За мање од деценије експлоатације показало се да су радови на бројним путним деоницама дебело преплаћени. Оштећења на коловозу се појављују већ за две-три године
СРБИЈА је у претходној деценији за градњу путева дала 1,5 милијарди евра. Хрвати су дали три пута више. Међутим, разлика у квалитету саобраћајница са онима у региону, дефинитивно, не може да се оправда народном – “колико пара толико музике”. Стандарди за ауто-путеве су исти, што значи да је добар део радова изведених у Србији преплаћен, односно за уложени новац добили смо лош квалитет, а законски оквир је такав да кривца нема.
Од Ријеке до Батроваца нема ниједног колотрага, готово ниједне закрпе. Одлична вертикална и хоризонтална сигнализација. Тунели беспрекорни. После угодних готово 600 километара ауто-пута, прелази се граница. Тресе се ауто на деоници Шид – Београд, која је пре пет-шест година обновљена. Закрпа до закрпе.
Кроз рехабилитацију ауто-пута не мењају се геометријске карактеристике, већ се ради замена дотрајалих слојева асфалта. Ако се посао одради како налажу прописи, онда пукотина, ударних рупа и колотрага не сме да буде у периоду од десет година. То је, наиме, век трајања рехабилитованог ауто-пута. Али, ако се већ после три године појаве оштећења, онда је примењена лоша технологија, уграђени неквалитетни материјали или лоше изведени радови.
ЗАКИДАЊЕ НА АСФАЛТУ
НИЈЕ тајна да се на асфалту највише закида. Рачуница каже да на десет километара пута, чија је ширина шест метара, “уштедом” само пола или једног центиметра слоја асфалта може да се “заради” од 60.000 до 120.000 евра. И то да нико не посумња, а камоли примети. Када би се обавио преглед, питање је колико саобраћајница у Србији задовољава стандард за горњи носећи слој од 15 центиметара и завршни хабајући слој асфалта од пет до шест центиметара.
Гарантни рок који се предвиђа уговорима је две до три године и у том периоду сваку неправилност која се уочи на путу уклања извођач, а након истека тог рока одржавање преузимају “Путеви Србије”. И тако после пет година могу да се појаве пукотине, ударне рупе, а да одговорних нема.
– Одржавање путева у Хрватској или Мађарској се ради по највишим нормативима тако да саобраћајнице не изгледају као закрпљене панталоне, већ пружају сигурност и удобност – каже Горан Родић из ПКС. – Код нас се санација на добром делу путне мреже врло лоше ради. Фирме које изводе те радове су претежно нереферентне или раде као подизвођачи фирмама које су уговориле послове по дампинг ценама, што се одмах одрази на квалитет радова, пробијање рокова и додатне трошкове. Само седам одсто путева у Хрватској су радили странци, а све остало домаћа оператива, а код нас је супротно.
Најбољи пример лоше изведених радова је лева трака ауто-пута од Бешке до Београда. Изградња овог дела Коридора 10 завршена је 2003. године, а хабајући слој асфалта ударен је годину дана касније. И након само две године појавиле су се пукотине, које су извођачи закрпили такозваним графитним тракама. За ову срамоту нико није одговарао, а надлежни су се правдали тиме да извођач није могао да поправи све оно што је претходни – конзорцијум “Раст” нестручно одрадио на траси.
ДОМАЋА ОПЕРАТИВА
– ОКО 30 одсто вредности Србије је у путевима – каже проф. др Милан Вујанић са Саобраћајног факултета. – Нико не може да уговори радове тако да пут не буде раван. Дакле, за све што се не одради како је уговорено, извођача треба натерати да посао ради изнова, наравно о свом трошку. Улица краља Милана у Београду је најбољи пример како се поштују прописи и како домаћа оператива зна посао.
Novosti
