Студентарија са једне београдске више струковне школе, њих неколицина што се вуцарају још од вртића, села на кафу и донела судбоносну одлуку: завршавамо ово и збогом Србијо, маћехо!
Не би то за мене била нека нова, нити неочекивана вест, да међу том студентаријом није био мој син, који се доскора клео да му и српска депонија лепше мирише од немачке ботаничке баште. И говорио да су му овде другови, стари крај, да туђе сунце никад и никога није грејало као сунце родног неба.
Али, дозлогрдило и њему и дошло до ноката…
– Зашто, побогу?! – питам поприлично запањен.
– Зато. Овде више нема живота, сем у странкама. Треба ли да будем роб с дипломом?
Ћутим, шта ћу. Да му понављам да без младе, вруће крви ништа у овој земљи неће кренути набоље, да су неки њихови вршњаци, тек на прагу живота, продали образ за сендвич дневно и селфи са Вођом, и да је част најважнија?
Како да га убедим да покуша да живи од поштења, када свуда око нас буја добро плаћени шљам и олош, полуписмен, бахат и зао, решен да као коров затре све што вредно никне из овог напаћеног народа?
Чему придике у оваквом муљу?
Колеги и двојици његових комшија неки лудак пре неку ноћ запалише кола, остале само гомиле лима и гарежи. Теше га полицајци, “у’ватићемо ми њега идући пут, сад ће се он мало примирити, али неће дуго издржати…”
Лудак са бензином само је реплика бандита са фантомкама у Савамали, с тим што је пироман усамљени случај за психијатрију, а они са багерима државни разбојници, добро наоружани, још боље маскирани и заштићени и од суда и од полиције.
И како онда да тражиш од рођеног детета да остане у том смрдљивом глибу, зарад мутне наде да ће ова маћеха једном постати мајка рођена, уређена, дотерана, која ће све послати где им је место: лудаке у лудницу, криминалце на робију?
Деца нам расту гледајући около широм отворених очију и виде само јад, пљачку, неправду. Панично трче преко улице да их не убије неки вршњак, који за разлику од њих има моћног тату и који никад, осим затвора, неће осетити чак ни грижу савести јер ће га тата учити да је то ОК, да се сваком дешава.
А ти, Србине мучени, прави себи друго, пажљивије дете.
Некад с тугом гледам малишане погрбљене под школским торбама монструозне тежине како пуни наде хитају код својих учитеља и наставника, верујући да је знање будућност, да је моћ. А онда, кад одеру клупе учећи, ударе о зидине рођачких и кумовских веза и заврше у мегамаркетима као бело робље. И то дипломирано, које ће код маме и тате цвилети за цигаре и понеку кафу са девојком, или другарима.
Годинама већ спроводи се над српском нацијом смишљено убијање у појам, коме је циљ инсталирање ропског менталитета, али су Они пре Овога били бар толико паметни да се тиме не хвале. Да не прете променом затуцане свести и да не вапе над незахвалним народом од кога Он, безгрешно зачети, никад Немце направити неће.
Али је на добром путу да и ово што је паметног и младог света остало отера у недођију где бар хлеба има.
Децу вам нећемо опростити.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вестионлине
фото: Зорана Јевтић
