона заступа Александар Вучић, одбила је да се повинује правном поретку који важи за све земље чланице и кандидате за улазак у ЕУ. Уместо тога, незаконити послови криминалне мреже Вучићевог картела су се до те мере проширили и у Србији и ван Србије, да је његово политичко-криминално братство већ ушло у нераскидиви савез, какав имају све сличне мафијашке “фамилије” на свету. На његову жалост, искуство је показало да пут одатле увек води на колективну робију.

А 2. Јавна предузећа – његова каса

Јавна предузећа, а нарочито ова у Београду, служе као фабрике новца. Комуналне услуге наплаћују стотинак приватних извршитеља. Комунална предузећа су подељена странкама на власти, која им плаћају ”хранарину”. Београдске електране су међу највећим корисницима буџетских средстава, са најлошијим услугама које пружају грађанима, а имају наплату потраживања од 97 одсто, захваљући отимања од гладних грађана преко извршитеља. Због недостатка простора у овом броју нисмо објавили истраживање ко и на који начин пљачка ”Београдске електране”, како се извлачи новац и ко га добија. Учинићемо то у наредним бројевима.

Никола Влаховић, Таблоид