Београд – С лажима до фашизама

Године 1999., Клинтон и Тони Блер су послали НАТО бомбардере да униште Србију. Налог се правдао лажима: Срби су починили “геноцид над Албанцима у српској сецесионистичкој покрајини Косово“. Блер се чак позивао и на опасност „понављања холокауста и оживљавања духа Другог светског рата; да варваре треба уништити”. Иза свих лажи, била је увек „пријатељска“ империјална намера.

И поред свега, београдски политички скоројевићи су се дрзнули да ангажују таквог зликовца, као што је Блер? Као да они нису направили довољно зла овом напаћеном и дозлабога задуженом народу; на југу се одричући и цијеле његове историје, доводећи народ у дужничко ропство, него да још скупим кредитима „пријатељског ММФ-а“ плаћају српског убицу? Чак и висока провизија не оправдава овакав чин издаје.

И да су Блеровог менталног склопа, државнички и нормално би било да се боре против властитих слабости и порива, против уцена (Вучића уценио Хашки суд због непоштовања суда, Николића због активности у протеклом рату, а Дачића због наводне везе са нарко-дилером Шарићем) и одрекну себичности, макар у име својих потомака, ако не и цијелог српског народа. Или, највероватније, нису успели да много науче о свом народу и, уопште, да ишта науче због купљених диплома и празних радних књижица?

Начелно

Од 1945., 69 земаља чланица УН уништавано је на један од неколико начина деловања „западне демократије“, с ембрионом у Вашингтону и Лондону. Британски историчар Марк Кертис процијењује да се број жртава мери стотинама милиона. У сваком случају, велике пропагандне лажи су била припрема за сваку од западних „хуманитарних интервенција“.

Налазећи у њима марионете, државе су уништаване на разне начине: неке су непосредно нападане и окупиране, некима владе свргаване, народни покрети уништавани, избори крадени, народи и градови бомбардовани, њихове економије уништаване; припремајући се за западну војну интервенцију, дипломатијом познатом као санкције, економије тих земаља су подвргаване сакаћењу до уништења…Рођен је савремени фашизам. Заједничка нит фашизма, и у прошлости и садашњости, су масовна убиства и разарање.

Док је било агоније, било је и наде

Док су неки данашњи српски лидери, чија се реч „уважава“ на Западу и судбоносна је за Србију, као клинци махали навијачким заставама носећи дебеле шалове и сукобљавајући се са стадионским обезбеђењима, Југославији и Србији је суђено на смрт. Под менторством САД, „Европљани“ су се 1991. састали у Мастрихту, постављајући себи романтичне циљеве о формирању на пропаст осуђене Еврозоне.

Тајни договор је постигнут; Немачка је признала Словенију и Хрватску, остављајући Босну и Херцеговину за касније, због малог броја припадника католичког елемента, а и преласка цивилизацијске границе, дефинисане још од 16. века. За разлику од Немачке, интерес САД је више било ширење НАТО-а на Балкан и према Русији, препуштајући економске Немцима. Зашто?

Југославија је била суверена, више-етничка и тро-цивилизацијска федерација; држава која је представљала и вешто користила политички и економски мост у Хладном рату; држава која је била угледан члан светске заједнице; била је лидер Несврстаних, изводећи успешно високо-технолошке послове у преко 100 држава ове нам наше планете. Јавна предузећа и главна производња је била у друштвеном власништву…

Таква позиција Југославије није било прихватљива за западни пројекат једне цивилизације, а посебно је то било неприхватљиво за поново уједињену Немачку, која је ужурбано припремала инвазију према граници Западне и Словенско-православне цивилизације, „враћајући своје природно тржиште”. Пробни балон је пуштен према југоисточној граници Западне цивилизације, признајући бивше ЈУ републике Хрватску и Словенију, које баштине наслеђе Западне цивилизације, стварано временском линијом од Франачке до Бриселске царевине.

Због противљења Београда плановима, да се Срби оставе без заједничке државе, Запад је одлучио да казни непослушне Србе. Сценарио верских ратова је мање више свима познат. Институционално, Јељцинова Русија није имала ни снаге ни воље да их заштити, али је ипак одржаван какав-такав пријатељски однос. У санкцијама измореној Србији, Запад је тражио марионете међу Србима. Међу њемачким ново-докторантима азилантима, Будимпештанској школи и другим Соросовим школама, нађене су марионете „достојне издаје“. После „малог“ паљења Београда и крађе банковних рачуна, „демократе су добили изборе“. Доведени су на власт 2000.

Доласком германофила Ђинђића на власт, односи са Русијом су потпуно захладили, јер се Марионета потпуно окренула против Русије, обећавајући КиМ и шта год још Запад буде тражио. Тек 2004., доласком Коштунице за премијера, а и захваљујући Путиновом  „разумијевану тешке позиције Србије“, долази до отопљавања односа са Русијом, иако Москва није веровала београдским пироманима, па ни Коштуници. Његова влада, са политиком „и ЕУ и КиМ“, је тражила помоћ Русије у заштити суверенитета Србије и имала ју је у УН. Коштуница одлази, а Косово проглашава независност 2008. Исте године, пресједаник Србије постаје Тадић, настављајући политику претходника.

Запад губи стрпљење са таквом двоструком политиком Београда (побогу, хоће и једно и друго) и припрема и извршава покољ Срба на КиМ заједно са Шиптарима. Одмах затим Меркелова хитно долази у Београд у августу 2011., доводећи игру мачке и миша до краја. Пошто Београд ни на који начин није хтео да заштити Србе од варвара, Москва је дигла руке од београдске Марионете и напросто откачила Београд.

Међутим, ни даље Запад није успевао да добије „написмено“ од Београда потпис о признању самосталности Косова. Међутим, нове снаге су припремане; политичке снаге, спремне да буду искренији пријатељи демократије од својих претходника. Урадиће то „неки нови клинци“, долазећи на власт 2012. Шта се дешавало од те године до данашњих дана, знају и птице на грани, зато нећемо замарати читаоце сигурно познатим.

Ипак, можда је вредно пажње рећи да су нас Марионета СНС-СПС и остали, ослободили сваке неизвесности, говорећи искрено да ће бити све горе и горе. И у то се народ уверио. Мора им се веровати! КиМ више није ноћна мора сваког Србина, јер је експресно потписано све што је од њих Запад тражио. Чак и више од очекивања. Да би их Запад хвалио како су најбољи политичари у историји српске дипломатије и да их не би брисао са платне листе, они чине све да оправдају указано им поверење. И јесу, богами, све што обећају – испуне!? Народ није више у Агонији. Нема више агоније, али са оваквима нема ни наде.

Миленко Вишњић, Српски културни клуб