Београд на мутној води

Преговори у току, а зна се када изградња почиње. Бивша велика Србија пени од европских стандарда, аарапски инвеститори добијају послове и јавно земљиште без конкурса (добро де, тендера!). Зна се тачно игде ће бити подигнуте прве зграде, зна се и како ће оне изгледати, али се њихова намена тек нагађа. О Србијо међ’ изборима! 

Како је кренуло, само чекам да неко изјави да је Београд на води, поврх свега, важан због тога што Сава дотиче право из Европске уније. Звали га некада јуловски Европолис или данас ексрадикалски – Београд на води, заједничко им је једно: примамљив рекламни дизајн једне исте предизборне опсене, са много фото-монтажа по медијима и мутна предизборна вода са много говора. Ево и зашто тако мислим о том премолованом, па преименованом тотему српске политичке лажи.

Председник Привременог органа Београда, Синиша Мали, рекао је почетком ове недеље да ће у првој фази припрема за реализацију пројекта Београд на води већ ове године бити измештена једна трећина железничких колосека из Савског амфитеатра, да би се припремио терен за изградњу прве четири зграде. Биће то кула, тржни центар и још две зграде, можда хотела, рекао је Мали. То „можда“, тема је овог коментара и дијагноза модерног српског духа.

Има ту још сијасет недопустивости. Бивша велика Србија пени од европских стандарда, а арапски инвеститори добијају послове и јавно земљиште на виђено, буразерски, без конкурса (добро де, тендера!). Преговори су у току, а зна се тачно када изградња почиње. Зна се и где ће бити подигнуте прве зграде, зна се и како ће изгледати, али се намена половине њих тек нагађа. Док се тачно зна да ће аутобуска станица бити измештена на место пијаце на Новом Београду, не зна се где ће пијаца бити премештена. Можда у Дубаи или Абу Даби. Зграда старе железничке станице, архитектонски бисер Савског платоа, биће према речима званичника, можда музеј, можда опера или неко треће можда. Мали на крају каже да ће преговори бити окончани до краја марта, али да се већ зна да ће држава у заједничко предузеће унети земљиште, а да ће арапски партнер обезбедити финансирање.

На страну то што су ме одувек нервирали српски малоевропски комплекси – све нам је или највеће на Балкану или провинцијална макета белог света. Сетимо се најстаријих новина на Балкану, највише зграде на Балкану, српског Манчестера, српског привредног чуда или у новије време српског Давоса и српског Роналда. Од свега тога једино сам био склон српској Атини, уз коју је неко био пришио Црну Гору као српску Спарту. Ствар је ишла дотле да су Слободана Милошевића неки замишљали као српског Тита. Сада ћемо добити српски Бурџ ел Араб, чије ће једино једро, ако већ буде личио на арапски оригинал, бити изборни листић.

Лицемерје Европске уније, тог покровитеља српског државног посртања, једна је страна медаље. Њени демократски интереси не само да допуштају, већ могу и да подстичу погодбе блискоисточног типа у политичком формату осредње џамахирије у Београду. Али, поставља се питање: шта је у свему интерес Србије?

Шта је добит државе и грађана у овим буразерским пословима? По којој цени Арапи добијају најбоље грађевинско земљиште у Београду? Зашто су детаљи уговора са „Етихадом“ строго чувана тајна у земљи доступности васколиких информација? Зашто бивши министри то исто тврде и за посао са „Фијатом“ у српском Торину, чија још увек прескромна извозна конта књижимо као српска и сервирамо их у статистичким обландама народу гладном добрих вести?

Замислите да је неко пре једно седам година изјавио да ће преговори са „Гаспромом“ ускоро бити окончани, али да се већ зна која ће рафинерија прво бити ремонтована и када. Прштало би од Брисела до Вашингтона. Круг двојке би појео сам себе од муке, а Шеста флота би се вратила у Јадран.

Да се разумемо, немам ништа против арапских милијарди. Мали помиње до 2,8 милијарди евра улагања у Београд на води. Проблем је што је Србија инвестиционо одредиште разапето између апсолута корумпиране бирократије и апсолута буразерске погодбе. Ни једно ни друго грађани не желе, него трпе.

Једини интерес, ако то тако можемо назвати, у Србији јесу избори. Они по сваку цену треба да одрже гангренозни систем странака – псеудокорпорација, са једним јединим политичким циљем, опсеним колико Београд на води. То је Европска унија.

Као што је Србија годинама возала „Фијат“ уочи избора, тако ће у Европску унију сутра да плови Београдом на води. Једино јој нико, ни по цену живота, неће рећи да је притом усидрена дубоко у муљ стварности која је више савска, него европска и ни приближно није напредна као што у медијима изгледа да ће изгледати.

Бранко Жујовић

Глас Русије