Актуелна власт је у потпуности преузела криминалне послове раније власти, што показује и пример предузећа Инекс и Ло Јаконо. Док се такве ствари дешавају, Србија нема никакве шансе да постане део цивилизованог света.

Пре више од три деценије Ђузепе Ло Јаконо, италијански држављанин настањен у Немачкој, шетао је београдским Тргом републике са својом тадашњом вереницом, а каснијом супругом Љиљаном, Српкињом такође на боравку у Немачкој. Одушевљен српском престоницом он је тада изговорио једну реченицу која ће га финансијски упропастити и трајно коштати здравља: “Овде недостаје једна права италијанска продавница сладоледа”.

Господин Ло Јаконо је у то време у Франкфурту имао један од ресторана из мултинационалног ланца Мекдоналдса. На самом улазу у универзитет. Спадао је у пионире френчајзинга ове компаније и имао изузетне приходе. Оженио се Љиљаном и Београд заволео као да је његов град.

Средином осамдесетих директори Мекдоналдса су закључили како ће у блиској будућности велики проблем за компанију бити набавка квалитетног кромпира од кога се прави помфрит. Господин Ло Јаконо је тада одлучио да дође у Србију и ту крене са производњом врсте кромпира који је користио Мекдоналдс.

Крајем осамдесетих година прошлог века ушао је у заједнички посао са београдском компанијом Инекс на чијим пољима је засађен кромпир, а водили су се преговори и око изградње фабрике помфрита у Војводини.

Онда је дошао рат, па међународне санкције наметнуте Србији и извоз помфрита није био могућ. Како не би изгубили финансијски јаког страног партнера, руководиоци Инекса су господину Ло Јакону понудили заједнички посао у локалу који се налази на Тргу републике у Београду, некадашњој Градској кафани.

Цео тај простор, величине преко 1.500 квадратних метара, био је тада доста запуштен, па је договорено да предузеће Ло Јаконо уложи новац у његову адаптацију. Коначни споразум је постигнут 1995. године када је господин Ло Јаконо уложио 6,9 милиона тадашњих немачких марака у заједнички пројекат у коме је био власник са 51 одсто, док је остатак задржао Инекс који је у посао унео само своје име.

Проблеми се појављују са доласком такозване демократије. Некадашњи Инекс Интерекспорт, са којим је господин Ло Јаконо сарађивао, прелази под окриље новооснованог Инекс Фонда, пословног Франкенштајна измишљеног да би власт лакше отимала имовину некадашњег југословенског гиганта.

Поменути Фонд не признаје уговор из 1996. године између господина Ло Јакона и Инекса, па самим тим ни заједнички пројекат, већ тражи да се просторије на Тргу републике третирају као дате у закуп и да Ло Јаконо за њих плаћа кирију.

Како не би изгубио у међувремену укупно уложених скоро пет милиона евра, Ло Јаконо пристаје и на ово, али онда долази до новог обрта.

Инекс Фонд је у међувремену ушао у поступак приватизације, еуфемизма који се у Србији користи да би се означила безочна пљачка. Агенција за приватизацију, под чију је управу доспео у међувремену у стечај гурнути Инекс, 2007. поништава уговор о закупу из 2006. којим је, са своје стране, поништен уговор о заједничком улагању из 1995. године.

У свакој нормалној земљи, ово би аутоматски значило да је уговор из 1995. још увек на снази. „Демократске” власти у Србији, међутим, мисле другачије, односно да је Агенција за приватизацију једини господар просторија на Тргу републике.

За потребе Агенције приватна фирма Цес Мекон, упетљана у скоро све скандалозне приватизације у Србији, врши процену вредности просторија које је користи господин Ло Јаконо на Тргу републике. Ло Јаконо, са друге стране, има право прече куповине онога што је одавно већ исплатио, па се одлучује да искористи ту шансу и учествује на тендеру.

У току припрема одлази у Цес Мекон да би се распитао за процењену вредност и тада сазнаје да дотадашња његова улагања не морају да буду урачуната у цену откупа, али да ће Агенција за приватизацију о томе накнадно да донесе одлуку, и да је око 1.500 квадратних метара пословног простора на Тргу републике процењено да вреди – 24 милиона евра!?

Згранутог Ђузепеа Ло Јакона, из Агенције за приватизацију упућују у Хипо Алпе Адрија банку са речима како је она спремна да му одобри изузетно повољан кредит за куповину поменутог простора! Тамо га на разговор прима лично Владимир Чупић, тадашњи председник извршног одбора, односно народски речено генерални директор банке.

На питање италијанског инвеститора којим би то послом требао да се бави у поменутом локалу како би само отплаћивао месечну рату у висини од преко сто хиљада евра, Чупић одговара да не мора никаквим послом да се бави, већ да локал једноставно изда.

И заиста, само неколико дана после овог разговора господина Ло Јакону позива Горан Карић и нуди му месечни закуп који је у цент исти као рата коју би требао да плаћа банци! Очигледно је да је већ постојао договор између Чупића и Карића о преузимању локала.

Ради се о добро опробаном трику који је већ пуно пута коришћен на овим просторима. Банка купцу одобрава кредит у астрономском износу, а онда му шаље закупца који пристаје да плаћа довољно високу кирију.

После неколико месеци закупац престаје да плаћа кирију, купац више не може да отплаћује кредит и банка активира хипотеку. После тога се некретнина продаје на јавној аукцији за ситне паре некоме ко је повезан или са управом банке или са претходним закупцем. У целом послу су на губитку купац, који је отеран у банкрот, и акционари банке од чијих се дивиденди одбијају трошкови неуспелог кредита.

У крајњој линији, како показују случајеви Агробанке и Развојне банке Војводине, ако све крене по злу, ту је држава Србија да парама отетим од пореских обвезника санира финансијски посрнулу банку. Корист имају само организатори преваре који су се на поменути начин докопали имовине вредне милионе ев

Ђузепе Ло Јаконо је прозрео да се ради о нечему нечасном, већ и по томе што за Карића не би био проблем да сам узме кредит од банке и плати 24 милиона евра за 1.500 квадратних метара, па одбија понуђену “комбинацију”. Да се заиста радило о превари, видеће се убрзо.

Разним марифетлуцима у банкрот гурнути Инекс од пословних банака у Србији је узимао кредите како би финансирао своје пословање. Плате радницима нису биле исплаћиване, али је зато намирен стечајни управник са булументом својих наводних сарадника. Као гаранцију банке су под хипотеку стављале Инексову имовину.

Како би се домогао пара да подмири раније преузете обавезе, себе и властодршце, стечајни управник Инекса одлучује да прода хотел у Црној Гори, над којим је хипотеку држала АИК банка из Ниша.

На неки волшебан начин та хипотека бива пренета на пословни простор на Тргу републике у Београду који је користио господин Ло Јаконо. За разлику од Цес Мекона, Агенције за приватизацију и Хипо Алпе Адриа Банке, АИК банка поменути простор процењује на само осам милиона евра.

Пошто Инекс није у стању да враћа кредит банка је активирала хипотеку, али би некретнину да прода по цени од 13 милиона евра. Наравно да у садашњој економској ситуацији нема заинтересованих купаца, тако да ће после два неуспела покушаја просторије бити продате ономе ко понуди било какву своту.

Занимљива је и „случајност” како је поменути Владимир Чупић у међувремену прешао у АИК банку на место председника Извршног одбора, а да је председник Управног одбора банке Миодраг Костић Коле, српски тајкун који се у последње време интезивно интересује за просторије Инекса на Тргу републике у Београду. Да ли је то разлог због кога је хипотека са хотела у Црној Гори пребачена на некадашњу Градску кафану?

Када је видео да је ђаво однео шалу и да се неко моћан намерио да му отме оно што је већ платио, Ђузепе Ло Јаконо 2006. ангажује адвоката и то никог другог до Војкана Недића, данас једног од високих функционера Српске напредне странке и ударне песнице која продубљује раскол између две постојеће Адвокатске коморе Београда.

Ло Јаконо исплаћује адвокату Недићу 20 хиљада евра, а заузврат, овај ни прстом није дотакао предмет. После четири године, видевши да адвокат ништа не ради, Ло Јаконо преко посредника уговара састанак са њим у башти свог локала на Тргу републике.

Разговору је присуствовао и један члан Адвокатске канцеларије Карановић из Београда, која често заступа Миодрага Костића и функционере његових многобројних компанија. Бесан што му клијент тражи да врати паре, Недић физички насрће на господина Ло Јакону и избезумљено урла како ће због овога да „лете главе”. После овог инцидента господин Ло Јаконо је добио мождани удар због кога је трајно везан за кревет!

Иза целокупне пљачке Инекса, па и отимања локала на Тргу републике, стоје структуре власти, то је данас свима јасно. И потписнику ових редова је један високи функционер СНС-а недавно посаветовао да се мане истраживања у вези Инекса и фирме Ло Јаконо!

Син поменутог адвоката Недића, Новак Недић, такође је функционер СНС-а, заједно са оцем се непозван мува око руководства Фудбалског клуба Партизан, а познат је и по томе што је за његова мандата Друштво лобиста Србије напустило у једном дану чак 47 предузећа и предузетника.

Данас послове породице у Србији води Едуардо Ло Јаконо, држављанин Србије и Италије, рођен у Немачкој, који осим италијанског, немачког и енглеског перфектно говори и српски. Ожењен је Српкињом са којом има двоје деце.

А 1.

Мали је Франкфурт за Београд

Квадратни метар закупа баште на београдском Тргу републике кошта око 15 евра месечно, док се у историјском центру Франкфурта, који дневно посети преко 30.000 туриста, за исто то плаћа десет пута мање!

Један једини пут у историји су сви столови и столице угоститељских објеката на Тргу по наређењу полиције на један дан склоњени када је ту долазио тадашњи председник Србије Борис Тадић! Обезбеђење се плашило да председника не повреди излив „љубави” коју је народ осећао према њему…

материјал: Лист против мафије