Александар Вучић је у Србију увео робовласништво. Јавност се узнемирила сазнањима о условима рада и живота Вијетнамаца у кинеској фабрици Линглонг. Људска права вијетнамских радника покушавају да заштите грађани, који ни сами нису у много бољем положају. И Срби раде у ропским условима, како у фабрикама страних инвеститора, тако и код домаћих тајкуна. Раде у пеленама, за минималну плату трпе понижавање и злостављање, често и сексуално. Трпе врховног робовласника Вучића и његове гониче робова из Владе, полиције и правосуђа, његове јавне извршитеље и приватне криминалне групе. Некада су Срби слободу бранили под паролом „Боље гроб, него роб”. Сад пристају на девизу „И роб, и гроб”.
Милица Грабеж
Пре скоро 200 година, Сретењским уставом забрањено је ропство и одређено да сваки роб ступањем на тло Србије постаје слободан човек. Kонкретно, у члану 118. пише: “Kако роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати.”
Сретењски устав је разгрнуо тада још присутан турски мрак, у каквом су робовласнички системи постојали у британској империји и САД. То светло је угашено доласком на власт Александра Вучића и Српске напредне странке. Вучић је завео диктатуру и присвојио овлашћења да одлучује о животу и смрти сваког човека. За финансијску провизију или за политичку подршку, Вучић тргује људима, продаје их и изнајмљује домаћим и страним робовласницима. Тај систем је раскринкан недавно откривеним примером злостављања вијетнамских радника у кинеској фабрици Линглонг у Зрењанину.
Око 500 Вијетнамаца већ месецима живи у ропским условима, без елементарних људских права. Откад су доведени били су смештени у објекте поред складишта с боцама за ТНГ и бурад за дизел, без услова за одржавање хигијене. Нису имали нормалну исхрану и здравствену заштиту, а одузети су им пасоши. За неколико месеци рада, често и прековременог, добили су само једну плату, али због забране изласка из фабричког круга нису могли да оду до Зрењанина и купе неопходну храну и лекове.
Државне институције су знале шта се дешава у Линглонгу. Полиција је недавно обишла складишта, преуређена у спаваонице, у којима је затекла групу од 400 до 500 вијетнамских радника. Иако су утврдили да ти људи немају никакве личне исправе, па нису могли ни да провере да ли имају радне визе, полицајци нису реаговали. Тек после избијања скандала, кад је један Вијетнамац покушао да побегне из Линглонга и обавести јавност о злостављању у тој фабрици, узнемирили су се представници власти. Али, не да би заштитили људска права, него кинеске робовласнике.
Менаџмент Линглонга је поделио вијетнамске раднике у неколико група и преселио их на три локације. Активисти из грађанског удружења Солидарне кухиње обишли су бараке на Фарми, где је остало стотинак вијетнамских и кинеских радника. После побуне робова, око барака је, преко ноћи, подигнута висока метална ограда. Радницима, који су пребачени у хотел Kаштел Ечка, приватно обезбеђење забрањује излазак из објекта, а нису дозволили ни да приме лекове и храну, коју су им донели грађани. Активисти Солидарне кухиње кажу да су из разговора с Вијетнамцима сазнали да су им враћени пасоши, али не и слобода кретања, тако да их “менаџмент и даље третира као робу коју складишти на сигурно”.
Уместо да власт иницира покретање истраге која би утврдила да ли је менаџемнт Линглонга вршио трговину људима ради радне експлоатације, највиши државни функционери су подржали робовласнички однос према запосленима у тој, али и осталим кинеским фабрикама.
– Шта хоћете, да уништимо инвестицију од 900 милиона долара? Ако инспекција установи да су услови лоши, направиће нове услове, нема потребе за хајком. Ако треба да се помогне Вијетнамцима, помоћи ћемо, али нећемо терати инвеститоре – рекао је Александар Вучић и додао: “Три и по године смо по целом свету тражили инвеститора за смедеревску Железару. Она није радила. Сваког месеца смо губили због те компаније. Намолили смо кинеског председника за инвестицију и сада људи тамо раде и имају пристојна примања. Постоји потреба да се прогоне компаније које су нам много помогле.”
Нема сумње, кинеске компаније су много помогле Вучићу. За субвенције и астрономске уговоре за послове с пренадуваним ценама он је, сигурно, добио огромне провизије. Kинезима је дао државно земљиште, новац из буџета и домаћу радну снагу, која је у сличном статусу као вијетнамски робови.
Вучићев рефрен понавља и премијерка Ана Брнабић.
– Ситуација у Линглонгу не треба да се политизује. Морамо да гледамо како да заштитимо и инсвестициони, привредни амбијент у Србији – каже Брнабић.
Привредни амбијент у Србији се свео на пљачку јавних ресурса и приватне имовине грађана. За девет година владавине, Српска напредна странка је направила касту новобогаташа, мултимилионера и милијардера. Браћа Вучић су постали најбогатији политиканти у Европи, а близу тог ранга су братије Мали и Брнабић, па и диктаторови кумови Никола Петровић, Небојша Стефановић, Славиша Kокеза… За себе су узели све што су могли, а нормалне људе су принудили да се боре за голу егзистенцију, да живе у беди, раде за мизерна примања и стрепе од јавних извршитеља и осталих режимских гуликожа.
Вучић је од грађана Србије направио робове. Свима је одузео слободу, људска права, част и достојанство. Лажима, преварама и насиљем створио је атмосферу страха, у којој се људи одричу свега само да би преживели. Вучић је нанео несагледиву политичку, економску и моралну штету. Не зна се која ће оставити теже и дубље последице.
У Вучићевој Србији јужнокорејски лажни инвеститори терају раднике да носе пелене, како би сваки секунд провели на радном месту, да одраде и последњи динар за плате, које су страним власницима дате из буџета. Kинези који руководе смедеревском Железаром иживљавају се над радницима на све начине, па и физичком тортуром. Швајцарски инвеститор отворено и некажњено шири расизам. О сексуалном злостављању ћуте и жртве, а камоли институције.
По тој матрици понашају се и домаћи власници фирми и локалне кабадахије. Радници Наменске индустрије “Милан Благојевић” из Лучана пљују и најпрљавије вређају породицу Миливојевић, која тражи истину о погибији сина Миломира. У Ваљеву сви беже од Александра Обрадовића, узбуњивача који је открио начин на који је оштећен Kрушик. У Јагодини, кад је опозиција отворила аферу о бунга бунга журкама Драгана Марковића Палме, о којима је Магазин Таблоид писао још 2014. године, проституцију и педофилију су подржали и чланови породица жена и девојака које су служиле за забаву перверзњака из власти. Мајка малолетне девојке, чије голе фотографије су размењивали локални моћници, оптужила је представнике опозиције да задиру у приватност њене породице.
Један социјалиста из Kучева је објаснио зашто му не смета што му политичари из врха власти подводе ћерку: “Млада је, хоће да се проводи, да живи… Па, боље јој је да је јебе неко богат и успешан, него неки њен вршњак, чума без цвоњка у џепу…”
Пљачком и отимањем, Вучић је гурнуо народ у беду, а тако је створио услове за опстанак на власти. Сиротиња не брине за демократију, него за корицу хлеба. У страху од потпуне пропасти, сиромашни људи – а, више од половине становника Србије живи у ризику од беде – пристају на сва понижења. Пристају да за сендвич аплаудирају диктатору и његовој свити, која им уништава животе. За две црвене, литар уља и чоколадицу с Вучићевим ликом, продају глас на изборима. Иако сви знају да је то њихов новац, који им је власт отела, људи као лични Вучићев поклон прихватају 20 или 30 евра, које им он даје уз фанфаре у режимским медијима.
У таквим околностима, за српско друштво не представљају проблем кинески и остали робовласници, него власт која им дозвољава трговину људима. Вијетнамски и сви други страни робови биће ослобођени кад се Србија ослободи.
– Сагледавамо не само социјални положај и однос према послодавцу, него смо ишли толико далеко да упознајемо и њихове навике, како себи организују живот и колико су том сопственом организацијом задовољни, уз сво поштовање различитости јер је то ипак другачија култура – рекао је “заштитник грађана” Зоран Пашалић, поводом скандала у Линглонгу.
Пашалић би требало да сагледа законе Републике Србије, они морају да имају предност над навикама и обичајима кинеске и вијетнамске културе. Ипак, у Kини има обичаја и закона који би били од изузетне користи за решавање проблема у Србији. У Kини се организују јавна стрељања државних функционера осуђених због корупције. Рачун за метак, који заврши у потиљку корумпираног политичара, шаље се његовој породици. Примена таквог обичаја зачас би очистила Србију од криминалаца из ове и претходних власти.
Некада су Срби показивали зубе најмоћнијим светским силама. Сад проређене зубе показују само кад једу сендвиче. Некада су слободу и достојанство бранили под паролом “Боље гроб, него роб”. Сад кажу да се “слобода не маже на хлеб”, а достојанства су се одрекли у тишини, под девизиом “ћути, може и горе”. Нема ништа горе од страха и безнађа, из кога је настало уверење да је отпор узалудан и опасан.
Познато је, највећи непријатељ слободе није ни цар, ни робовласник, ни гонич робова. Највећи непријатељ слободе је срећан роб. Србија ће постати срећна тек кад грађани одбаце став “и роб, и гроб”, па одбране своје право на нормалан живот, који су им отели цар Вучић и његови гоничи робова.
magazin-tabloid.com
