Баналности зле косовске политике

Александар ПАВИЋ | 30.01.2013

У најновијем разговору за емисију “Кажипрст” телевизије Б-92, другог дана Светог Саве, заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Крстимир Пантић је, најављујући нове уступке у тзв. преговарачком процесу (“чланство у неким међународним организацијама, можда и да играју фудбал у такмичењима”), изразио своје наводно незадовољство начином на који се тзв. преговори о Косову и Метохији одвијају. “Приштина није спремна ништа да да, јер имају подршку дела међународне заједнице.”[1] Ког дела – то није спреман да јавно каже, мада је свима одавно јасно да се, када се користи еуфемизам “међународна заједница”, конкретно мисли на водеће западне силе на челу са САД, које упорно настоје да учврсте начело диктата као носећи стуб светског поретка којем теже. Као што је и јасно да су они који користе тај еуфемизам увек у свесној (дакле, професионалној) или несвесној (услед испраности мозга) служби управо сила које се иза тог еуфемизма крију.

Затим следи још једно епохално откриће: “Европска унија није статусно неутрална”. Да су камере Б-92 биле досад коришћене бар за прављење истинског “риалити шоуа”, и бележиле оно што народ стварно мисли и како стварно живи – уместо сервирања “Великог брата” и сличних превара – могле су исту констатацију да забележе, и то много раније, у стотинама хиљада домова широм Србије, из уста “обичних људи” који не уживају ту погодност да буду плаћени и привилеговани да изговарају ноторне очигледности, тј. баналности.

И управо ту на делу видимо ону чувену, генијално уочену “баналност зла” коју је дефинисала Хана Арент приликом суђења нацистичком злочинцу Ајхману, када је изнелатезу да “велика зла у историји нису починили фанатици и социопате већ обични људи који су прихватали тумачење државеда су акције у којима учествују нормалне”.[2] То су чиновници попут нпр. Пантића, “који добровољно учествује у активностима криминалног режима, а себе сматра ослобођеним било какве одговорности за своје поступке, због хијерархијскогустројства и због важећих закона”.[3]

Нема сумње да се режим којем Пантић тренутно служи већ сада удобно може сместити под квалификацију “криминалног” – и то не зато што је већ успео да изгради законско устројство које легализује све оно што чини или намерава да чини (то се тек најављује кроз разне, медијски дириговане наговештаје “неопходности” промене Устава, зашта већ постоји удобна евроатлантска већина, односно гласачка машина у Народној скупштини – иначе, у великом несагласју са расположењем бирачког тела,[4] што је већ чини нелегитимном), већ зато што свесно и систематски крши Устав – дакле и законе – на који су се његови припадници заклели. То је већ раније констатовано на овом месту,[5] али је сада матрица довољно јасна да се из ње могу извући и теоријски потковани закључци о томе када власт престаје да буде легитимна.[6] Штавише, како је примећено у најновијој правној анализи ДСС-а, и сам Уставни суд се прикључио игри изигравања врховног закона земље[7] – тако да криминализација државних структура убрзаним темпом постаје тотал(итар)на.

У сваком случају, Пантићу је сасвим удобно да саучествује у отуђењу дела своје земље – иако и сам одатле потиче – јер је лепо и релативно лукративно ушушкан у горе-описано хијераријско устројство режимског поретка. Стога, он свом “генијалном” увиду о одсуству ЕУропске статусне неутралност одмах додаје и хијерархијски врло битну чињеницу да је “то рекао и председник Николић”. Међутим, проблем лежи у томе што је Николић током свог кратког, невеселог председниковања рекао много тога – без икаквог практичног или делатног ефекта. Његова “администрација констатација” одликује се привидно латентном шекспировском буком и бесом – без икаквог посебног значења. На пример, још је на састанку са 11.9.2012. у Сочију констатовано да  су се Николић и Путин сагласили “да Уједињене нације треба да имају примарну улогу у решавању питања Косова, а шеф руске државе је прецизирао да решење треба тражити на основу Резолуције 1244”, уз Николићеву опаску: “Ми ништа нећемо радити на силу, али ћемо све радити у оквиру Савета безбедности УН”.[8] Међутим, када је крајем месеца пред Генералном скупштином УН имао прилику да ту своју “нову политику” јавно и обзнани пред глобалним аудиторијумом, у институцији на коју се сам позивао – Николић није изустио ни једну реч по питању враћања преговора под окриље Савета безбедности УН. Заправо, од састанка са Путином и Николићеве, сада је већ јасно, празне и неискрене констатације – Србија се чвршће него икада везала управо за посредничку улогу “статусно ненеутралне” ЕУ.

Шта нам ово све говори? Да се баналност зла – само додатно банализовала. Чиновници попут Пантића – али и Вулина, Дрецуна, Божовића и сличних – се највише баве потврђивањем необавезујућих констатација изречених са врха државе док, разуме се, у пракси спроводе управо супротно од констатованог (или, народски речено, једно причају а друго раде). Дакле, јадиковаће попут Пантића о бриселској пристрасности – али ће активно, пуном паром настављати да учествују у том пристрасном, по Србију погубном процесу. Или ће се нешто елоквентније јадати, попут Пантићевог номиналног шефа, директора Канцеларије за КиМ Александра Вулина који је, коментаришући чињеницу да је прошло преко 20 дана откако је “косовска полиција” привела, тукла и малтретирала десеторицу српских младића на Божић, “оштро” запретио (опет тој истој наводно апстрактној) “међународној заједници” речима: “Нећемо престати да питамо и ово је тест за међународну заједницу да ли ће и она подржати апартхејд према Србима, ако не буде било брже пресуде и резултата истраге”.[9] Несумњиво се сада у Бриселу, Вашингтону или Лондону тресу столице пред могућношћу Вулиновог даљег “непрестаног питања”, док се у Приштини вероватно већ припремају за стратешко повлачење ка Проклетијама. У том паничном бегу, вероватно ће окупатори Лазареве земље бити додатно емотивно дестабилизовани изјавом државног секретара Министарства унутрашњих послова Владимира Божовића: “Тужан сам, јер сам спречен да сутра са својим народом проведем Савиндан на КИМ. Малопре сам обавештен да ми је забрањен улазак и одлазак у свету Грачаницу и свете Дечане”.[10] Ипак, пре ће бити да је Божовић своју “тугу” усмеравао ка српској јавности, која би ваљда још са њим требало и да “саосећа”. Можда ће онај најнеобавештенији део то тако и доживети, али ће они мало боље обавештени бар у себи – у “српским” медијима сигурно не –поставити питање какво право на “тугу” те врсте има човек чије министарство активно блокира све алтернативне путеве ка Косову и Метохији, наводећи људе на Тачијеву “граничну” полицију и “царинике”, па и на забране одласка на српска света места.

Да, сви су они “тужни”, “разочарани”, “изненађени” – али сви и даље спроводе политику која једино може да гарантује много више туге, разорачења и (непријатних) изненађења. Такви су ти нови чиновници, усавршени курсисти (пост)модерне баналности зла.