Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), власник је српских предузећа, српских дугова и господар мрачне српске будућности. Разорна моћ ове чудовишне организације, увелико превазилази однос државе са банком. ЕБРД већ одавно није банка него инвеститор-монополиста, који даје мало, да би на крају узео све. Ова вишеглава хидра, безобзирно отима српски аграр, телекомуникације и све што доноси високе профите. Готово да нема сегмента српске привреде у коме ова банка није заступљена и који не пати од њеног штеточинског деловања омогућеног Законом о приватизацији, који су челници ЕБРД-а буквално диктирали тадашњој српској влади.
Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) спада у ред најмлађих међународних финансијских институција, основана 1991. године са циљем да финансијски потпомогне развој земаља произашлих из некадашњег Совјетског блока и Југославије. Банку чини 40 нација донатора са три континента, а највећи даваоци пара су Сједињене Америчке Државе, Европска Унија и Европска инвестициона банка.
Задатак ЕБРД-а је да финансијски помаже пројекте од општег значаја у земљама које теже демократији, а које државе спадају у ту групу одлучује сама банка, односно њени ментори у Вашингтону. Тако се на списку земаља – корисника налазе и Египат (још од времена Хоснија Мубарака), Јордан и Мароко (један од оснивача), чија је једина веза са демократијом то што такође служе Вашингтону и америчким интересима. У току свог скоро четвртвековног постојања ЕБРД је успео да само једина, од десетина земаља које примају кредите, од узимаоца постане давалац пара, а то је Чешка Република. Све остале државе су тамо где су и раније биле, ако не и на нижем месту.
Сама ЕБРД је, примера ради, 2007. године објавила резултате једног истраживања, по коме 67 одсто људи са територије њеног деловања сматра да је корупција 2006. била иста или чак и гора него пре почетка ангажмана ове банке. Борба за побољшање услова живота у земљама корисницама није, очигледно, циљ ЕБРД-а. Није ни стицање профита, мада ова банка није ни хуманитарно друштво. Основни и најважнији циљ је обликовање друштва онако како то одговара даваоцима пара, најкрупнијим власницима капитала са ове и оне стране Атлантика.
Србија је ЕБРД-у приступила 19. јануара 2001. године, дакле непосредно после петооктобарског пуча. Пре тога, Србија није била „демократска” земља, јер се њена власт бирала на изборима, а не на уличним протестима. Од тада до данас ова банка је у нашу земљу, наводно, инвестирала 6,6 милијарди евра.
Укупно интересовање ЕБРД-а за Србију, изражено у некој чврстој валути, далеко је веће од поменуте суме, јер је ова банка истовремено и власник најмање петине (поједини стручњаци сматрају и више од трећине) целокупних спољних дуговања Србије. Због тога је утицај банке на власт у Београду енорман, што потврђују сви упућени у ову проблематику.
У писму које је 6. јуна 2001. упутио једном свом београдском пријатељу, тадашњи председник Светске банке Џејмс Волфенсон, обелоданио је како је српска влада злогласни Закон о приватизацији, којим је привреда земље буквално опљачкана, написала по диктату Светске банке, ЕБРД-а и британског Одељења за међународни развој! Већ на самом почетку свог деловања у Србији, за мање од пола године, ЕБРД је успео да потпуно разори и покори српску привреду.
Српска тазбина украјинског олигарха
ЕБРД је у Србији у значајној мери присутан и као директан инвеститор, а не само као кредитор. Докапитализацијом Комерцијалне банке (берзанска ознака КМБН), вредном 120 милиона евра, европска банка је постала највећи појединачни акционар у њој, а пошто је договорено да држава до 2015. године прода свој удео у овој најздравијој домаћој банци, ЕБРД ће тада постати доминантан акционар.
Стручњаци се слажу да је докапитализација КМБН-а 2009. била потпуно непотребна, будући да је банка и тада веома солидно стајала, остварујући годишњи приход од просечно 34 милиона евра.
Пошто је идејни творац ове докапитализације био Млађан Динкић, близу је здраве памети закључити како је 120 милиона евра у том тренутку требало властима, а не КМБН-у или српској привреди. У случају да Србија одлучи да не прода свој удео ЕБРД-у током ове године, мораће да врати 120 милиона са све каматама. Опет ће обичан народ да плаћа расипништво властодржаца, при чему није без значаја ни чињеница да КМБН у последње време послује веома лоше и да се налази на списку банака – потенцијалних кандидата за банкрот. Петогодишње учешће ЕБРД-а у Комерцијалној банци тако је показало сву разорну моћ и жељу ове међународне институције.
ЕБРД је је својевремено са најмање 40 милиона евра докапитализовао Викторија Групу, конгломерат са више од 2.000 запослених, и тиме стекао четвртину власништва. Убрзо из Викторије одлази један од њених оснивача, Станко Нарцис Поповић, а на његово место долази Нанди Ахуја, бизнисмен са наслеђеним милијардама долара.
Отац поменутог плејбоја био је банкар из Индије, земље порекла и данашњег директора ЕБРД-а, Суме Чакрабартија. Можда је све ово само случајност, а можда и није?
У сваком случају, одласком Поповића из Викторије, у суштини је из овог конгломерата иступила Ружица Ђинђић која је преко овог младог Шапчанина управљала делом заоставштине свог покојног супруга Зорана Ђинђића. Претпоставља се да је овом трансакцијом удовица премијера зарадила бар 50 милиона евра, на колико се процењује вредност једне четвртине акција Викторија Групе. Остаје отворено питање да ли је Станко Поповић (односно Ружица Ђинђић) заиста напустио Викторију, или је све само фингирано због афере са субвенцијама за вештачко ђубриво у коју се Поповић упетљао.
Преко поменуте групе ЕБРД има снажан утицај на српски аграр, најважнији пословни сектор Викторије. По подацима саме банке, новац који она улаже у Србију иде првенствено у аграрни сектор (само у агробизнис у региону до краја 2011. године ЕБРД је уложио 350 милиона евра). Јасно је, зато, да ЕБРД покушава да преузме контролу над српским пољопривредним ресурсима и то не само преко Викторија Групе.
Августа 2011. директор ЕБРД-а за пољопривреду Жил Мететала обзнањује како је ова банка одобрила кредит од 80 милиона евра за унапређење пољопривредних активности МК Групе тајкуна Миодрага Костића Колета, односно њене филијале МК Комерца. Пре тога је ЕБРД још 2007. дао десет милиона евра Агроинвесту из МК Групе за подршку развоју примарне пољопривреде у Украјини.
У мају прошле године МК Група је издала саопштење из кога би могло да се закључи како је директор ЕБРД-а буквално опчињен српским краљем шећера. Да није у питању само маркетиншки потез и покушај да се сопственом газди да на значају, већ да иза везе ове двојице бизнисмена стоје чврсти пословни интереси, видело се убрзо.
Директор ЕБРД-а за Србију Матео Патроне и Миодраг Костић 5. јула 2013. у шећерани у Пећинцима потписали су уговор по коме ЕБРД Костићевој корпорацији даје кредит од 50 милиона евра. Уз све то, банка је исказала интерес да откупи седам одсто акција МК Групе! Кроз различите кредите, ЕБРД је, међутим, већ постао фактички власник Костићеве империје, чија је вредност процењена на пола милијарде евра.
Миодраг Костић, преко свог Агри Еуропе холдинга држи МК Групу, МК Комерц, Суноко, Карнекс и Агроинвест из Украјине. Он је други по снази спахија у Србији са 13.000 хектара земљишта у власништву и још 9.000 ха у закупу. Поред тога, Костић у Украјини има око 60.000 хектара земље, а преко свог зета Дамира Ахметова (сина украјинског олигарха Рината Ахметова, “тешког” око 40 милијарди долара), ожењеног Дајаном, рођеном Костић, има уплив и у металуршки сектор Украјине.
Европска банка за обнову и развој у српски аграр не улази само преко Викторије и Миодрага Костића, који су у односу на друге играче чак ситна риба.
Девет кора Агрокора
После 13 година које је провела у ЕБРД-у Ведрана Јелушић – Кашић се 2006. вратила у Загреб са титулом старијег банкара (највише звање у ЕБРД-у), одакле управља пројектима на регионалном нивоу.
О свом раду она је загребачком Јутарњем листу испричала следеће: „…Пет година смо радили са Подравком у којој смо имали сувласнички удео. Били смо више од седам година сувласници и кредитори Гетроу. Кредитирали смо Ветропацк, Спар, Дукатово ширење у Србији, Панонску пивару, са Загребачком банком смо развили механизам расподеле ризика, како би се потпомогло финансирање примарне пољопривреде на темељу залога над житарицама и индустријским биљем.”
ЕБРД је, према признању госпође Јелушић – Кашић, финансирао хрватски продор у Србију. Да би све било још јасније, вреди напоменути и које још функције има поменута банкарка. Она као функционер ЕБРД-а седи у одборима највећих компанија које послују захваљујући финансијским ињекцијама ове банке из Лондона: Атлантик Групе (чланица Надзорног одбора) и Агрокора (чланица Управног одбора).
Смештена у Загребу, Атлантик Група, којој је на челу Емил Тедески, куповином словеначке Дроге Колинске постала је и власник српских предузећа, као што су Соко Штарк, Гранд кафа и Паланачки кисељак. Од у Србији познатих брендова ова хрватска компанија поседује: Смоки, Најлепше жеље, Штаркове чоколадне бананице, Гранд кафу, Кокту, Јупи и киселу воду Карађорђе. Све више је на српском тржишту присутна и словеначка паштета Аргето коју такође производи једна од компанија у саставу Дроге, односно Атлантик Групе.
Атлантик Група је 2001. од хрватске Пливе купила Цедевиту, а произвођач је и Мултипоwер-а, прехране за спортисте. У продајни и дистрибуцијски портфолио ове компаније спадају и: Wриглеy, Ферреро, Хипп, Јохнсон & Јохнсон, Нестле Пурина, Вивера, Дуреx, Дурацелл и други. Највећу експанзију Атлантик Група је доживела у 2010. и 2011. години када је скоро утростручила број запослених (данас упошљава нешто мање од 5.000 људи).
Још већи регионални играч је Агрокор, основан 1976. године као произвођач цвећа и цветних садница. Компанија данас запошљава скоро 40.000 људи, највеће је предузеће у Хрватској и налази се на 18. месту међу 500 највећих компанија Централне Европе по истраживањима америчког Дилојта.
Пословна империја Ивице Тодорића, оснивача и директора Агрокора, заиста је импресивна и обухвата следећа предузећа: Агрофруцтус, Агрокор Вина, Агрокор – Загреб, Агролагуна, Агропрерада, Беље, Дијамант а.д, Дијамант аграр а.д, Фонyоди Кфт, Фриком а.д. (продат ћерки фирми Леду), Ирида, Јамница, Кикиндски млин а.д, Ледо, Ледо д.о.о. Читлук, Ледо Кфт, Ледо д.о.о. Подгорица, (продат Леду), Младина, Нова Слога а.д, ПИК Винковци, ПИК Врбовец, Сарајевски кисељак, Сојара, Солана Паг, Вупик, Звијезда, Боотлеггерс, Центропромет, Духан трговина, Еуровиба, Идеа, Јадранкомерц, Јамница д.о.о. Марибор, Јапетић, Конзум, Конзум д.о.о. Сарајево, Крка д.о.о, Ледо д.о.о. Љубљана, Ледо д.о.о. Косово, Тисак, ТПДЦ Сарајево, Звијезда д.о.о. Љубљана, Звијезда д.о.о. Сарајево, Житњак, Циглане Загреб, Ловно господарство Мославина, Медиа д.о.о…
Госпођа Јелушић – Кашић у својој биографији има и податак да је била у Управном одбору Викторија Групе и то у исто време када је управљала и Агрокором. Она је, тако, у једном тренутку била задужена не само за надзор кредитних и инвестиционих пословања ЕБРД-а, већ је контролисала и највећи део регионалног агробизниса, при чему су једино хрватске фирме могле да купују предузећа и земљиште у Србији, док је обрнуто било незамисливо.
Уопште није случајно што се ЕБРД залаже за продор хрватских и словеначких предузећа у српски агро-бизнис, док истовремено жмури на чињеницу да српска предузећа не могу да купују земљиште у Хрватској и Словенији. Због свог става „дао бих све да будем кандидат за ЕУ” Србија је, за разлику од својих суседа, изузетно подложна различитим уценама.
Најважнији давалац капитала ЕБРД-а су Сједињене Америчке Државе, истовремено и највећи светски произвођач генетски модификоване (ГМ) хране. Американци истовремено инсистирају на томе да и друге земље прихвате ГМ производе, како би њихове компаније остваривале још већи профит.
ЕБРД је својевремено донео одлуку да исплати кредит од 40 милиона евра америчкој компанији Монсанто, познатом светском лидеру у производњи генетски модификоване хране, и то, очигледно, за пословање у Србији. Иако се ово нигде не наводи, посао са Србијом је заиста био једини разлог давања пара, будући да када је ЕБРД, под притиском јавности, одустао од кредитног аранжмана, Монсанто је истовремено одустао и од доласка у Србију.
И Викторија Група и Костићева империја у јавности су оптуживани да су укључени у посао са ГМ производима. И једни и други су то демантовали, некада исказом да раде само законом дозвољена истраживања, а понекад негирајући било какву везу са ГМ храном. У једном случају је Костић чак судски успео да докаже како је тврдња да увози ГМ производе клевета, иако су материјални докази упућивали на супротно.
Програм за слуђивање народа
Осим у аграру, ЕБРД је значајан играч у још једном стратешки важном сектору српске привреде – телекомуникацијама. Ова банка стоји иза Орион Телекома, другог функционалног оператера фиксне телефоније у Србији, што је медијима признао генерални директор Ориона Слободан Ђиновић. Због тога не изненађује да је РАТЕЛ својевремено наредио српском Телекому да повећа своје цене како би и Орион могао да буде конкурентан на тржишту, после чега је ово предузеће стекло свог стохиљадитог претплатника. Без ЕБРД-а телефонирање у Србији би било знатно јефтиније.
Улазак страног капитала у српске телекомуникације никако се не ограничава само на ЕБРД и телефонију (фиксну или мобилну).
ЕБРД је мањински власник у СББ-Телемаху од 2007. године, када је већински власник постао Мид Јуроп Партнерс (Мид Еуропа Партнерс). Своје власништво банка није изгубила ни пошто је средином октобра прошле године СББ продат америчкој инвестиционој групи Колберт Кравис Робертс (ККР) за преко милијарду евра. СББ-Телемах група послује у Србији, Словенији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и Македонији и има око 1,7 милиона кабловских и претплатника на сателитску ТВ, интернет, фиксну и мобилну телефонију.
ККР је амерички инвестициони фонд основан 1976. године, који је од оснивања па до 2014. обрнуо око 400 милијарди долара туђих пара. Фонд послује тако што купује предузећа у које инвестира, да би иста уз зараду продао после, у просеку, пет до седам година.
Одмах након куповине СББ-а ККР се одлучио за још једну инвестицију у српске телекомуникације, овог пута, међутим, за своту коју менаџмент компаније уопште не сматра значајним. За 15 милиона евра ККР је откупио 51 одсто Гранд Продукције, али не да би наставио издавање музичких албума сумњивог квалитета, већ да би исте приказао што је могуће широј публици.
Непосредно после ове куповине дошло је до чудног преокрета у деловању РРА, који је претходно месецима одбијао да изда дозволе за упражњене фреквенције које је некада користила ТВ Авала. Енормна количина новца којом располаже ККР био је довољан разлог да челници радиодифузне агенције на пречац преломе и највећи део поменутх фреквенција доделе ТВ Гранду у оснивању, који планира да програм емитује из девет закупљених студија на Кошутњаку и то тако што ће гледаоци убудуће имати прилику да Грандове спектакле са ТВ Пинка прате 24 сата дневно, свих седам дана у недељи. Па, ко преживи нека прича.
ККР је, тако, фактички заокружио своју причу у Србији, где поседује далеко највећег провајдера сателитског и кабловског преноса, али и сопствену телевизију са припадајућом музичком продукцијом. По мишљењу упућених, ТВ Гранд ће бити оно што је ТВ Пинк био почетком деведесетих: телевизија “лаких нота” за залуђивање народа.
На примеру ЕБРД-а и њему сличних види се да је долазак страних инвеститора у Србију раван пљачкашком походу средњевековних Монгола, који би одлазећи за собом остављали само пустош. Србија ће ускоро остати без сопствених, светски признатих брендова у аграру, а заузврат ће увозити семе за генетски модификоване производе које се искључиво производи у Сједињеним Америчким Државама. Ускоро ће и комплетна српска телефонија да буде у рукама странаца, па се оправдано поставља питање на који начин ће наши највиши државни функционери моћи међусобно да комуницирају, а да избегну прислушкивање.
Све ово је један од резултата геноцидног Закона о приватизацији, који је страним компанијама широм отворио врата српског тржишта, а за доношење тог закона најзаслужнији је управо ЕБРД, банка за обману и разарање.
А 1.
Ковачи српских несрећа
Чак и када би стране инвестиције и донације имале за циљ напредак Србије, оне се потпуно обесмисле деловањем домаћих званичника. Тако је још 2001. Србији донирано 10 милиона америчких долара за развој информационог система у школству. Још 2,4 милиона евра дато је за време министровања Жарка Обрадовића, а да пројекат ни до данас није завршен. Јасно је и зашто: када се заврши престаће и давање пара за његову реализацију.
Заслужна особа за ненаменско трошење ових пара је Тинде Ковач Церовић, незамењива висока службеница Министарства просвете.
За новац добијен од Европске Уније Ковачева је израдила и пројекат реформе средњег образовања, а испред српског Министарства надгледа његово спровођење. Иако Србија са 10 одсто учествује у трошковима реализације поменуте реформе, иако иста утиче на судбине будућих генерација српског народа, наша земља нема никаквог утицаја на реализацију пројекта. За шефа пројекта Европска Унија је поставила једног бугарског држављанина, а наше Министарство му је за заменика доделило Аустријанца из Граца, чија је једина заслуга та што је актуелни муж госпође Ковач.
О самом овом пројекту, односно о његовој штетности, говорили су чланови комисије САНУ образоване да надгледа реформе српског образовања, Иван Ивић и професорка Пешикан: “Овај пројекат до краја руши наш ионако пољуљани образовни систем.”
Али, шта је значај образовања будућих генерација у односу на финансијски бенефит породице Ковач? ЕУ се на овим просторима, ионако, води Хитлеровом максимом како Словене не треба образовати, већ их треба истребити.
Милан Маленовић
Таблоид
