Никола Ожеговић је рођен 1987. године у Бањалуци. Долази у Београд гдје је дипломирао 2012. године историју код проф. др. Милоша Ковића. Поред тога је дипломирао и на православном Богословском факултету. Вратио се у родни крај и постао сарадник на Бањалучком универзитету.
У Београду је 2017. одбранио докторску дисертацију код проф. др. Мире Радојевић.
Ожеговић је са проф. др. Гораном Латиновићем прошле године објавио монографију “Хрватски злочин над Србима, у селима Дракулић, Мотике, Шарговац и рудник Раковац у Бањалуци 1942”. Ова књига је издата поводом осам деценија од морбидног усташког покоља над Србима цивилима у околини Бањалуке на почетку Другог свјетског рата.
На почетку емисије Ожеговић је направио кратак увод у коме је испричао прилике које су биле у Врбаској бановини у међуратном периоду и детаљно навео статистику, како по националној, тако и религиозној припадности становништва. Навео је занимљиве податке о малом број Хрвата, односно римокатолика на том подручју, док су Срби имали скоро двије трећине процената. Стварањем Бановине Хрватске порасли су апетити не само римокатоличког клера већ и хрватских ултра-националиста, који су били занемариви у Босни и Херцеговини све до окупације Аустроугарске 1878. године.
Усташки покрет који је основан 1929. под покровитељством Анта Павелића је био брзо забрањен због својих шовнистичких циљева и ширења међунационалне мржње, као и рушења уставног поретка југославенске краљевине. Ипак, та организација је у Врбаској бановини имала неколицину својих повјерљивих особа, док је католички самостан у Петрићевцу био језгро око кога су се окупљали хрватски дисиденти.
Током Априлског рата 1941. Силе Осовине су извршиле инвазију тј. агресију на Краљевину Југославију и раскомадали је односно њена територија је подељена окупаторима. Тада је и Бањалука бомбардована од њемачке авијације неколико пута. Већ 10. априла у Загребу бива проглашена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска. Сама НДХ је била чедо Ватикана, док је директиве и логистику добијала од Римске курије. На челу се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
У Бањалуци је главни функционер био др Виктор Гутић, прије рата адвокат и повјерљива особа Павелића, одан припадник УНС. Он је одмах почео са спровођењем геноцидне политике у свом рејону и давао јавно низ отровних и запаљивих изјава. Наредио је да се убије епископ бањалучки Платон Јовановић, као и неколицина свештеника СПЦ. Сем њих на удару су се нашли и имућни људи, стари ратници – Солунци, интелигенција… заправо сви они који су могли да пруже отпор.
Током читавог љета и јесени 1941. како Ожеговић наводи у Бањалучком региону је било етничког чишћења, не само Срба, већ и Јевреја којих је до Другог свјетског рата било око 500 у градским зонама Бањалуке. Циљ усташке власти је био да се од Бањалуке направи “нова хрватска престоница”, односно срце НДХ. У том смислу је требало искоријенити Србе. У зиму 1942. долази до низа састанака у којима је окупљао око себе монструме фра Јозо Гарић, пошто је Гутић већ отишао у Загреб на више функције, али је имао и даље утицаја у регији “Сана-Лука”. Усташки крвници су спремали у тајности покољ Срба.
Према историјским изворима, Ожеговић казује да је покољ Срба у насељима Дракулић, Шарговац, Мотике и рудник Раковац извршила Поглавникова тјелесна бојна (ПТБ), елтини одреди Павелићеве гарде састављени претежно од ликова из западне Херцеговине. Они су по свањавању 7. фебруара 1942. прво упали у рудник Раковац гдје је дошло до селекције рудара по националној припадности. Око педесетак рудара је одмах убијено. Домаћи Хрвати су узели учешћа у покољу јер су показивали у којим кућама живе Срби.
Хрватски зулумћари су наставили помор у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама како је дан одмицао… мјештани су извлачени из кућа и убијани на најстрашније начине, готово сви су убијени хладним оружјем: жицом, бајонетима, тестерама, маљевима и сл. Мноштво дјевојака и младих жена је силовано, па убијено. У основној школи фра Мирослав Мајсторовић је извршио покољ десетине дјеце који су сви бачени испред зграде школе. О томе је свједочила посље рата учитељица Добрила Мариновић.
Укупан биланс Дракулићког покоља је био преко 2.300 Срба, од чега је било 551 дијете млађе од 14 година.
Након 1945. новоуспостављена власт Јосипа Броза Тита је гајила лажно братство и јединство у које су само наивно Срби вјеровали, а приче о страдањима и стратиштима су забрањене. Свако ко би јавно поменуо такве теме био би хапшен, прогањан или убијан. Средином шездесетих година 20. вијека у Дракулићу је подигнут споменик жртвама, али је на табли кривотворен текст. Прво значајно је умањен број жртава. Националност убица и жртава није наведена.
Тек 1990. године када је уведен вишепартијски систем у СФРЈ дошло је до тога да се јавно прича стварима које су дуго времена биле замрачене и замагљене. Промјењена је табла на споменику, а почела је и да се гради спомен-црква која је завршена 2009. године. И градски и црквени оци су тако почели са обиљежавањем овог страшног злодјела за које је утврђено да је најмасовније које је урађено за један дан, односно десетак сати на тлу читаве НДХ.
Ожеговић наводи како нажалост врло мали број Срба ван Бањалуке данас зна за овај покољ који је са правом понио неславну титулу “Бањалучка вартоломејска ноћ”. Он је имао прилике да посјети Јад Вашем у Израелу и да види како се то у другим земљама гаји култура сјећања. Наводи да би тако нешто и код нас требало бити урађено.
