БАРИЧ – Темпирана еколошка бомба надомак Београда

Приватизовани капацитети „Прве искре“ из Барича, надомак Београда, у власништву су хрватске фирме Еко-танк – српској јавности познате по складиштењу опасног отпада у Крњеву, што је наишло на опште и оштро негодовање локалног становништва. Један од сувласника фирме Еко-танк је и рођак бившег председника Србије Бориса Тадића. Ове чињенице дају одговор на питање: ко је и како је дозволио тој фирма, која је претходно добила забрану бављења идентичним послом у Војводини, да складишти токсични отпад у срцу плодног подручја богатог виновом лозом и бројним изворима. Наиме, хрватска фирма Еко-танк већ дуго времена на овом подручју држи и огромне количине шверцоване нафте. Власти већ годинама све знају о томе, али ћуте. Чекају да се деси ужас, еколошка катастрофа, експлозија или паљевина, која ће цео комплекс у Баричу дићи у ваздух и обрушити га на савско приобаље према Београду.

У 21. веку, док у свим развијеним земљама непрекидно јача идеологија и практично спровођење концепата одрживог развоја и заштите животне средине, Београд као европска престоница лежи на темпираној еколошкој бомби и рубу еколошке катастрофе. Опште је познато да питања екологије и заштите животне средине, у Србији представљају области од периферног значаја. О томе сведоче и крајње негативне оцене Европске уније, где је од 35 области које су биле предмет процењивања само област животне средине оцењена као ,,у потпуности неусклађена са европским тековинама“.

Ипак, и за потпуно еколошки несавесну нацију, у потпуности је недопустиво да толерише стање у коме преко два милиона људи живи у константној изложености еколошкој катастрофи несагледивих размера. Узрок томе је неетичко, нелегитимно и еколошки недопустиво коришћење капацитета фабрике „Прва Искра Барич“, у сврхе за које никада нису били намењени.
У слободним капацитетима ове фабрике која се бави производњом експлозива, одвија се, супротно свим еколошким прописима и стандардима, пријем, складиштење и отпрема нафтних деривата.

„Прва Искра – Наменска“ формирана је за време старе Југославије, 1939. а са производњом експлозива кренуло се од 1946. године. Фабрика је, као таква, подмиривала потребе домаће војне индустрије. У „Првој Искри“ производили су се и производе се високобризантни експлозиви -ТНТ, ДНТ, Хексоген, Октоген.

„Прва Искра“ један је од водећих европских произвођача минско-експлозивног средства пентрита. Фабрика, данас, није у уговорном односу са Војском Србије, те је комплетна производња намењена извозу.

Катастрофе, и то оне обележене људским жртвама, нису новитети у „Првој Искри“. Тако је 1996. године дошло и до несреће у којој су два радника изгубила животе. Деценију касније, одиграла се једна од највећих еколошких катастрофа у историји Србије – дошло је до експлозије незапамћених размера у којој је разнесен читав погон „Наменска“, животе је изгубило троје људи, док је троје задобило повреде.

О експлозији у Баричу 2006. године, државно тужилаштво је годинама ћутало, а конкретни узроци трагедије никада нису јавно објављени. Исте године, део холдинга „Прва Искра“ је приватизован. Од тада, па до данас, у фабричким складиштима овог погона одвија се оно што би у свакој, иоле нормалној држави било незамисливо, оно што је у колизији са свим важећим еколошким прописима РС- складиштење и манипулација деривата нафте.

Непосредно поред производних капацитета у којима се фабрикују материје декларисане као опасне по живот људи и животну средину, свакодневно пристижу цистерне у различитом власништву, које истоварују робу. Роба се даље транспортује, супротно свим прописима, километарски дугачким цевоводима над и под земљом. Потенцијал за еколошку катастрофу? Мало је рећи. Ситуација је утолико проблематичнија, ако се узме у обзир чињеница да чак и да „Прва Искра“ није фабрика експлозива, складиштење нафтних деривата у фабричким складиштима, уместо на терминалима пројектованим за ту намену, представља најгрубље кршење закона из домена енергетике и релевантних прописа Агенције за енергетику.

Да „Прва Искра“, посебно са аспекта намена у које се користи, представља константну претњу подсетио нас је и пожар до кога је дошло у котларници ове фабрике, у мају ове године. Случајно или не, тек вест није имала готово никакав одјек у медијима. Јавност је остала ускраћена за конкретне узроке пожара и имена лица која сносе одговорност. Наравно, кренуле су осим незваничне информације, чуло се да је до пожара дошло услед „паљења мазута“. И ништа више.

Ко стоји иза овога? Приватизовани капацитети у власништву су хрватске фирме Еко-танк – српској јавности познате по складиштењу опасног отпада у Крњеву што је наишло на опште и оштро негодовање локалног становништва. И у овом случају, на први поглед је нејасно како је и ко је дозволио компанији (која је претходно добила забрану бављења идентичним послом у Војводини) да складишти токсични отпад у срцу плодног подручја богатог виновом лозом и бројним изворима. Али, само на први поглед. Наиме, један од сувласника хрватске фирме Еко-танк је и рођак бившег председника Србије Бориса Тадића! Остатак „сценарија“ није тешко повезати, али…

Овде се неминовно намећу и бројна питања, која за добробит и пре свега безбедност грађана Србије и Београда, имају немерљив значај: ко је дозволио складиштење нафтних деривата у оквиру фабрике експлозива? Поседује ли складиште у Баричу лиценцу да складишти нафтне деривате? Да ли је складиште у Баричу било предмет еколошке инспекције? Поседује ли складиште у Баричу сагласност Републичке еколошке инспекције да се користи за пријем, манипулацију и отпрему нафтних деривата и по ком основу? Има ли Републичка противпожарна комисија увид у дешавања на складишту и да ли је дала сагласност за вршење наведених операција?

Коме је и зашто у интересу да доводи безбедност два милиона људи у опасност? Након експлозије и пожара, шта је потребно да се догоди да би надлежни предузели конкретне кораке и мере да осигурају животе својих грађана?

Милица Грабеж, Таблоид