Београд на води (са највећом џамијом у Европи) – обмана са несагледивим последицама

Савски амфитеатар“, простор величине 90 хектара, између Бранковог моста и Сајма, јесте инспирација генерацијама урбаниста, архитеката, али и политичара, још од треће деценије прошлог века[1].[2]

Простор на Дунаву, на месту садашње Луке Београд, од краја доњег Дорћола, па све до Панчевачког моста, такође је постао „инспирација“ групи „предузетника“, али је тренутно „замрзнут“ јер се оправдано преиспитује законитост поступка приватизације „Луке Београд“. И овај простор је, као и онај први, био предмет различитих злоупотреба, али и стварних инспирација за визију и пројекат „Град на води“ (светски познати архитекта Данијел Либескинд) и тај пројекат је громогласно најављен и представљен од стране тадашњих власти (Ђиласа и Тадића) и саме „Луке Београд“ и њених власника у фебруару 2009. године (рок завршетка 18 година, 107 хектара простора, градња 2,5 милиона квадрата, цена 5 милијарди евра, 100.000 запослених)[3]. [4]

„Нова“ визија и идеја под називом „Београд на води“ (потпуно нереалан рок завршетка 6 година- до 2020.- када је, врло згодно, најављен улазак Србије у ЕУ, 90 хектара простора, градња 1,5 милиона квадрата простора и цена 8 милијарди долара, 200.000 запослених) визуелно је запањујуће слична идеји и пројекту „Град на води“ и представља сирову компилацију, да не кажемо плагијат, тог пројекта, али и раније утопије и обмане зване „Еурополис“. Овај пут као аутор пројекта није представљен ни један светски познат архитекта, тачније није представљен ни један аутор пројекта (али је у јавности је створен утисак да је аутор пројекта Вучић!), већ безлично, корпорација из Емирата, „Емаар пропертиз“у власништву једног од тројице квиско џокер шеика који парадирају нашим медијима (Мухамеда Ел Абара), а сви они су експрес препоручени и представљени од Првог потпредседника Фарме, овај пут уз саслуживање извесних неовлашћених аматера Срђана Рупара и Александра Карловчана, уз назочност Вучићевог саветника и председника привременог београдског органа[5][6]. [7][8]

Треба поменути да обе идеје имају неке заједничке именитеље. Обе почивају на утопији, обмани, масивним злоупотребама низа закона и манипулацијама и лицитирањем основним подацима (цена пројекта, број запослених, количина метара квадратних градње итд.).

Читава замисао „пројекта“ „Београд на води“ јесте  крајње неозбиљна, аматерска и, што је још важније, опасна, а нарочито начин на који се планира његово извођење. Прво, уместо да реализација таквог једног значајног подухвата за Београд (највећи градитељски подухват у Београду, још од краја Другог ветског рата и изградње Новог Београда), буде утемељена на Законима и прописима, догађа се управо супротно. Према пројекту „Београд на води“, кројиће се Закони, подзаконски акти и све што буде неопходно за његову „успешну“ реализацију. Имајући у виду значај овог великог изазова, пре свега за грађане Београда, крајње је недопустиво да се читава ствар спроводи успутним кројењем и уподобљавањем законске и планске документације, или како слутимо да је замишљено, чак и без икаквог плана. Овакво „франкенштајновско“ прекрајање и креирање најатрактивније престоничке локације није само опасно због могућих злоупотреба, већ превасходно због сазнања да грађанима за најобичније интервенције на фасади или доградњу веранде уз кућу, на сопственом плацу, треба мноштво докумената, због тога што постоји тачно утврђена законска регулатива (која јесте компликована и коју треба поједноставити), а да за грађење милиона квадрата није потребно ништа. Звучи невероватно, али је врло лако могуће.

Прва ствар од које треба кренути је решавање имовинско-правних односа. Можда је држава власник 95% земљишта које ће покривати велелепни шопинг-молови, спортске хале, биоскопи и стамбено-пословне куле, али за оних 5% потребно је спровести експропријацију. Експропријација се спроводи у складу са Законом о експропријацији, којим је тачно одређено које се земљиште може експроприсати за изградњу којих објеката. Засад, у одредбама важећег Закона, нема тржних центара, нити стамбених објеката, осим ако се не граде за потребе социјалног становања, што у случају ове престижне локације сигурно није случај. Пре доношења решења Владе, којим се утврђује јавни интерес, потребно је приложити документацију којом се доказује да су обезбеђена средства итд… А између осталог и плански документ на основу кога се утврђује да се на том месту гради управо објекат, а за чије потребе изградње је неопходно спровести експропријацију. За подручје на коме треба да се гради ово „чудо невиђено“ не постоји ниједан плански документ нижег реда – Детаљни урбанистички план (ДУП), Регулациони план, План детаљне регулације, већ само Генерални план (ГП) Београда 2021, који је ово подручје – подручје Савског амфитеатра али и Старог сајмишта (преко пута Савског Амф.), предодредио као значајно и вредно, па је у ту сврху предвидео обавезну израду конкурса пре реализације тих локација (препоручујемо међународни конкурс).

Цитат из Генералног плана: „Територија Савског амфитеатра и дела новобеоградског центра са друге стране реке се у почетној фази јединствено решавају, као будући градски центар највишег ранга, путем међународног конкурса, како би се успоставила логична визуелна и контекстуална веза између потеза јавних простора београдске и новобеоградске стране, без обзира на различите могућности и касније независне фазе реализације и посебне конкурсе у два дела будућег центра.“

Очигледно је да за поступање по Законима треба много више времена него што је потребно за спровођење популистичке политике, па је власт (Вучић) одлучила да једноставно и бахато, у већ својственом маниру, све то прескочи и да корацима од „седам миља“ крене у постизање што бољег изборног резултата, рачунајући на празне џепове и кратку памет становника Београда. Пречице се, нажалост, припремају. Наиме, да би обећане милијарде долара и нова радна места што пре стигли у наш град, кроз Нацрт закона о планирању, пројектовању и грађењу, Члан 175, предвиђа се да: „Министар надлежан за послове урбанизма, односно грађевинарства може да изда локацијску и грађевинску дозволу за објекте од значаја за Републику Србију, уколико плански документ на основу кога се издаје локацијска дозвола није донет у року који је прописан одлуком о приступању изради плана, а на основу плана вишег реда, правила струке и у складу са техничким прописима, стандардима и нормативима за ту врсту објеката“.

Пре тога је кроз Закон о изменама и допунама Закона о експропријацији („Сл. гласник РС“, број 20/09), Члан 7 прописано да: „Влада може утврдити јавни интерес за експропријацију непокретности које су према уговору о заједничком улагању у привредно друштво, односно о заједничком оснивању привредног друштва, који је закључила Република Србија, неопходне за обезбеђивање неновчаног улога Републике Србије у то друштво, а које су обухваћене тим уговором или одговарајућим планским актом.“. Уколико се усвоји нови Закон о планирању, пројектовању и грађењу, биће створена „добитна комбинација“ (бинго) за спровођење бахате и опасне политике.

Прво, што се тиче цитираног Члана 7, није нормално и правно је немогуће да држава улаже туђе земљиште (оних 5% који нису власништво државе) и да га експроприше после потписивања уговора са партнерима. Друго се тиче цитираног Нацрта закона, по коме, ако добро схватамо, министар надлежан за послове урбанизма, у овом тренутку г. Илић Велимир, може издати локацијску и грађевинску дозволу, управо за „Београд на води“, на основу плана вишег реда, у овом случају ГП и „у складу са правилима струке, техничким прописима, нормативима и стандардима“ а без осталих неопходних планских докумената. Да није тужно због тога што се ради о нама и нашем граду, било би смешно. Замислите само, нама грађанима је за изградњу неког кућерка, или формирање баџе у поткровљу или за проширење и доградњу властите куће, потребан плански документ, као основ за издавање мноштва разних дозвола, а за милионе квадрата „Београда на води“ не. Овакви покушаји, зарад лаке куповине гласова су опасни и са становишта струке, и са становишта вређања интелигенције обичних грађана, али највише због тога што за државу, односно владајућу номенклатуру важе једна правила, а за поданике те исте државе друга, што је и противуставно, па овакве ствари могу бити предмет поступања Уставног суда.

Генералним планом Београд 2021, који је на снази и који је обавезујући за све, тачно је дефинисано шта ваља чинити са Савским амфитеатром. Планом се предвиђа измештање железничке и аутобуске станице и спуштање Београда на реке. Да би се станице и пратећа инфраструктура изместили, потребно је завршити станицу „Прокоп“, односно нову Главну железничку станицу и изградити нову аутобуску станицу на Новом Београду. Измештање саобраћајних чворишта подразумева и друге инвестиције у смислу изградње прилаза, трансверзала…

Имовински-правно гледано, сам поступак експропријације може трајати годинама. Доношење планских докумената, такође. Зато је очигледна намера да се све то прескочи и да се без обзира на последице примени аматерски волунтаризам, који доноси инстант резултат.

Да бисмо аргументовали горе изнесене чињенице, навешћемо да Генерални план представља једну комплексну студију, која укључује све релевантне податке за планирање (економске, демографске, …). На основу тога се ради један дугорочан плански документ, који поред усвојених , садржи и смернице за даљи развој. Он представља полазни документ на основу кога се даље разрађују и доносе Детаљни регулациони планови. Детаљним регулационим плановима се тачно дефинишу урбанистички параметри за поједине зоне (степен заузетости парцеле, коефицијент изграђености парцела, проценат озелењавања итд…), па се на крају питамо: Како је могуће да се пренебрегну сва правила низа струка, односно наука, и да нешто што представља плод озбиљног рада и анализе, буде замењено допадљивошћу једне макете над коју је зането наднет Вучић, заљубљено загледан у Мухамеда Ел Абара? Господин Вучић је завршио правне науке и то поштујемо. Међутим, и он треба да поштује и своју науку у овом случају, као и урбанистичку, архитектонску, грађевинску и просторно планерску науку, а не да сеје аматерску демагогију и волунтаризам у вези са темама за које је апсолутно нестручан.

Политичке злоупотребе

Злоупотребе урбанистичког проблема и изазова- Савског амфитеатра у политичке сврхе су почеле 1995. када је ЦИП за потребе предизборне кампање СПС-а и ЈУЛ-а урадио пројекат (рециклирао је старе пројекте на невешт начин) „Еурополис“ и ту суву дреновину СПС и ЈУЛ су цедили неколико година[9].[10] У промоцији ове обмане посебно се истицала председница ЈУЛ-а Мирјана Марковић. Потом су Милутин Мркоњић и Жарко Обрадовић, 2008. године у предизборној кампањи поново рециклирали „Еурополис“[11]. Тада су најавили 50.000 нових радних места (четири пута мање него што данас најављује Вучић), завршетак Главне железничке станице „Прокоп“, ослобађање 86 хектара најатрактивнијег земљишта у Београду и реализацију пројекта који ће омогућити да Београд постане центар услуга југоисточне Европе. Најавили су и „упошљавање комплетне београдске привреде“ и „могућност завршетка пројекта у наредном четворогодишњем мандату“ (дакле до 2012.). Трећа злоупотреба тог урбанистичко архитектонског мита је почела у априлу 2012. и траје до дана данашњег. Тада, у априлу 2012. године, троструко неуспешни кандидат СНС-а за градоначелника Београда Александар Вучић, представио је пројекат „БеоГРАД на води“[12][13][14][15]. „Вучић је током пловидбе бродом са новинарима истакао да је пројектом „БеоГРАД на води“ планирано измештање железничке и аутобуске станице, очување значајних културних објеката, али и отварање нових садржаја у складу са савременим стремљењима модерног града.Он је навео да ће тај потез представљати комбинацију пословног комплекса, хотела луксузне категорије, стамбених блокова, објеката са културним и уметничким садржајем и објеката за спорт и рекреацију, уз велике зелене површине. Луксузни комплекс ће, како је навео, бити одвојен посебним каналом„. Ради се о истоветном понављању општих места из раније обмане зване Еурополис, и понављању свега онога што су говорили представници СПС-а и ЈУЛ-а у изборним кампањама од 1995. до 1998. године и потом представници СПС-а, у кампањи за изборе 2008. Вучић је тада 2012. изнео и следеће бесмислице: „Оно што је најважније то је што би и у фази изградње и у фази експлоатације у овај пројекат било укључено најмање 200.000 људи. Тиме бисмо највећим делом решили проблем незапослености у граду, а од Београда бисмо направили и велику туристичку атракцију, не само за Балкан, већ и за читаву југоисточну Европу. Тиме би били утростручени приходи од туризма„. Данас Вучић понавља те исте несувислости. Тада је рекао и да би:“Према пројекту, граду од такси за грађевинско земљиште требало да остане 451 милион евра и да је разлика у концепту његовог тима и актуелних власти што је овај пројекат исплатив и не захтева задуживање Београда“. Данас нико не помиње новац од такси за град Београд. Тада у априлу 2012. чланица „Стручног тима за Београд“ Александра Вучића, анонимна „експерткиња“ Јасмина Којић Мићић (која се данас не појављује ни у траговима!) навела је да пројекат „БеоГРАД на води“ може да буде реализован за осам година (поклапа се са данашњим нереалним проценама). Укупна површина изграђених објеката, према њеним речима, требало би да буде 1,8 милиона метара квадратних (сада је то 1,5 милиона квадрата!), а њихова тржишна вредност требало би да износи више од четири милијарде евра (сада је саопштен износ од 8 милијарди долара!).

Ових дана, јануара 2014. Вучић као ППВ, говори потпуно супротно од онога што је рекао 2012. године у вези са тендерима (“Постоји велики број инвеститора који су заинтересовани за учешће у овом пројекту, али о томе сада не могу да говорим јер ће сви морати да прођу тендерску процедуру“ април 2012.),и данас негира потребу за поштовањем процедура (конкурса и тендера) и говори о „фаст лејну“ , односно протекцији за инвеститоре из Емирата, из поштовања према њиховом новцу (а протекција није ништа друго него потенцијална корупција)[16]. Вучић је и жестоко напао председника Удружења архитеката Србије Игора Марића, који је говорио о обавези расписивања јавног међународног конкурса за простор Савског амфитеатра[17]. Вучић је 22. јануара 2014. изнео запањујућу тврдњу која позива на кршење закона :“ Државни органи се неће обазирати на све могуће препреке и посао ће завршити“. Вучић је на питање зашто није расписан конкурас за „Београд на води“, рекао да нема ништа против, али да би волео да представник удружења архитеката који тражио да се распише конкурс, „пронађе три милијарде и сто милиона долара па да распише неки конкурс“[18] [19].„Ја знам да нама Србима никада ништа није добро. Шта год да урадимо, увек ће се пронаћи неко ко ће у нечему фалинку да пронађе, па макар то било највелелепнији, најлепши могући пројекат за нашу земљу“, рекао је Вучић. Вицепремијер је рекао да ће се поштовати закон, али је затражио да се „нечији новац поштује„.“Ако мислите да идемо у Европу, али да се спрдамо с туђим новцем, да га ниподаштавамо, да је наша памет много преча и важнија и то што смо ми много лепи, него нечије три милијарде долара, а ја вас питам где ви мислите да ми живимо, где хоћете да ми живимо!?„, рекао је Вучић.“Имате у Емпајер стејт билдингу или Рокфелер центру ‘фаст лејн’ за 20 долара да брже прођете. Свуда у свету… Шта хоћете људи, да онај ко да три милијарде, да то не поштујемо!? Па какав то свет хоћемо да правимо? Хоћемо ли у социјалистичко самоуправљање да се вратимо? Ја нећу!„, рекао је Вучић[20].[21] На све ово критички ка Вучићу је реаговала организација „Транспарентност Србија“[22].[23]

Ове нове изјаве Александра Вучића, осим што су потпуно незреле и детињасте, представљају позив на корупцију и непоштовање закона, са највишег државног места. Овим поступком ППВ-а, ће бити омогућено да инвеститори из Емирата, за почетак, прибаве противправну имовинску корист у знатном милионском износу у доларима, а на штету државе Србије. Ово протежирање страних инвеститора и олигарха, од стране Вучића, се суштински не разликује од протекције за коју су се изборили домаћи инвеститори и тајкуни, Мишковић и Беко, у процесу приватизације „Луке Београд“, процесу отимања земљишта без накнаде, у јавној својини, ради градње „Града на води“. Вучић на себе примењује једне стандарде а на Мишковића и Бека друге. Наравно, тешко је веровати да ће Вучић да оптужи сам себе за корупцију, или за прибављање противправне користи другим лицима – све у корист браће шеика из Емирата.

Важно је нагласити да ниједан државни орган или институција нису донели било какву одлуку о пројекту „Београд на води“, и да не постоји ниједан званични документ о том пројекту. Ако постоји, нека их дају на увид јавности. Тај пројекат је Потемкиново село СНС и кандидата за градоначелника Александра Вучића. О томе сведоче речи извесног Срђана Рупара кога медији представљају као „вођу тима пројекта“ , у интервјуу „Е-капији“ од 13. октобра 2013. у коме Рупар каже: „ Иза пројекта стоје Влада Србије и држава. Изради се приступило по налогу Српске напредне странке за време предизборне кампање, када је он (Рупар), као нестраначка личност, преко европских институција ангажован по налогу Александра Вучића“.[24] Ако неко разуме логику ових речи, нека нам јави. Срђан Рупар је грађевински инжењер (хидротехнички смер) и власник приватне фирме „Хидропланинг“ из Раковице[25]. Фирма „Хидропланинг“ д.о.о. има 9 запослених и приход у 2012. у износу од 16, 9 милиона динара и нето губитак од 6,5 милиона[26]. Фирма нема никакве важније референце, а нема ни интернет презентацију, па не постоји могућност увида у референце те фирме. Свака иоле озбиљнија фирма обавезно има сајт на који са поносом истакне пословне референце. Овде то није случај. Као „координатор пројекта испред Владе“ наводи се функционер СНС Александар Карловчан[27]. Наведено лице је (или је било) власник фирми „Сенс маркетинг“ и фирми „Мерлин-доо“ и „Мерлин да-кар доо“- све три регистроване на истој адреси- Табановачка 5. Фирме „Мерлин-доо“ и „Мерлин да-кар доо“ се баве производњом боја, лакова и премаза[28] [29] [30]. Фирма „Сенс маркетинг“ је повезана са Скај плус телевизијом, наследницом Свет плус телевизије, коју називају СНС партијском телевизијом, како називају и телевизију Коперникус, са којом је Скај плус пословно повезана[31][32] [33] [34]. Дакле, капитални државни пројекат од прворазредног значаја, вредан 8 милијарди долара, воде два неовлашћена и некомпетентна лица, основано сумњамо. Засадје очигледно да је Карловчан као власник једне телевизије, задужен за медијско спиновање, а Рупар као грађевински инжењер задужен за квазистручно спиновање. Занимљиво је да је било најављено да њих двојица имају предавање, односно промоцију пројекта „Београд на води“ у Инжењерској комори Србије, али су је они отказали (очигледно их је неко упозорио да ће бити, у стручном погледу, растргнути од стране стручњака који могу присуствовати тој промоцији)[35]. Наравно, ни један ни други немају никаквог искуства у раду на оваквим пројектима.

Председник Привременог већа Синиша Мали је саопштио да ће што пре бити формирано предузеће „Београд на води“, а да ће потом партнери из Емирата да уложе 3,1 милијарду долара у цео пројекат. Такође се наводи, стидљивије додуше, да је за све фазе потребно око 8 милијарди долара. Као што се види, обезбеђене су 3 милијарде долара од 8 потребних. Али треба имати у виду да се само ради о обећању. Исто тако одлучно лично Вучић је средином 2013. године, а то су пренели сви медији, обећао да ће Емирати, дати Србији кредит под повољним условима у износу од „2 до 3 милијарде долара“ до краја те године (приметите лицитирање огромним износима.). Тај износ од 3 милијарде долара је чак укалкулисан у буџет за 2014, што је званично потврђено, а што је критиковао чак и Динкић.

Међутим, данас у фебруару 2014. јасно је да Емирати Србији неће дати никакав кредит, већ се инсинуира да је тај неизвесни износ улагања у износу од 3 милијарде долара у „Београд на води“- тај кредит, а поред тога у медијима се наводи да преговори око тог кредита трају. Дакле, сведоци смо да први потпредседник бесрамно обмањује јавност. У случају „Београда на води“ ради се о невиђеној обмани која заједно са Ђиласовом обманом званом „Алстом метро“, може трајно да уништи београдске буџете наредних година (Београд више не може да се задужује), али и српски буџет, имајући у виду да је јавни дуг Србије прешао 20 милијарди евра (само за мандата ове Вучићеве власти дуг Србије је нарастао за 4 милијарде, по подацима Управе за јавни дуг)[36].

Да би „Београд на води“ као идеја, као пројекат, био уопште разматран, неопходно је завршити следеће капиталне пројекте од којих већина није ни започета:

-довршити „Прокоп“ и тамо преселити Главну железничку станицу – уклонити стару Железничку станицу

-изградити нову аутобуску станицу на НБГ и уклонити стару,

-изградити нову ранжирну станицу у Батајници и уклонити стару

-изградити нову железничку обилазницу за транспорт опасних материја и уклонити стару обилазницу око Калемегдана

– с тим у вези, изградити нови железнички мост код Винче као део те обилазнице

Следећи проблем је чињеница да нису обезбеђена средства за реализацију овог пројекта. Чак ни најава три од осам потребних милијарди не представља ништа више него празно обећање. Потом се поставља питање – ко ће купити толику количину изграђених некретнина у земљи која се по већини показатеља налази на дну Европе? Ко има интерес да улаже у куповину енормне количине некретнина, када у самом Београду имамо огроман број непродатих и неиздатих станова, пословних зграда и простора? Одговор је јасан, нико. Такође, потпуно је јасно, по природи пројекта, да ће тамо бити грађени ексклузивни објекти и да ће цене продаје и закупа некретнина бити изузетно високе.

Која то болесна амбиција тера било кога да тако бескрупулозно обмањује грађане у предизборној кампањи у којој се налазимо? Како се неко не стиди да тако срамотно промовише заслепљујућу обману звану „Београд на води“ у земљи са милион незапослених, у којој се најављује нова законска регулатива, на захтев ММФ, која ће донети још 100.000 незапослених и која ће потпуно обесправити и запослене и незапослене? Како се неко не стиди да предлаже хиперлуксуз „Београд на води“ када у Србији нема воде за пиће у десетак градова, наиме, отровна је- као у Ужицу и Зрењанину- којима суверено влада Вучићева СНС (а у укупно 38 градова у Србији су пронађени тешки метали у води- извор „Печат“ од 24. јануара)? Београд је на хлебу и води. А у Ужицу нема ни воде. Како се не стиде да предлажу „Београд на води“ а продали су, ни за шта отуђили сваки „град на Ибру“, а и на КиМ, као и цело Косово и Метохију.

На овом месту треба указати на неискреност и недоследност ДС по питању „Београда на води“. Пре него што је постало извесно да ће бити смењен, Драган Ђилас се у августу 2013. више пута похвално изражавао о пројекту „Бг на води“. Цитирам медије наклоњене Драгану Ђиласу: Блиц: Ђилас: “Београд на води“ није маркетинг, већ лепа сарадња града и државе, Блиц: Договор градоначелнике и првог потпредседника владе“(у вези са „Бг на води“ оп. аут.). Блиц: Вучић и Ђилас граде Београд на води итд. Ове изјаве је пренела већина главних медија. У то време Ђилас је и хвалио Вучића и говорио да су добре стране нове власти: Вучић, ПУПС и борба против корупције и ништа више[37]. Од када је смењен, Ђилас о Вучићу говори супротне ствари, па и то да је диктатор. У децембру 2013. године, Ђилас на свим медијима критикује пројекат Београд на води и оптужује Вучића и привремено веће да причају бајке о томе и назива тај пројекат „јутутунском јухахахом“[38].

Драган Ђилас, али и Борис Тадић и Божидар Ђелић су одговорни за још једну огромну превару, сличну овој, која ће, ако се реализује, такође уништити буџет Београда, али и Србије. Ако је мост начео буџет, а коштао је пола милијарде, лажни метро ће га уништити. Новца за метро нема, већ град мора да се даље задужује. Тај пројекат је што се реализације тиче, отишао даље него пројекат Београд на води. Нажалост, Србија и Београд су већ потписали међудржавни уговор са Француском и неке уговоре са Алстомом, а Ђилас се својевремено у име Београда упустио у набавку вагона за метро који не постоји. Уз то Алстом је једна од најкорумпиранијих фирми у свету и суди јој се или је осуђена за корупцију у десетак земаља на свету. Што се тиче СНС, њихов став по питању метроа није јасан, мада бисмо могли да закључимо да желе да наставе оно што је Ђилас започео, по одсуству било какве негативне реакције у градској скупштини својевремено, када је представљен идејни пројекат метроа (за разлику од једине странке-  ДСС, која се оштро противила градњи лажног метроа). Подсећамо да ће лажни метро коштати Београд и Србију најмање 4 милијарде евра. О овом проблему написао сам текст који је објављен на сајтовима Стандарда, Видовдана, Фонда Слободан Јовановић.[39]

Дакле, нормално је да смо сви за силазак Београда на реке, за сређивање Савског амфитеатра и за уређење простора где је Лука Београд, само све то мора бити урађено на законит начин и уз испуњење претходних услова, по редоследу ствари, а не на неозбиљан и аматерски начин. За подручје Савског амфитеатра навели смо 5 предуслова. За подручје Луке Београд је предуслов завршетак преиспитивања законитости приватизације Луке, и ако се установи да је то урађено на законит начин, а покаже се да власник Луке жели пренамену простора, он мора да плати граду Београду, пуну тржишну вредност земљишта.

Што се тиче Савског амфитеатра, потребно је урадити још много тога, али наводимо само пет најкрупнијих предуслова. Да подсетимо да се држава Србија није могла изборити ни са довршетком оног првог, главног, већ започетог пројекта – Прокопа- изградње нове Главне железничке станице. Пројекат „Прокоп“ започет је још давне 1977. године и прекинут негде 1997. године. И у последњих седамнаест година држава није смогла снаге ни средстава да доврши бар ту прву претпоставку за привођење намени простора Савског амфитеатра. Стога окретање свега наглавце, као што је најављено, и градња куће од крова немају никакво утемељење. Наиме, гласно и јасно је најављено од Синише Малог и других учесника овог пројекта да ће цео пројекат бити започет градњом шопинг-мола и куле висине 180 метара (на средини целог комплекса а на ивици реке). И опет је битно нагласити да је и за градњу та два објекта неопходно измештање железничке и ранжирне станице, односно да је неопходно испунити неке од предуслова које смо навели.

Сви смо, то је несумњиво, за то да се Београд развија, али смо против тога да се раде спорни пројекти који или не могу бити довршени, као што је била градња „Прокопа“ (која није довршена ни после 36 година), или коштају превише за једну сиромашну земљу као што је Србија – мислимо на градњу моста преко Аде, моста који је изграђен на погрешном месту као нефункционални део унутрашњег магистралног прстена (сама локација је поскупела цену за око 100 милиона евра због невероватно компликованих приступница), уместо да буде изграђен на супротном крају Аде као део функционалног Спољног магистралног прстена. При томе је одабран такав пројекат моста који је поскупео цену изградње за додатних 100 милиона евра (због атрактивног изгледа). Сматрамо да су пројекти градње лажног метроа и Београда на води, мегаломански и неадекватни пројекти, који су или неизводиви, па ће се зауставити и остати недовршени, као Прокоп, или су потпуно утопијски (Бг на води) или погрешно конципирани (метро). Треба радити на реалним и изводивим пројектима. На пример, за почетак довршити Прокоп, односно градњу Главне железничке станице. Изградити нову аутобуску станицу на Новом Београду. Урадити пројекат тешког – правог метроа, висококапацитетног, одоздо напајајућег, подземног, широкотрачног шинског система. И паралелно са тим решавати имовинско правне односе и припремати планску документацију за Савски амфитеатар, па макар га звали „Еурополис“ или „Београд на води“, на Вучићево задовољство.

Аутор текста је грађевински инжењер са вишедеценијским искуством у локалној самоуправи.