Милан Веруовић, шеф обезбеђења покојног премијера Србије Зорана Ђинђића, у интервјуу за “Наше новине” у којем говори о књизи “Трећи метак”, чији је аутор заједно са новинаром Николом Врзићем, каже да није била намера да се неко оптужи или аболира, већ да се отворено поставе питања на која годинама нема одговора.

– Објавили смо документе, исказе сведока и вештачења материјалних доказа из истраге и са суђења за убиство премијера, који су били доступни јавности, а за које нико није питао зашто су нелогични. Ја имам своје сумње, али не желим да упирем прстом у било кога. Пре свега, одговоран је суд, јер су морали да уоче разлике у исказима и у материјалним доказима, а суд то није истражио – каже Веруовић.

Да ли имате сумњу да је Звездан Јовановић пуцао на вас и на премијера?

– Ја сам на то питање одговорио кроз своју књигу. Немам сумњу да су Звездан Јовановић и “земунци” учествовали у атентату на премијера, али постоји сумња да су у сам атентат умешани још неки људи. Материјални докази који су требали да потврде званичну истину коју је званична истрага констатовала, најблаже речено, не уклапају се с њом самом. Зашто Звездан није изведен на лице места у Гепратовој улици? Сама чињеница да је Миле Новаковић рекао да изјавама окривљених не треба прилазити ад хок, да оне треба да буду поткрепљене доказима, доводи у сумњу због чега то није завршено по процедури.

Председница суда Ната Месаревић у образложењу пресуде рекла је да се ваше сведочење и сведочење Саше Бјелића не узимају у обзир, зато што сте мењали исказе. Зашто сте то чинили?

– То је покушај да се прича индивидуализује, јер ја сам био тај који је упознао јавност с верзијом догађаја која се заиста догодила, зато што се паралелно са судским процесом дешавала медијска кампања која је тај догађај представљала другачије, а ја сам слутио где то води. Нисмо Александар Бјелић и ја једини сведоци којима суд није указао поверење. Ту су била још деветорица припадника обезбеђења премијера, још петорица полицајаца из обезбеђења Владе и, по мени, кључни сведок – возач тадашњег министра просвете Гаше Кнежевића. Сви су сведочили исто. А неколико дана после атентата покушана је реконструкција догађаја. Завршена је тако што су ови људи и Саша Бјелић вођени на информативни разговор и полиграф, пошто је дошло до неслагања између људи који су водили истрагу и њих. Они нису желели да сведоче другачије него што се заиста догодило и то потврђује да је истина оно о чему сам ја говорио и на интензивној нези, када сам први пут саслушан, и у истрази, и касније на суду, и пред комисијом Жарка Кораћа.

Суд вам није поверовао у причу о трећем метку?

– То је тек ван сваке памети. Који је мој интерес да у овом случају не говорим истину, ако сам умало погинуо? Волео бих да ми на то питање одговоре људи који су донели такву одлуку.

У књизи сте се осврнули и на објављивање потернице после атентата. Зашто је толико важно ко је објавио потерницу и када?

– Чињеница да су политичари тог 12. марта 2003. боље знали какво је стање у организованом криминалу од УБПОК-а говори сама за себе. Како да не буде чудно то што је Владимир Беба Поповић постао аутор потернице пола сата после атентата? Ту можемо да тражимо одговор на питање: ако су знали ко је извршилац, зашто нису предузели нешто да до атентата не дође?

Ко је одговоран што је обезбеђење премијера Ђинђића затајило?

– Одговорни су они који су знали да се спрема атентат, а нису обавестили премијера. Зоран Јањушевић, Ненад Милић и Беба Поповић састали су се месец дана пре атентата са представницима британске амбасаде у просторијама Бебине агенције “Спектра” и тада су добили информацију да се спрема атентат. Они су то занемарили, нису никога обавестили. Отишли су на скијање. Премијер је убијен месец дана касније. То је истина о којој је сам Беба Поповић сведочио на суду. И судском већу је то било нормално.

Оптужују вас да ваша прича руши оптужницу и да хоћете да аболирате убице премијера?

– То није “моја прича”. Моја прича је истина. Моја прича је 12. март и све оно што се догодило тога дана и после тога. Мене издваја то што сам изашао јавно и онемогућио да било ко сутра каже да није био информисан и да није знао. Дали су ми исувише велику улогу.

Ваша улога и јесте велика. Ви сте преживели сведок атентата.

– Ја сам само радећи свој посао био сведок најважнијег догађаја у модерној српској историји. И, ако сам као сведок био и оштећен, зашто немам права да знам како се то догодило и због чега сам могао да погинем? Па нисмо ми били у кафани, то се десило на вратима Владе Србије, ја сам радник МУП-а, на мене је потпуковник МУП-а извршио атентат, један део полиције учествовао је у припреми, а касније смо на основу неких информација дошли до тога да је још много већа одговорност неких људи који су то морали да спрече. Овде је, по мом мишљењу, изостала одговорност и то зато што је направљен компромис између дела полиције, криминала и политичке елите.

Ко је правио компромисе?

– Они који су наследили премијера Ђинђића. Зоран Живковић и после њега Војислав Коштуница. Обојица су одговорни због прављења тог компромиса, свако у свом делу, као и због незаинтересованости.

Незаинтересованости или покушаја да се заташка истина?

– Пре бих рекао незаинтересованости. Али и због тога треба да одговарају. Коштуница је био јавно етикетиран, његови сарадници били су хапшени, па ослобођени. Постоје два разлога – или су били погрешно оптужени или опет из неког разлога нису процесуирани. Зашто нисмо добили одговор на то? Шта је био проблем Зорану Живковићу и Демократској странци у то време да се испита политичка позадина до краја. Имали су све у рукама. Не постављам лично њима питање, али то је питање које мучи јавност и сваког од нас. Сви се питамо исто. Да ли је тај генерал Аца Томић био у затвору? Зашто сте га пустили, ако сте га ухапсили? Ако није био крив, на основу чега сте га ухапсили? Све су то питања која воде ка томе да се открије политичка позадина убиства премијера.

Шта кажете на то што често политичка позадина убиства премијера служи политичарима за међусобне оптужбе?

– То је начин да се створи мит који ће опет годинама да одвлачи пажњу од чињенице да је занемарена пуна истина и, уместо да се то испита, праве се нове теорије завере. Ако сада народу Милош Симовић и Влада Будала треба да објасне ко су Небојша Човић и Зоран Ђинђић, то онда обесмишљава државу, политику, све. Ко год да је оптужен, треба да се испита и ако је урадио то за шта га оптужују, треба да буде ухапшен. И Човић и Коштуница и било ко за кога постоји сумња да је учествовао на овај или онај начин.

Да ли очекујете да држава реагује на темељу онога што сте навели у књизи?

– Не знам, питајте њих. Што се мене тиче, ја сам у обавези и према друштву и према покојном премијеру, али и према себисамом, да говорим о томе. И говорићу кад год имам прилику.

Објавили сте књигу у тренутку када су на власти некадашњи највећи Ђинђићеви политички опоненти. Да ли очекујете да СНС истражи политичку позадину атентата?

– Реално је и ја то очекујем. Ако нису у томе учествовали, а нису, зашто не би то исправили, поготово што они сада имају апсолутну већину и све потребне механизме у својим рукама. Поповић је држао медије, он је крив за сатанизацију

Ако је шеф Бироа за медије Владе Србије Беба Поповић контролисао медије, како то да је Зоран Ђинђић сатанизован пре атентата?

– Беба је човек који је држао медије и његова је одговорност за то што је покојни премијер сатанизован и представљен као криминалац и антипатриота. И сам Ђинђић је то у једном моменту схватио и зато је организована кампања “Србија на добром путу”, која је била директан контакт с људима, провера онога што се радило на терену. Премијер је имао потребу да људима то лично представи, јер је затајила медијска пратња.

Прессрс.ба, Наше Новине