Државне банке од којих су политичке партије једино могле да добију зајам за изборну кампању, овим својим клијентима одобравале су кредите управо на основу уплата на рачун. То се јасно видело и средином јуна када је Агенција за борбу против корупције свела рачуне кампање. Све веће партије за кредите код банака гарантовале су приливом државних пара на своје рачуне који, по закону припадају, за рад политичких партија. Такву гаранцију је дао не само ДС, већ и СНС, СПС, ДСС.
Партије за кредит нису гарантовале само уплатама са свог, већ и туђих рачуна. Тако је за СНС гарантовано и уплатама са рачуна фирме „Блок и Конект”. Било је случајева да су физичка лица својом имовином гарантовала за зајмове за предизборну кампању. Тако је Ненад Поповић, високи функционер ДСС-а, заложио своје непокретности.
Зашто су банке странкама кредит одобриле с таквим покрићем? Једноставно, приликом одобрења кредита за банкаре нису примарна средства обезбеђења, већ управо претпостављени новац који ће дужник остваривати било на основу зараде, уплата по основу закона, уговорених послова с неким добрим налогодавцем каква је у првом реду држава.
Сличан случај као с политичким партијама је Нибенс група путарских предузећа. Они су од банкарског сектора у Србији добили кредите веће од 100 милиона евра иако је јасно да им имовина то не покрива. За банке покриће су били њихови већ урађени и будући послови с државом.
Не постоји кредит без обезбеђења за банку, а то знају сви који су се задуживали. Између физичких и правних лица у средствима покрића готово да не постоји разлика. „Најтање” средство осигурања да ће позајмљени новац бити враћен је меница и њу банке прихватају само за мање износе. Јер, она не може да се наплати ако фирма дужник банкротира или ако физичко лице остане без посла, а нема ни имовину.
За све веће износе банка тражи и „јаче” обезбеђење. То могу бити хипотеке на непокретностима што значи да дужник не може да располаже станом који је купио на кредит или производном халом све док кредит не отплати. Покриће могу бити и покретне ствари веће вредности попут аутомобила, односно возног парка неке фирме.
За банкаре је, како и сами признају, најдрагоценије јемство у новцу. Из простог разлога што, уколико дужник не врати кредит, неће морати да раде посао агенције за некретнине, односно да се бакћу с продајом станова и других некретнина. Није им по вољи и да продају аутомобиле купљене на кредит или лизинг из простог разлога што, на пример, аутомобилима, после само годину дана вожње драстично пада вредност, па зато не могу да поврате првобитно одобрен износ кредита.
Банкари, када је реч о јемству, највише воле гаранцију неког како се банкарским речником каже квалитетног правног лица – друге банке у земљи или иностранству или компаније. Ни код нас није непознат кредит с такозваним пологом, било за физичка било за правна лица, који подразумева да све време отплате кредита код банке на рачуну стоје иста или већа средства за узети кредит. У том случају кредитна камата је нешто нижа, јер дужнику припада и позитивна камата за његова средства која банка користи.
