Барич – Престоница отрова Србије!

На комплексу од 25 хектара су четворица запослених који би требало да се изборе са „Објектом 60“, у коме се налазе тоне отрова у попуцалој амбалажи

Барич припада Обреновцу, који је приградска београдска општина, и са оним што обично зовемо Београдом повезује га приградска аутобуска линија. Краће речено, Барич је веома близу главног града Србије, и то је вероватно најважнија информација у овом тексту. Нико се, наиме, у домаћој историји екологије није мање трудио да сакрије токсични, запаљиви, експлозивни и канцерогени арсенал у сопственом дворишту него што то чине људи из „Прве искре“; троје њених директора годинама отворено говори „Ми вас загађујемо“, а хемикалије и даље слободно и весело интерагују са околином. Зато им је близина Барича седишту српских институција последњи адут. А држава би требало да искористи тај последњи адут ако не жели судњи дан у Баричу, јер су призори из „Прве искре“ у стварност стигли право из ноћне море еколога под врућицом. Ван фабричког круга, без икакве могућности надзора – „Имам једног портира“, каже директор предузећа „Прва искра – Базна хемија“ Миодраг Јовичевић – међу подивљалим растињем и привременом депонијом за животни отпад грађана Барича, у бизарном базену распада се туце различитих хемикалија.

„Имате косорб у чврстом стању у овим пластичним бурадима, имате ово црно, то вам је ТДА (толуендиамин), ТДИ (толуендиизоцијанат), оно жуто вам је ДНТ (динитротолуен). Некада је била и надстрешница, али су мештани исекли носаче и украли је. Отпад је настао деведесетих, стоји двадесет година. Не знамо тачне количине, процењујемо да га има тридесет или четрдесет кубика, не знамо ни тачан састав, али шта ће нам? Треба ли да дам захтев, рецимо, градском заводу да то узоркује, и пошто овде сигурно има једанаест или дванаест врста отпада, да платим 250 или 300 хиљада да ми кажу, Јесте, то је опасан хемијски отпад’? Па ја то исто знам. Ово зелено је косорб…“, зна Миодраг Јовичевић.

Хемијска имена једињења нама лаицима увек звуче језиво, свако звучи као некакав отров, али ова из Јовичевићевог експозеа и јесу језива. Ево шта, рецимо, о ТДА пише у безбедносном приручнику највеће светске хемијске компаније, немачког БАСФ-а.

„Симптоми излагања могу бити плава обојеност усана и језика, главобоља, мучнина, конфузија, несвестица, шок, респираторна парализа, смрт… Дуже или поновљено излагање може резултовати анемијом, оштећењем нервног система, бубрега, јетре, коштане сржи… Може изазвати генетска оштећења… На списку је канцерогена… Немојте га испуштати у природну средину, очекивано је да буде веома токсичан за земаљски и водни живот…“

Јовичевић се у мучној шали теши тиме што свуда наоколо расте дивљи шипак („Можда ипак није тако страшно… Али ипак не бих правио чај од њега“) али прави „шипак“ овде добија здрав разум. Следећи призор је кородирала цистерна са неких педесет тона већ поменутог косорба, незгодног комада хемије који у додиру са влагом испарава у злогласну скраћеницу коју смо сви упамтили у школи – ХЦл, хлороводоник.

„Срећа да је хлороводоник појео горњи део резервоара. Да се десило обратно, све би то изашло доле и имали бисмо катастрофу. Пошто га је појео на врху, хлороводоник испарава свакодневно, додуше не у великим количинама, чим можемо стајати овде…“

То што може стајати поред цистерне мање-више је све што Миодраг Јовичевић може да уради. „Прва искра – Базна хемија“ комплекс је од двадесет пет хектара, а тренутно има четворо запослених. Јовичевић је једини технолог, а остатак тима чине књиговођа, портир и „математички сарадник“, шта год ово потоње било. На комплексу од 25 хектара њих четворица били би сувише малобројни и да заливају цвеће, када би га имали, а камоли да се изборе са „Објектом 60“, у коме се налази тридесет једна тона косорба у попуцалој амбалажи. Једна врата је хлороводоник буквално појео, испарења увијају метал којим је складиште обложено попут шпагета, а остала троја врата морали су сами да сруше у мајској поплавној паници.

„Довезли само булдожер да ископа сва преостала врата и нанесе бар метар земље јер би то била боља заштита од вода. Да смо имали неки већи талас, не би било шансе да заштитимо објект, не знам чак ни зашто смо ово радили…“

А нешто су, било шта, морали да ураде, као што раде и сада, колико год то било узалудно, јер сав овај хаос стоји на двеста метара од Колубаре.

„Кише падају директно у део отпада који је на отвореном, то све иде у земљу и завршава, наравно, у подземним водама. Оне гравитирају према Колубари, иду у Саву и угрожавају два водозахвата – наш у Баричу и макишки у Београду. Да је Барич поплављен, све би се помешало са површинским водама и имали бисмо… велике последице“, завршава великим еуфемизмом Цвјетан Митровић, директор „Прве искре – Лаб“, још једног предузећа у саставу углавном покојног холдинга „Прва искра“.

То што је холдинг мртав значи и да овај убитачни коктел не може да буде склоњен без помоћи државе.
„Ништа овде није никаква тајна. Још 2011. смо урадили елаборат како бисмо видели каквог отпада има и колико би коштало да га трајно збринемо ван Србије, јер трајно збрињавање отпада у Србији не постоји. Израчунали смо да отпада има нешто мање од петсто тона, и да би радови коштали око милион евра. То је нешто што превазилази могућности ,Прве искре’, не од јуче, већ последњих двадесет година. Фирма је у реструктурирању, не обавља делатност, имамо двадесет пет запослених, а немамо никакву производњу још од 2006. Милион евра не бисмо имали ни да живимо још сто година и продамо сву имовину“, каже Јелена Саџаковић, вршилац дужности директора холдинга.

Држава је и о овом проблему дала изјава за разбацивање. Оливера Топалов, начелница Одељења за спречавање и контролу загађивања животне средине, недавно је рекла да би последице контакта отпада са поплавама биле „несагледиве“. Жељко Пантелић, начелник Републичке инспекције за заштиту животне средине, рекао је да су све фирме попут „Прве искре“ под контролом инспекција. Али хемикалије се и даље играју у Баричу.

„Наложе нам потребне мере, али џаба што наложе када средства не постоје, па се све сведе на прекршајне поступке“, каже Јелена Саџаковић.
„Прва искра“ пара једноставно нема, сви њени тренутни приходи потичу од закупа, а Миодраг Јовичевић, да би хаос био већи, сматра да је уклањање отпада била дужност белгијске фирме која је купила опрему његовог покојног предузећа.

„Продату опрему нисмо ни наплатили, водимо судски спор у Белгији, а наш је привредни суд пресудио да Белгијанци нису били дужни да уклоне отпад. Поднесем пријаву против њих, и од свега добијем само инспекцију која ми наложи еколошке мере. Кажем себи ,Шта сам радио, боље да нисам ни писао, написао сам пријаву против самог себе…’ Кад су биле поплаве, слушао сам од државних службеника ,Јао, то ћемо да урадимо, да склонимо, ко ради тај косорб’, и слично. Мислите ли да се ико после поплава јавио?“

У међувремену, отпад сам себе генерише, како би рекао Цвјетан Митровић.
„Амбалажа временом страда, те и сама постаје опасан отпад.“

Житељи Барича, пак, каже мештанин Горан Марковић, имају пречих, егзистенцијалних проблема, па немају енергије за акцију.
„Свест о опасном отпаду била је јака пре двадесет година, а сада, када је ситуација неупоредиво гора, нико више није заинтересован. Људи су огуглали да то тако стоји, без обзира на то што је угрожена фабрика воде која снабдева цео Барич, што нам је вода жућкасто-зелена, што је угрожен макишки водовод из кога воду пије цео Београд… Нема назнаке да ико у држави размишља о томе, а Баричани брину како да преживе дан, како да се прехране, плате струју, воду…“
Држави, како подсећа Јелена Саџаковић, трошак уклањања отровне баричке чорбе не гине кад-тад. Ако холдинг оде у стечај, опет ће држава имати дужност да се занима отровима. Можда се тога и сети када и из славина у београдским министарствима покуља нешто жућкасто-зелено.

Гордана Николић

Зелене новине