Друга Југославија је била експеримент унутрашње и спољашње политике, којом се властодршци хвале, што представља манифестацију њихове заслепљености својим статусом. Свакако, да је експеримент унутрашње политике био само одраз спољашње, јер су се интереси великих сила преломили на Југославији, са свом неодговорношћу оних који су водили светску политику.
Срби су се у Другом рату борили против три тоталитаризма који су били усклађени – националсоцијализам, интернационалсоцијализам и тоталитаризам англосаксонског „слободног света“ али је та борба била концептуална, а не државнополитичка или националистичка. За понашање Немачке и Совјетског савеза није било сумње у њихове циљеве, јер су то биле идеолошке државе са партијском војском. На Западу се све то знало, али се понашало неодговорно, чиме је нанета велика штета Европи и свету.
Запад није био под утицајем бољшевичке идеологије, али је био „лоше обавештен“, па је главни предмет његове политике био обичан бакалук, у коме је одлучена и наша садашња историја. У случају Југославије, тај простаклук Запада био је одлучујући за избор варијанте власти наметнуте силом и преваром (Драган Крстић, Психолошке белешке, други том, стр. 451). Тако прагматичан потез није био историјски мудар, без обзира на корист коју је донео.
Черчил и англосаксонске компаније су се касније пренемагали, са становишта својих балкалских интереса али несумњиво је да су жртвовали историју ситној трговини. Послератни режим Југославије је „слика и прилика“ менталног инструментарија оних који су га довели на власт. Енглеска, САД, Совјетски савез, Ватикан и масонерија, користили су Комунистичку партију Југославије као средство, које се није разликовало од природе циља, чак је то на неки начин давало хармоничну слику.
Четврти тоталитаризам против кога су Срби борили био је југословенски режим, настао на хармоничној подели пола-пола, чија се жестина и бруталност обилато ослањала на оба родитеља. Зато се одговорност југословенског режима мора проширити на „демократски“ дух Запада и Коминтерну, која чак није ни крила своју морбидност већ је хвалила! Зато, у овом случају правне неодговорности једног од партнера одговорност пада на оног другог!
Откуда та блискост заједничких интереса и њихове ефикасности у случају Југославије? Обзиром, да циљеви не могу да се одвоје од средстава, јасан је негативан однос према Србима, јер су се Запад и Коминтерна лако договорили да носиоци власти буду из хрватско-словеначког корпуса у комунистичкој варијанти. Тако је после гангстерског хрватског режима на власт опет дошао облик државног терора, овога пута у словеначко-хрватској варијанти.
Друга Југославија је била заснована на ватиканском концепту друштва. Независно од политичког програма, свим учесницима историјске игре био је заједнички ауторитет личности у посредованој егзистенцији. Ватикан је ту био прототип посредовања са трансцеденталним и метафизиком историје, док су Коминтерна, ислам и „највећи син наших народа“ били само извод тог концепта.
Запад није био изузет из овог концепта свести личности, само је он скриван, као што Ватикан скрива своју тоталитарну природу. Отуда, поставља се питање са становишта онтолошке угрожености, каква је разлика између робља које је боље плаћено у такозваним демократским друштвима, од онога слабо плаћеног у такозваним социјалистичким земљама?
приредио С. Филиповић, из књиге
“Психолошке белешке II” Драгана Крстића
