Беч слуша тајне Београда

„Аустријске електронске уши могу да забележе сваку комуникацију, од Алпа, преко Копаоника, до Приштине – било да је реч о технички превазиђеним радио-одашиљачима или о комуникацији мобилним телефонима и интернетом… Све остало (усмеравање прислушних радара и анализа података) ствар је САД… Немамо прецизнијих података о садржајима надзора”, изјавио је за „Политику” пуковник аустријске војнообавештајне службе за иностранство (ХНА) који је захтевао да не буде именован.

Кратка изјава уследила је с поводом. ХНА је уочи викенда издала званично саопштење поводом серије открића одбеглог америчког обавештајца Едварда Сноудена, о америчком надзору глобалних комуникација. У једном од њих је наведен податак да су САД на територији алпске републике управљале, или управљају, ланцем прислушних станица – неугодна оптужба на рачун Беча кога устав обавезује на очување статуса вечите неутралности.

У саопштењу достављеном тамошњим редакцијама, страним медијима и агенцијама, Министарство одбране у Бечу је указало „на извесне аспекте обавештајно-техничке сарадње” између ХНА и америчке Националне безбедносне агенције (НСА). Наглашено је да Аустрија не прислушкује своје грађане, ни своје суседе. Не прослеђује никакве податке страним обавештајним службама.

О чему је реч?

Прислушне станице у Аустрији део су безбедносног система САД у Европи, усмереног према земљама иза некадашње „гвоздене завесе”. Ланац, каже се електронских опсерваторија, протеже се од Атлантика, преко Норвешке, Данске, Немачке и Аустрије, до Италије. У Министарству одбране у Бечу каже се да је аустријски део система под контролом НСА изграђен крајем педесетих година прошлог века и одржаван све до пада Берлинског зида, 1989. године, али да није био део одбрамбеног система НАТО-а, већ је служио искључиво да би се неутрална Аустрија правовремено припремила на евентуалну одбрану од напада тадашњих снага Варшавског пакта.

Како је у Бечу потврђено, „уши Аустрије” враћене су функцију после терористичких напада на САД 2001. године. У ту сврху је обновљен уговор о сарадњи америчке НСА и аустријске ХНА, а циљ сарадње је био – ефикасна одбрана од тероризма.

Бечком тумачењу сврхе постојања прислушних станица – одбрана од тероризма, после 2001. године – противречи податак да су са аустријске територије надзирани простори Балкана у време када су прислушне активности званично „мировале”. У време НАТО агресије на СР Југославију, радари у централној прислушној станици у Хајнбургу на Дунаву, као и антене прислушних станица у градишћанском Голсу и штајерској Пирки крај Граца, били су усмерене ка централној Србији и према Косову. Тадашњи шеф аустријске војнообавештајне службе, бригадни генерал Алфред Шец, одликован је четири године касније највишим америчким одликовањем за заслуге у обавештајној сарадњи.

Како је „Политика” сазнала у Бечу, главна заслуга аустријског генерала је била да је за навођење радара користио аустроугарске војне карте из Првог светског рата. На њима су биле зацртане козје стазе и путељци које је југословенска армија могла да користи, а које нису могле бити лоциране помоћу америчких сателита.

На питање какви се подаци с наших простора данас анализирају, извор у служби је рекао – само они који се тичу безбедности аустријских војника у склопу мировних снага на Косову.

—————————————————————-

Србија ипак није „црна рупа”

Сазнање „Политике” баца и додатно светло на податак о Србији „црној рупи” на мапи америчке глобалне шпијунаже коју је обелоданио сада жестоко прогоњени „узбуњивач” Едвард Сноуден. Наша земља је на мапи Националне безбедносне агенције означена црном бојом, што је високи званичник Стејт департмента Филип Рикер, почетком јула у интервјуу за наш лист, уз опаску да о томе ништа не зна, у шаљивом духу прокоментарисао као могући доказ да „има значајнијих тема” од Срба и да „није цео свет усредсређен на Србију”.  Информације из Беча указују да Американци без много труда долазе до података о Србији, преко аустријских колега. Можда смо зато „црна рупа” на америчкој мапи. То би био и одличан пример уске сарадње америчких и европских обавештајних служби које годинама тајно размењују информације, а да јавност и Европски парламенти о томе ништа не знају.