Укри више нису у прилици да са аеродрома гранатирају и ракетирају Доњецк. Сада је само питање: колико ће још и такав отпор успевати да пружају? Заправо: колико ће их преживети?

ДЕО украјинских снага још се крије у подземним лавиринтима доњецког аеродрома.

Појављује се над земљом на неочекиваним местима и изводи мање контраударе. То је могуће зато што – за разлику од бораца Доњецке Републике – располажу комплетном шемом подземних склоништа и комуникација.

Непријатно и опасно, али је главни проблем решен: Укри више нису у прилици да са аеродрома гранатирају и ракетирају Доњецк. Сада је само питање: колико ће још и такав отпор успевати да пружају? Заправо: колико ће их преживети?

То и они схватају. У сваком случају: део њих.

Тај део је данас био спреман да се преда. Преговори су били при крају, а онда су противници предаје организовали излазак и напад једне веће групе са ручним бацачима.

Од предаје није било ништа.

Можда тешко објашњиво, али је и то потврда да међу Украјинцима постоји јака струја спремна да ратује на све или ништа.

Вероватно је њено дело злочин откривен приликом преузимања аеродрома. Свој тројици су били ишчупани зуби. Видљиви су и други трагови мучења, а сви су изгледи и да су сва тројица још била жива када су – са везаним ногама – била закачена за тенкове и вучена између аеродромских зграда.

Ово се разоткрило након заузимања аеродрома. И: боље по Украјинце јер би бес нападачио био вишеструко већи. А ни овако није био мали.

У кључној ноћи – између 2. и 3. октобра – борци Доњецке Републике су Украјинцима упутили неколико салви из вишецевних ракетних бацача са намером да се макар мало освете за противнике кијевске хунте који су 2. маја (дакле: пет месеци раније) били живи спаљени у дому синдиката у Одеси.

Погледајте виде. Нека вас не збони што се двадесетак секунди ништа не види.

Била је ноћ. Много је важније што су ракеташи одреда „Каљмиус” јасно изговорили „Ово вам је за Одесу” и што су – свесни да користе ракетне бацаче – додали: „Нека нам Бог опрости”.

Факти