По Тадићу, барикаде на Косову су непотребне
Барикаде у Београду? Та реч не сме да плаши. Поготово, јер ове београдске неће бити као оне у Јарињу и Брњаку. Оне су у београдској верзији чисто психолошког карактера. Оне треба да буду сличне онима противу Милошевића када су хиљаде Београђана сваке вечери ишле Београдом као у шетњу, све док Милошевић није попустио свој чувени „lex specialis“ На такве барикаде попустиће и Тадић.
„Барикаде!“ – чудна је то реч. Уопштено, везана је за ванредна стања – побуне, пучеве, немире… У српској верзији није све тако. За косовске Србе, то је света реч – сам симбол њиховoг опстанка и слободе; на барикадама је вредно и погинути! За оне владајуће у Београду и њихове прирепке, она је у најбољем случају незгодна реч – смета да се широко развију крила у правцу безалтернативних евро-интеграција. За међународну заједницу која се бави Србијом -то је страшна реч – због ње већ скоро пуне три године косовско се питање не можe ставити ad acta. И ту Запад и владајући Срби нађоше заједнички језик – барикаде треба уништити; Тадић је тај диктат претворио, за српске уши, у мање болан усклик – барикаде су непотребне. Хтео је рећи: на њима се не може борити за Косово, док се у ЕУ може.
Противуречност открила истину
Последњи сусрета између Борислава Стефановића и Албанке Едите Тахири уродио је плодом те је постигнут договор о интегрисаним царинским испоставама између Србије и Косова. Поводом документа о томе, који је сам потписао и оверио, поред Срба и Албанаца, Роберт Купер, представник ЕУ, пристигавши у Србију рећи ће Борко славодобитно: У том документу нема помена државности.
Поменута Шиптарка, Тахири, је на то одговорила: Србија је признала независност Косова. Коме веровати? Г-ђа Тахири, вероватно претпостављајући да ће доћи ово питање, цитира онда тачку 6 овог документа па каже да се она односи на интегрисани простор који је државно неутралан. Није прецизирала димензије тог простора, али јесте да је он подељен на два дела: према српској страни биће српски цариници и евентуално полиција; албански цариници и евентуално полиција биће на косовској страни. Представници ЕУ ће се наћи између, као посматрачи. Влада Косова, међутим, на првом сантиметру после неутралног простора, даје себи право да истакне натпис „Република Косово“ са, наравно, грбом и заставом Косова. Шта ће Србија урадити, изван неутралног простора – то је њена ствар.
Судећи по горњем, може се слободно претпоставити, да је Борко Стефановић, ставивши свој потпис на овај докуменат, чак и формално, мада неслужбено, признао независну државу Косово, а пошто је још уговорено да ове испоставе почну да функционишу 26. децембра 2011. ово нам каже да је Борков потпис извршног карактера за овај иначе против уставни акт.
Тадић је на тај начин заобишао не само владу већ и Скупштину, па је тако починио дуплу велеиздају – ем, што је признао независност Косова, он је тај акт свесно сакрио од Скупштине. Да не беше Срба са северног Косова и њихових барикада, који поводом Стефановићеве ујдурме рекоше – прихватамо тај договор само кад га ратификује Скупштина Србије – остала би и најшира јавност Србије у тоталном мраку поводом овог противуставног акта. Што су државне службе Србије које су задужене за праћење и реаговање на повреде Устава Србије, остале неме, има се највероватније приписати Тадићу који је цео свој председнички ауторитет („не може се против председника“) ставио иза ове велеиздаје, па би то, онда био и трећи његов велеиздајнички чин.
Није заборавност…
Горњи Стефановићев акт (koji је наравно одобрио Тадић) могао би се једино бранити заборавношћу. Али ако је то у питању, онда би то био медицински случај. Срећом по Србију, у смислу истине – није! Ради се о свесном и намерном потискивању истине у заборав. Тачно у складу са Фројдом – нема случајног заборава! Намерним заборавом се из свести изгоне у подсвест непожељни садржаји, а на место њих у свест долазе пожељни садржаји подсвести.
Конкретно, Стефановић већ је једном раније потписао такође признање независности Косова у корист Шиптара (дубоко свестан да је учинио зло по Србију) али је одмах ту грижу савести сакрио иза безалтернативних ЕУ интеграција – што је, по њему и Тадићу, несравњено већа срећа по Србију од изгубљeног Косова.
Кад се то Борково прво потписивање догодило? Није дуго време прошло од тада. Свега неколико месеци. Сећате се: био је то 16. септембар 2011; Кфор је хеликоптерима заобишао српске барикаде и у Јарињу и Брњаку инсталирао тамо шиптарске царинике, полицију и ЕУ персонал. Успоставивши на тај начин државну границу са Србијом, а тачно по Борковом потпису неки дан пре тога, којим је царински „печат“ – изгубио „државни“ (Република Косово – царина) а добио „неутрални“ назив „Косово – царина“. И тачно се поновила иста ситуација као овом приликом. Борко рече „неутралност“ је остварена. Иста, госпођа Тахири, рече и тада истину: Србија је признала независност Косова.
Издајом Косова Србија „купује“ велику варку
Дошао је најзад и тај 09. децембар 2011. године. Кандидатски статус за улазак у ЕУ, Србија није добила. Није га додуше ни изгубила, већ како рекоше у ЕУ, само одложила до негде у фебруару или марту 2012. То, наравно није ново условљавање, већ да би Тадић дословно испунио обавезе које произилазе из Борковог споразума са Тахиријевом. А тај споразум је зато временски темпиран тако да се његова брука – издаја Косова – догоди свега неколико дана пре 09. децембра за који се припремало огромно заглушујуће славље, са обавезним ТВ испијањем шампањца, на рачун наравно већ банкротског буџета Србије, не само за врхушку већ и за ниже ешалоне власти и друге уз њу прирепке, као Вук Драшковић, на пример, а све то ради надјачавања косовске бруке. Пошто је речени статус отпао, брука је пукла свом жестином.
Поред, дакле, шансе да се деветим децембром покрије издаја Косова, шта су Тадићевци стварно изгубили одлагањем кандидатског статуса. Одговор је прост – ништа! Ако је то тачно за владајуће Србе, колико ли је то „ништа“ тек умножено за оне невладајуће тј. српски народ. Јер од добијања кандидатског статуса до стварног уласка у ЕУ, треба, у најбољу руку, чекати 5 до 6 година. Конкретно, у српском случају то аутоматски значи – „најбољи случај“ се множи са два.
Та специјална „љубав“ Тадића према кандидатском статусу датира уназад бар 5 година. Тада је ЕУ за озбиљне кандидате имала тзв. „предприступне фондове“, који су служили да би се земље-кандидати економски подигле на ниво ЕУ чланица. У новија времена, специјално после грчког финансијског фијаска, то је отпало, а на место њега уведено је једно ново условљавање: земље-кaндидати морају да докажу своју економску спремност да би ушле у ЕУ. Како се та „спремност“ мери задуженошћу код ММФ-а, (Србија око $30 милијарде), то практично значи да ће Србија вечито чекати у предсобљу ЕУ.
И да није тих најновијих услова, српско про-ЕУ вођство, као да не види да га Европа буквално неће. Пре неки дан, Тадић је, међутим, изјавом да упркос чињеници по којој Европа има својих „унутрашњих проблема“, он и даље стоји на ЕУ политици, у ствари признао да је он свестан могућности да га Европа неће, па је онда остало изрекао по инерцији, јер „унутрашње проблеме“ Европе није желео мало дубље дa сагледа. Њих је, изгледа, недавно најјасније објаснио председник Француске, Никола Саркози. Поделио је државе Европе на оне које су „праве“ и оне које су – да тако кажем – „мање праве“. ЕУ има да се стара првенствено овим првим, док је за друге рекао да би требало да се само-организују уз можда неку помоћ ЕУ. Србија, тако, без сумње, по Саркозијевом критеријуму, спада у другу категорију, а да и не говоримо о условљавању „економском спремношћу“ (из претходног параграфа) по коме је Србији већ предодређено да „вечито“ чека у „предсобљу ЕУ“. Преведено на разумљивији језик, ове ЕУ ујдурме (варке) се буквално своде на истину – Еврoпа Србију за сада не жели у ЕУ.
Барикаде – у Београду!
Упркос стварног српског неформалног признања независности Косова а ЕУ стварног одбијања Србије од себе, Тадић и даље чврсто стоји на позицији да се Србија никад неће одрећи свог ЕУ настојања, док чујемо, као његов „ехо“ и слоган, Јеремића како узвикује да Србија никад неће признати независно Косово.
У погледу овог другог тј. Јеремићевог усклика, истинитост његову су сведочиле барикаде Срба са севера Косова. Докле год су оне постојале, Косово се није скидало са ударних вести у целом свету. Значи, Косово јесте нерешено питање. Без службеног, „де јуре“, признања независног Косова од државе Србије, Косово, упркос Борковог неслужбеног, остаје увек нерешено питање, критично зависно од Србије. Тадић је својом изјавом да су барикаде непотребне у ствари дезавуисао косовске Србе, а пошто, с друге стране, објективно, ЕУ Србију за догледно време не жели, значи да је Тадић свестан ризика да ће се барикаде зa, очување, Косова неминовно уздићи у Београду.
Ово, међутим, није никаква спрдња или нека бомбастична реклама. Једини начин да се заиста косовско питање још и даље држи неизвесним јесте ако се Београд односно Србија – да тако кажем – „барикадно“ определи. Небитно је од кога ће иницијатива потећи, мада би било идеално, да Београђани или Срби, на то дођу самоиницијативно. Сигурно је, међутим, само једно: ако тих иницијатива не буде – Косово је, изгубљено за Србију и Србе.
Барикаде? Та реч не сме да плаши. Поготово, јер ове београдске неће бити као оне у Јарињу и Брњаку. Оне су у београдској верзији чисто психолошког карактера. Сећати се можда треба тзв. Милошевићевог lex specialis-a. Хиљаде Београђана су сваке вечери ишле Београдом као у шетњу и урнебесно лупали у лонце, шерпе или већ у што год да су нашли да производи гужву и галаму. То је било правило сваке вечери неких можда три месеца, док и Милошевићу није дозлогрдило, те и он попусти својим чувеним „лексом“.
Такве, сличне оним из Милошевићевог времена, требало би да буду ововремене београдске барикаде, са битном разликом што оне против Mилошевића биле вођене и инспирисане од ЦИА-тренираних и плаћених „Oтпотраша“ – oве савремене, да би биле на добробит народа и државе Србије – треба да предводе истински патриотске снаге и људи. Да, шерпе и лонци и све што прави нервну гужву и буку, требало би да се чују сваке вечери, пред страним амбасадама. САД специјално, уз хорско скандирање хиљаде људи – Косово је Србија. За разлику од Милошевића који је попустио после три месеца, ови протести ће можда морати да трају и до три године. Јесте премного, али чињенице су такве да неке резултате, односно неко попуштање Запада и САД, од ових барикада не може се очекивати брзо.
Питање је онда: шта конкретно треба барикадама „извући“ од Запада? Идеално би било враћање Косова на његов статус прокламован Резолуцијом УН 1244. Али хајде да будемо реалисти. И то се евентуално може постићи, али београдске барикаде би биле неопходне сигурно више од 6 година.
Да би, дакле, остали у домену реалности, то значи да би се статус Косова морао вратити бар на онај из јула ове године, кад су Срби северног Косова били саставни део републике Србије – док није постојала Боркова државна граница између Србије и Косова.
Све у свему, jедно је сигурно: докле год тих протеста буде, Косово никада стварно не може да буде независно. Само на два начина је могуће да Косово буде стварно независно: да ови протести на дуже времена изостану, онда оно по инерцији стварно постаје независно, или да званична Србија службено прихвати ту чињеницу.У последњој, крајњој анализи, дакле, судбина Косова зависи од Београда; ако он обмане, Косово је за навек изгубљено.
У прошлости, Београд је био тај који је сличне изазове први прихватао. Надајмо се да ће ововремени Београд бити достојан следбеник својих предака. Ако би, уз то, председник Тадић – а пошто је изгледа и сам постао свестан потпуног краха своје „EУ и Kосово“ политике – заузео толерантан став према патриотским „барикадама“, окајао би делимично своје антисрпске грехе и оставио могућност да га историја забележи бар неким добром учињеним за Србију.
Н. Љотић
Српска политика
