Пише др Миле Бјелајац
Најјача полуга српске политике 1912/1913.
O српској дипломатији и њеној узданици – народној војсци или како ниједна политика у којој се на крају мора апеловати на употребу силе, војску, не може успети ако у читавом друштву, код сваког његовог члана, не постоји јасна представа због чега су одбрана или рат у неком тренутку неизбежни
Сводити српску војску на неколико војвода и генерала или претенциозно закључивати о њој као институцији кроз понашање неколицине завереника, или чланова организације „Уједињење или смрт“ („Црна рука“), основане тек 1911. године, помињати само као слоган места победа – Куманово, Битољ и Брегалницу, води полако ка трошењу некадашњег значења тих симбола, али и производњи једне неплодне анализе прошлости и њених феномена. Такође, значи одрећи се неких од најважнијих поука српске новије историје. Некадашњи пригодни говори, а на другој страни „класна“ анализа још увек блиска појединим историчарима, једнако нас удаљавају од разумевања суштинских поука значаја који је имала српска војска у развоју друштва и државности.
Мање ћемо се задржати на једном елементу који у сваком времену, па и оном од пре сто година, носи непролазну поуку. Ниједна политика у којој се на крају мора апеловати на употребу силе – војску, не може успети ако у читавом друштву, код сваког његовог члана, не постоји јасна представа због чега су одбрана или рат у неком тренутку неизбежан.
ПЕСНИЦА ЈЕДНОГ НАРОДА
У Србији оног времена, као и код Јужних Словена, свест о ослобађању Косова, поробљене браће и рушење Отоманске империје била је општа. Била је то, како ће 1933. један савременик записати, „једна неисцрпна моћ те Србије, из које је потекла снага каква се није могла ни предвидети, па ни сада довољно схватити, бар од оних који се нису саживљавали са њом“. Дочеци ослободилаца, како стоји у небројеним извештајима, личним дневницима и писмима, били су им додатни подстрек за даља прегнућа и страдања, те потврда интимних мисли са којима су кренули у рат. Па чак и пробој на слободно море се разумео као избављење из аустро-угарског загрљаја тешких санкција. Еуфорично прослављање победа балканских савезника на простору Аустро-Угарске, посебно у Босни, Хрватској и Далмацији, али једнако и Војводини, и међу Словенцима либералима, давало је уверења да су ратници песница једног народа. Исти дух носио је добровољце који су похрлили у Србију. О духу те генерације која је била загледана у претке који су ослобађали парче по парче Србије у далеко тежим историјским околностима, често сами и без помоћи са стране, писали су надахнуто Драгиша Васић, Станислав Краков и Станислав Винавер. Но, писали су и војници, учесници ратова. Велика жеља да се не заостане за прецима, да их буду достојни, па чак и да их надмаше, то је носило једно поколење.
Када се из данашње перспективе, а често и нове „политичке коректности“, некадашње прегнуће и разумевање слободе сведе на „национализам“ негативног предзнака или се на њега искључиво гледа као на идеологију која је имала да послужи градњи држава преко сваке реалне мере и потребе, онда, уместо комплексног разумевања ондашње прошлости добијамо једну редуковану слику. У том тумачењу се превиђа да је садржај слободе „за све“ надилазио етнички принцип. Уместо дотадашњег турског система са грађанима првог, другог и трећег реда који се од 1878. безуспешно, под притисцима Европе, покушавао да реформише, долазио је систем грађанске и верске равноправности. Долазило је време у којем је свако могао слободно да се креће и у којем ће држава да га брани без обзира на његово порекло. Доћи ће време, тако рећи још у првом примирју, где суд спасава лажно денунцираног Албанца од стране некада угњетеног Србина и где ће пуковник остати без чина генерала, јер се пронео (неоснован) глас да је својој кући отпремио вредан намештај из једне турске куће. Нису све балканске земље једнако поступале, али то је други део приче.
ОМАЛОВАЖАВАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ Важнија поука догађаја од пре сто година, али и многих каснијих на свој начин, јесте разумевање или неразумевање улоге војске од стране највиших креатора државне политике. Веровање или неверица у властиту војску могу пресудно да утичу на вођење државне политике. Неразумевање како војна неспремност угрожава безбедност, па и сам опстанак државе може да доведе до уништавања једне институције која се тешко и дуготрајно ствара, али лако урушава. Ускогрудо гледање на војску као „непотребан трошак“, владареву силу и сл. могло је Србију скупо да кошта, с обзиром на планове које су јој у Бечу спремали још од 1906. године, придобијајући издашним понудама Бугарску на рачун Србије. И да није дошло до Балканских ратова, Србија би била потпуно територијално осакаћена, једва да би се помињала. Само мађарски вето на њено укључивање у окриље Монархије, сачувао би безначајне остатке и њену заставу на некој згради у Крагујевцу. У другој прилици тих година, само је једна оштра порука Софији и руска демонстрација флотом пред обалама Бугарске спречила да избије рат између две словенске земље. Претходно, бугарски председник владе, генерал Паприков послао је депешу свим својим посланицима на страни, у којој је претио „да ће Кнежевина бити принуђена да прекине односе са Србијом“, а министар војни генерал Савов (исти који је наредио напад 1913. године) отворено је изјавио пред италијанским војним аташеом да ће напасти Србију. Заплет се био толико заоштрио, да је Кабинет Пашићев морао да поднесе оставку (5. 7. 1908) „због спољних озбиљних прилика које су тесно везане са интересима српског народа“. Бугарска штампа, инспирисана очигледно министром војним, говорила је тада отворено да Бугарској неће бити потребно више од 80.000 војника, да се за десетак дана прошета кроз Србију и „под Београдом зароби целу Српску армију заједно са генералисимом Радомиром Путником“. Дакле, у тренутку Анексионе кризе, у тренутку који је следио после објављивања тајних анализа о неспремности српске војске (Машинов реферат) у бугарској и бечкој штампи, а потом и београдској, јавност у Србији је била разочарана и уплашена. Речима Николе Јовановића – Американца у чланку „Нов ударац престижу Србије“ („Вечерње новости“, 17. и 18. април 1907. године): „Дакле (…) г. Машин хоће оним својим рефератом да нам у поверењу каже: да би нас – не дај Боже сутра рат да плане – Бугари тукли… Да није Машинов реферат у препису предат Бугарима, а можда и у потпуном препису Немцима од њега штете не бисмо имали. Овако руга нам се цео свет“. Процена „Вечерњих новости“ да је објављивање делова и целог реферата охрабрило Бугаре, поклапа се с мишљењем француских дипломата из Београда који су доводили у везу појачане бугарске провокације и писање бечке штампе о слабостима српске војске. Звецкање оружјем је започело.
Са хипотеком пораза на Сливници (1885), са новинским извештајима о њеној општој неспремности (1907), српску војску су омаловажавали као респектабилан фактор не само непријатељи него и савезници. Песимизам је био присутан и код најумнијих и најистакнутијих политичара оног времена. Неколико млађих политичара, али и доајен српске политике Никола Пашић боље су разумевали важност војне спремности Србије, како за обуздавање грамзивих и ненаклоњених суседа, тако и за наклоност савезника. Та наклоност, видећемо, тек је требало да буде задобијена.
СУДБИНА СРБИЈЕ – „FAIT ACCOMPLI“
На другој страни, дух нове масе млађих официра стасалих на прелазу два века, вођених са неколико сјајних професора Војне академије и један број талентованих старијих официра командантских способности почели су да подижу нови борбени дух, самопоштовање, али и стручну спрему српског официрског кора. Војници – министри, започели су борбу у влади и пред Скупштином за модернизацију опреме и наоружања, те нужне кредите за обуку резервиста и градњу објеката. Не могавши понекад да се изборе давали су оставке.
Упркос реформама у војној обуци, набавци најсавременије артиљерије, митраљеза, телефонског и телеграфског материјала, па чак и авиона, српска војска је и даље потцењивана не само на страни него и од фактора у земљи.
У искреним дневничким белешкама академика Јована Жујовића, бившег министра иностраних дела током 1905, те члана владе (1909-1910) видимо да је у само предвечерје рата против Турске слабо веровао у српску војску. Ништа мању скепсу није показао његов старији друг професор, дипломата и бивши министар иностраних дела Стојана Новаковић. Жујовић на само месец и по дана пред избијање рата бележи:
„Синовац ми жарки патриота, рече да ја треба да будем сада министар спољних послова.
– Кад би имали поуздану спремну војску пристао бих. (курзив наш – М.Б.)
Он се зачуди овој мојој сумњи у довољну спрему војске.
Сретох г. Стојана Новаковића који ми рече да иде сад баш из Министарства иностраних дела где му је министар (Јован М. Јовановић) казао да није било покоља у Сјеници. Г. Стојан рече да сада једно дете води, руководи спољну политику. Ја га пресекох примедбом: да је веће зло што нема државника који би казали шта ваља и како треба радити. Кад би тога било тај би се наметнуо за руковођење. Србија треба да је мудра, али да би требало да покаже мало више одлучности за осигурање садашњости и спрему будућности – Доцкан је. Њена судбина је fait accompli, убаци он.
Не тако, за Бога, узвикнух ја, тако сте ми већ једном говорили и до очаја ме довели. Не допуштајмо тај fait accompli, а када се деси развијајмо се према њему. Погађајмо се према њему. Погађајмо се и са Аустријом. Учинимо велики напор у смислу наших претензија. Пашић се везао за Русију а она нам ништа позитивно не јамчи већ само мир саветује (Има свог посла у Персији, а нама шта Бог да, рече он).
Кад нам је Драшковић саопштио да Пашић и Миловановић траже кредит за помагање Арнаута, ја сам инстинктивно био противан, за што сада имам и разлога. …
Двор је Русијом задовољан, а од њих никакве вајде.
Као ни од Краљевих путовања, додадох ја.
Тако је.“
СУКОБ СА БУГАРИМА Као да су делили мишљење двојице српских министара и угледних професора, у иностранству су и даље сматрали да је једино бугарска војска „озбиљан нападни елемент на Балкану“. У својим мемоарима француски председник Поенкаре се присећао да су на тројним разговорима у Форин офису 1. октобра 1912. руски, француски и британски представник имали слична мишљења. Француски посланик Камбон је известио: „Рекао сам Сазонову да – по мом осећају – српска војска не долази много у обзир, а грчка још мање, и да оне не би имале друге задаће до да, и једна и друга, забаве Турке, и присиле их да растуре своју снагу; а да је озбиљни нападни елемент бугарска армија. Претпостављајући громогласан успех Бугара питао сам Сазонова шта би радила Русија ако трупе краља Фердинанда подиђу Цариграду …“
Као и његов посланик Камбон у Петрограду, и сам Поенкаре је имао до Брегалничке битке исто мишљење о српској војсци. До тада, он је према властитом признању у мемоарима, српском посланику Миленку Веснићу давао „савете у оштрој форми“. Од Брегалнице, приметио је и сам Веснић, углед му је порастао код Поенкареа и осталих посланика у Паризу. Веснић ће о тој промени известити и у писму свом пријатељу Радоју Јанковићу, познатом заверенику: „…Ако не једино, а оно највише вашим друговима припада захвалност за све ове успехе.“
Забележена су после рата сведочења маркиза Палавичинија, румунског политичара Таке Јонескуа, америчког амбасадора у Бечу Моргантоа, да је Аустро-Угарска лака срца пустила 1912. Србију да зарати против Турске само зато што је била уверена да ће Србија извући дебљи крај, а не Турска. Чак је и аустроугарски војни аташе Ото Гелинек добио укор од свог Генералштаба ради преношења „нетачне оцене“ у извештају из маја 1912, где је тврдио да је српска војска учинила велики напредак у моралном, стручном и материјалном погледу, и да њених 200.000 бајонета представљају на Балкану снагу са којом би требало рачунати.
Може се такође пратити како је у делу бугарске војне хијерархије упркос заједничком искуству на Једрену и српских победа у Македонији остао ранији, потцењивачки однос према савезнику. Генерал Савов је и даље предњачио у томе и саветовао свом председнику владе Гешову:„…Ако после сепаратног мира са Турцима ми успемо да бацимо још једну дивизију у Македонију, према Србима, ови ће се исто као Грци, повући у мишју рупу…“, односно у следећем писму:„… Највише за четири дана Грци ће бити принуђени да раскину са Србима, и да нас моле за посебан мир, да би избегли пораз. Тада цео наш напор можемо управити против Србије. Српска армија ни на једној тачки неће моћи одолети изненадним нападима наших моћних колона…“
Бугарско државно руководство се тако одлучило за изненадни удар не чекајући арбитражу руског цара, на коју су обе стране и по уговору и току преговора о спору пристале.
За српску владу и Врховну команду то није било потпуно изненађење. У то време концентрација бугарске војске већ је била извршена. Сва бугарска жива сила била је постављена према српским и грчким трупама.
Српски премијер Никола Пашић је знао да се мора равнати према могућностима своје војске и своје држање подесити посебно у разговорима са руским Двором. То се може видети из једног Пашићевог строго поверљивог и личног писма упућеног Путнику месец дана пре тих последњих догађаја, написаног 15(28) маја 1913. године управо у време када је генерал Савов тражио од своје владе 25 до 35 дана за концентрацију бугарске војске. Из писма се такође види колико је стари политичар разумевао војна и стратешка питања. Писмо гласи:
„Поштовани војводо, сукоб између нас и Бугара заоштрава се и може узети правац који ће до рата довести. Бугарска неће да улази у питање о подели земљишта добивеног, него тражи арбитражу руског цара. Ми тражимо од Бугара да у начелу приме да је уговор у току рата измењен и да се према тим изменама повуче граница. Они још нису одговорили на нашу ноту (Пашић мисли на нашу ноту 12. до 25. маја – прим. М.Б.), али чујем да ће одговорити у негативном смислу (Бугарска одговорила 4. до 17. јуна – прим. М.Б.)
Мени је потребно да Главни генералштаб одговори може ли Србија рачунати на победу ако се ми сами с Бугарима сударимо, и можемо ли рачунати на победу ако нас помогну Грци. Краљевска влада жели да се спор реши мирним путем, али од ње саме не зависи решење спора. Ако Бугарска неће да улази у дискусију о подели територија него остане при свом захтеву да се предвиђена граница строго изврши, онда је тешко избећи сукоб. За сваки случај, требало би узети у рачун и могућност рата с Бугарима. Али пре него ли дође до тога, потребно је знати да ли имамо изгледа на победу. Јер ако немамо, онда се може тако поступити да дођемо до арбитраже. Како чујем, Русија би пресудила попола. Нити би дала све што тражимо, нити би пак Бугарској дала све што она тражи. Најтеже је питање о Битољу. Краљевска влада имала је прилику чути Ваше мишљење раније, али ипак жели да га зна и у овом тренутку, те да се зна управљати у политици. Чули смо од неких официра који говоре да можемо рачунати на успех ако не сачекамо концентрацију бугарске војске, али да не можемо рачунати на успех ако се прикупи сва војска. Не би требало изгубити из вида при оцени тог питања да је наш положај дефанзиван, да смо у притежању, у поседи што кажу Хрвати, онога што желимо имати, а да би Бугари требало нападати ако желе да отму спорне територије.
Даље, не би требало губити из вида да ће Европа бити на страни онога који буде нападнут, а не на страни нападача. За сада нема изгледа да ће се Аустрија умешати у рат, али биће на страни Бугарске и чекаће исход рата, па ако победимо, неће нам дати ништа више него што имамо поседнуте територије на десној страни Вардара, а ако би Бугарска нас победила, помагаће је да нам узму што више, како би нас ослабила толико да се убудуће не плаши нашег напада. Русија ће саветовати да спор мирно решимо. Дође ли до рата, оставиће нас да се бијемо до миле воље, неће се мешати, и гледаће своју сопствену, руску политику. Румунија ће остати неутрална са симпатијама на нашој страни. Тако исто биће и с Турском. Француска и европске новчане пијаце биће против једне и друге државе, и неће дати средства за рат, те према томе држава која буде могла да издржи трошкове ће боље проћи. Ми смо с новцем при крају, али држим да су Бугари у тешкој финансијској незгоди. У том односу изгледа да смо равни.
Молим те одговори што пре. О овоме писму не говори ником ништа. Твој Ник, П. Пашић.“
КАКО ЈЕ ВОЈСКА ПОДИГЛА ЦЕНУ ДРЖАВИ Димитрије Поповић, српски посланик у Петрограду, наводи да је као и други посланици на страни добио 25. јуна (8. јула) циркулар Пашићев у којем поред осталог стоји: „Иако нам је позната неискреност бугарска, нисмо могли очекивати толику неискреност и такво поступање после царевог писма. Јер док су још били дипломатски односи између нас и Бугарске и док је бугарска влада уверавала и нас и Европу да је рада мирним путем решавати наш спор, дотле је препадом покушала разбити нашу главну силу и диктирати после своје услове.“
Постојало је мишљење међу официрима, посебно онима који су се симпатисали са прогоњеним припадницима организације „Уједињење или смрт“ („Црна рука“) да су Никола Пашић и др Милован Миловановић приликом склапања уговора о Балканском савезу били превише попустљиви према Бугарској управо немајући довољно поверења у могућности властите војске.
Победа на Брегалници је подигла самопоуздање српских војника, али и политичара. Међутим још је важније у том тренутку било дивљење у Немачкој. Српска војска је дакле подигла „цену“ својој држави. За разлику од првих месеци 1913, у највишим немачким круговима, укључујући и цара, било је мишљења да би уместо Бугарске, требало сада придобити Србију за савезницу Централних сила. Цар Вилхелм II је аустроугарском министру вањских послова Бертхолду, 26. октобра те године, објаснио потребу измирења са Србијом и тиме „што је њена војска доказала да у рату може нешто више да учини“, а аустроугарском посланику у Минхену да „према свим информацијама које има, Срби нису фактор за потцењивање, они имају добру војску и добро су ратовали“. Немачки цар је и почетком наредне 1914. године хвалио „српске официре и артиљерију, високо уздизао српску војску и приметио да су Срби први ногом ступили у Једрене.“ Да би отклонили утицај Француске у Србији пожурили су да немачке банке убрзају преговоре о доласку у Београд. У том смислу саветовано је Аустро-Угарској да понуди добре економске основе сарадње.
Не само да није послушала савете, Двојна монархија управо у августу 1913. почиње у дослуху са новом албанском владом кампању како би стекла изговор за казнену експедицију против Србије, те је на тај начин одвојила од великих постигнућа и умањила јој престиж. За ту своју политику није добила подршку ни Немачке, ни других великих сила, сем наклоност Бугарске и садејство појединих фракција у влади албанске државе у настајању.
После Ослободилачких ратова, примећивали су официри савременици, државна постигнућа су приписивана далековидости и државној политици Пашића, ту се почео истицати и млади краљ, а за ужу ратну славу и хвалу истицао се „српски опанак“, што је била форма демагошког удварања српском сељаку. Исти критичари, не без ироније упозоравали су да је „опанак“ ратовао и 1876/1878. и 1885. и да је забележио тек једну праву победу, а више пораза. Па ко је онда, тог истог сељака препородио у касарнама и на вежбалиштима, ко је унео новине у васпитање официра у Војној академији, ко их је учио да самостално мисле и сутра на бојишту сами решавају ситуације? Ко је непрекидно апеловао на политичаре са једном од основних стратешких премиса – задовољан грађанин основа борбеног морала? Ко је подучавао како из борца извући најбоље, његових физичких и карактерних особина без примењивања пруског дрила? Ко је подучавао да старешина мора задобити љубав и поштовање својих војника без уливања страха у њихове душе?
Данас после толико времена требало би се подсетити и одати дужно поштовање плејади ондашњих слободоумних и надарених официра, професора и команданата, командира, организатора курсева и низа врсних техничких официра који су утицали на најбоље набавке и производњу и развој домаћих фабрика. Морају се поменути и прегаоци из санитетске струке који су добро проучили злосрећна искуства са збрињавањем рањених у ранијим ратовима и припремили најбољи санитет међу балканским савезницима. Њихови савременици су их још памтили и одавали им пажњу, данас се за њих готово не зна. Осим Путника, Мишића, Степановића, Бојовића, Димитријевића-Аписа, Живка Павловића, ко још зна за пуковника Новака Бранковића, родоначелника нове школе тактике, Крсту Смиљанића, Душана Васића, Љубомира Покорног, Милоша Божановића, др Михаила Петровића, др Јордана Стајића, др Чедомира Ђурђевића, Драгомира Стојановића, Добросава Миленковића, Ивана Павловића, Милована Недића, Михаила Рашића, Војислава Николајевића, Миладина Масаловића, Стевана Миловановића.
Печат
