Београд на води или смрт

Кажу да би се био добар и остварен архитекта прво мора да се дуго поживи. Архитекта Михајло Митровић је овај услов испунио. Пре две године је закорачио у десету деценију живота, а недавно је објавио капитално дело “Архитектура у свету и код нас”. Најавио је творац Западне капије Београда да ће се повући са места председника Академије архитектуре Србије коју је с пуно ентузијазма основао пре двадесет година, окупљајући најврсније српске архитекте. Ипак су то респектабилне године.

Све би могло да буде потаман за угледног ствараоца: професионална оствареност, мирна и спокојна старост, заслужена признања, поштовање колега… да није једне ситнице. У својим позним годинама дочекао је да градске и републичке власти пошто-пото желе да реализују мегаломански пројекат познат под називом Београд на води.

Деценијски сан српских урбаниста и архитеката, али и градских челника да се српска престоница спусти на своју савску обалу је стара прича. Али, куд да реализација допадне једном сујетном правнику који у петој деценији живота открива арапске инвеститоре, представљајући их као своје личне пријатеље.

У најмању руку као да је са шеиком Заједом играо крајцерице у новобеоградском песку. И једном портфолио менаџеру са дискутабилним докторатом. А управо су Вучић и Мали запели из петних жила не би ли остварили Београд на води, и вероватно, ако већ не и материјално ућарили, у својој уобразиљи себе уврстили у листу великих српских градитеља- политичара.

Знате оно – у време Крцуна изграђен је Звездин стадион и томе слично.

Како би то годило њиховој сујети. Једног дана туристички водич најављује српско чудо од бетона и стакла: “У време Вучића и Малог и поред немилосрдног противљења струке и доброг дела јавности, ова два далековида политичара чврстином карактера и визијом остварила су хиљадугодишњи историјски сан Београђана – спустили су град на реку”.

Па ако су, рецимо, већ поменутом Крцуну Срби могли опростити “руке крваве до рамена” само зато што је изгурао фудбалску кућу једног од четири национална стуба, шта се све може отписати аутократском владању Александра Вучића само због промене физиономије савског приобаља.

Е сад, што тај пројекат, за сада сведен на макету, без да знамо име аутора, не приличи старом делу престонице, што ће сви досадашњи симболи, од Калемегдана, преко Саборне цркве и Светосавског храма бити “прогутани” од стотинама метара високих футуристичких зграда, то нема везе.

Ваљда правник и портфолио знају боље од најпознатијих српских архитеката којима због позива на хитну обуставу Београда на води, подмећу како би они на Савском амфитеатру да задрже “уџерице, вагоне и олупине бродова”. Наравно да не би. Сви су за то да се овај део приобаља Саве среди, али не са огромним стамбено-пословним комплексом у којој ће ко зна колико бити цена квадрата и у којој просечни Срби неће моћи ни да сањају.

Сви би да се то садашње ругло среди, али са доминантно зеленим површинама и културним садржајима, а не, како је сада предвиђено, да свега два објекта у склопу Београда на води буду намењено за културу!

И зашто је позлило архитекти Митровићу након разговора са градоначелником? Па зато што је портфолио менаџер одржао буквицу остарелом архитекти како би он морао да има разумевања за одијум јавности на који наилази њихов чардак ни на небу, ни на земљи, јер је својевремено “на нож” дочекана и Западна капија Београда коју је Митровић пројектовао. И када архитекта изговори: “тачно”, то је довољно за спин мајсторе да послушним медијима издиктирају где почиње а где се завршава цитат. Нема остатка реченице у којој Митровић објашњава да комплекс на 90 хектара у срцу града не може да се пореди са једном зградом на некадашњој периферији. Заговорници – Београд на води или смрт – не презају ни од чега, па ни да својим лажима и подметањима угрозе здравље уваженом архитекти Михајлу Митровићу.

Пише: Јелена АРСЕНОВИЋ

Вести