У организацији подпредседника Републике Српске, проф. Емила Влајкија, у просторијама Академије наука у Бања Луци између 30. новембра и 2. децембра одржана је научна конференција на тему присуства Турске на Балкану. Са рефератима су иступили научни радници из оба ентитета Босне и Херцеговине, Турске, Русије, Израела, Сједињених Држава и неколико других земаља.
Конференцију је отворио председник Академије наука РС, др Рајко Кузмановић, уз присуство домаћина проф. Влајкија, председника Републике Српске Милорада Додика и амбасадора Турске у Сарајеву, Ахмета Јилдиза.
У излагањима и расправама које су уследиле у оквиру опште теме разматрано је низ питања, као „БиХ у стратегији неоосманизма“ (др Дарко Танасковић), „Један век после Куманова – повратак Турске“ (др Срђа Трифковић), „Османска освајања на Балкану и елементи успостављања власти“ (др Хатиџе Оруч), „Заблуде турског модела“ (др Рафаел Израели), и друга.
На самом почетку конференције, по неким основним питањима дошло је до оштрог сучељавања у ставовима између амбасадора Турске Ахмета Јилдиза и председника РС Милорада Додика.
У свом излагању („Турски фактор на Балкану у савременим геополитичким условима“), академик Јелена Гускова рекла је да није изненађена обновљеним и снажним турским присуством на Балкану зато што је на једном међународном скупу још средином деведесетих година, од стране западних колега блиско повезаних са НАТО пактом, руским научницима било предочено да је у оквирима новог стратешког концепта алијансе, Турској додељена улога доминантног фактора на Балкану. Упозоравајући на опасности од олаког додељивања таквих „улога“, академик Гускова је истакла да је немогуће водити успешну политику на Балкану без дубоког познавања историје и менталитета народа који ту живе.
Мада је за очекивати да ће актери са удаљенијих простора имати тешкоће да овладају сложеном материјом на коју указује др Гускова, учесници су стекли утисак да ни бројни припадници турског контингента на конференцији, научни радници и дипломате, нису најтемељније одрадили свој „домаћи задатак“. Њихови ставови били су обележени тоном надмености и одсуством спремности да реално сагледају негативно тумачење које припадници балканских народа, углавном, придају вишевековној отоманској окупацији, што је код већине присутних изазвало негодовање и делимично затегнуту атмосферу током конференције.
У продужетку је излагање на научном скупу Стефана Каргановића, председника Историјског пројекта Сребреница.
Балканска политика идентитета, Сребреница и неоосмански фактор
Након завршетка етничких сукоба у Босни и Херцеговини (Босна, кратко речено) током деведесетих, идентитет је играо кључну улогу у самоодређивању појединих актера и њиховом одређивању у односу на друге. У том процесу развијање етничке посебности муслиманске заједнице најдаље је отишло. То је обележено покушајем не само да се присвоји од раније постојећа одредница „Бошњак“ као етничка ознака, већ и улагањем мање или више озбиљних напора да се скоро еx нихило произведе целокупна инфраструктура националне припадности, укључујући језик и посебне културне и историјске наративе. Зар Исламска декларација Алије Изетбеговића не наговештава управо такав образац етно-инжењеринга, и то у турско-исламском кључу?
Мада је највероватније била створена у сасвим различиту сврху, сребреничка афера из јула 1995. користи се опортунистички и игра значајну улогу у том процесу изградње националног идентитета. На темељу поставке, која не подлеже ни рационалној расправи ни емпиричкој провери, да је током сукоба муслиманска заједница у Сребреници (чему су накнадно били додати и други локалитети) била предмет геноцидног истребљења од стране српских суседа, Сребреница је претворена у архетипски симбол преко кога ће се моћи утицати како на „оштећену“ страну тако и на страну која сноси „кривицу“. У односу на оштећену муслиманску заједницу, симболички учинак Сребренице је да послужи као мобилизатор око једне заједничке, етноцентричне, политичке агенде, са имплицитном егзистенцијалном претњом у позадини, на шта Сребреница непрестано и драматично опомиње.
На равни која је дубља од дневнополитичке мобилизације, Сребреница служи такође као механизам за „сатеривање у тор“ или интегративно начело бошњачке политике идентитета, мада са неупитно негативним предзнаком. Посматрано кроз призму сребреничког симболизма, посебан идентитет муслиманске заједнице у Босни пројектује се не на одржив начин, позивајући се на позитивне доприносе општој култури и цивилизацији, већ у уским оквирима спајања кроз заједничко, стварно или потенцијално, жртвеништво.
Питање, да ли би ово могло бити прикладан начин за потврђивање националног идентитета, заслужује да буде праћено једним великим упитником. Суштинско обележје ове методологије за конструисање нације је њен конфронтациони карактер, прожет сталним осећајем крајње повређености, што изазива оштар ресентиман. Заједнички ресентиман би могао, под извесним околностима, да привремено послужи као везивно ткиво које би одређену групу окупило око заједничких циљева. Међутим, ресентиман је нешто што Нелсон Мандела, чије искуство и мудрост у овој области не подлежу сумњи, описује као „отров који пијемо у очекивању да ће од њега цркнути наши непријатељи“. Као формула за ослобађање стваралачког потенцијала новокомпоноване нације, ресентиман тек има да докаже своју вредност. Међутим, у мери у којој заједницу која је од њега постала зависник отуђује од непосредних суседа, та врста ресентимана ствара услове за сталну зависност од страних спонзора.
Турска у овим стварима не би имала неку значајнију улогу, и остала би и надаље не више од далеке илузије за балканске Муслимане, да од тренутних хегемона није добила задатак да води рачуна о њиховим интересима (вероватно уз дозволу да у скромним размерама обезбеди и своје) на Балкану. Очигледна је компатибилност између идеологије неоосманског режима у Турској и бошњачког идентитета у настајању, са блиским и често наглашаваним везама са исламском вером. У смислу темељних вредности, то би погодовало развијању јаке солидарности између Сарајева и Анкаре. Али што је још важније, без упуштања у то како се појединци лично осећају, бошњачки идентитет се по аутоматизму тумачи као нешто што се протеже без разлике на све етничке Словене на Балкану, ако исповедају муслиманску веру. У оквирима турске неоосманске агенде и, још важније, планова за дробљење историјских народа, што лежи у основи регионалне политике хегемонистичких спонзора данашње Турске, ова околност је као поручена. То значи да се географски распон вештачког бошњачког идентитета (уз сво дужно поштовање према искреним приврженицима ове националне идеје) протеже преко политичких граница у Србију (Санџак, или Рашку област) и Црно Гору. Потпуно несхватање од стране званичне Србије импликација овог процеса стихијног ширења идентитета, илустровао је пре неки дан премијер Дачић својом запрепашћујућом изјавом, приликом посете турског колеге Ердогана Београду, да домаћи „Бошњаци“ играју корисну улогу „моста“ између две земље. Врло слична улога „моста“, коју су судетски Немци својевремено одиграли у односу на Чехословачку, одмах пада на ум.
Оцена дугорочне перспективе пројекта стварања идентитета за муслиманску заједницу у централној области бивше Југославије не може се дати без узимања у обзир намера и интереса, па чак и перспектива за будућност, спољашних фактора који тај пројекат омогућавају. Стална прекоокеанска подршка коју овај пројекат ужива строго је условљена динамичним развојем укупних односа са исламским светом у целини. То је, међитим, нешто што се може променити преконоћ на запрепашћење, пометњу и вероватно разочарање локалних претендената на синтетички националитет. Што се тиче улоге Турске, у својој непримереној охолости, њен режим замишља да на Балкану може играти улогу која би била аналогна некадашњој Русији, заштитници православних хришћана под отоманском управом, само у овом случају обрнуто, као покровитељица балканских Муслимана. Жестока културна офанзива која се одвија уз помоћ заводљивих телевизијских продукција које би да отоманску Турску редефинишу у популарној уобразиљи, спојено са дрским изјавама припадника садашњег руководства да је период који је утиснут у колективно сећање већине житеља Балкана као културна и антрополошка катастрофа, уствари био „успешна прича“, довољно говори о тим претензијама. То, између осталог, доказује аспирацију Анкаре да Турска обнови своју превласт на подручју одакле је пре тачно сто година, по огромној цени у животима и ресурсима балканских народа, била неславно и праведно – избачена.
Проницљиво око, међутим, запажа низ знакова да би се изненадно, и из многих разлога, неприродно ширење утицаја Турске на подручју које је после неколико векова лоше управе оставила у девастираном стању, подједнако нагло могло и прекратити. Турско руководство у балканску улогу која му је додељена можда учитава више него што би требало, а подразумева се да се то односи у још већој мери на његове локалне симпатизере, који су познати по пословичној ускости својих видика. Ако у одређеном тренутку буде донета одлука да се апарати који Турску одржавају у статусу регионалне силе – искључе, или ако Турска буде прекројена у нешто налик на анадолијски ентитет које био предвиђен Версајским уговором на завршетку Првог светског рата, чисто дејством закона о ненамераваним последицама, имајући у виду непредвидивост тектонских потреса што погађају Блиски исток, настаће једна сасвим нова ситуација. Каква будућност, у таквим могућим сценаријима, очекује вештачке националне идентитете на Балкану чији су настанак и постојање условљени политичким махинацијама, а не природним и органским развојем?
Нешто што је почело као пројекат изградње нације у хотелу Холидеј Ин у Сарајеву у септембру 1993. претворило се у политички динамит чији се фитиљ налази у рукама страних сила. Позорница је припремљена за даљње нереде на Балкану.
У закључку, једина спасоносна мисао која долази на ум је мудра поука Хане Арент: „Само глупост може да диктира политику која у удаљеној империјалној сили тражи заштиту, док отуђује добру вољу суседа“.
Стефан Каргановић
Балкан магазин
