У предвечерје Првог светског рата Гаврило Принцип и његови пријатељи из Младе Босне провели су годину дана са прекидима у Београду. Данас многи „модерни“ историчари покушавају да „уклопе“ атентатора на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда са тадашњим српским војним врхом, доказујући повезаност младобосанаца и ондашње српске државе, али домаћа наука каже да је било другачије.

Стручњаци ЈП „Београдска тврђава“ увелико раде на пројекту у којем анализирају последње београдске дане и месеце Гаврила Принципа, који је у српски главни град дошао 1913. године. Тобожња „завереничка помоћ“ коју је Принцип наводно имао током београдских дана од државе – једноставно није постојала. Како објашњава стручњак „Тврђаве“ Марина Андрић, извесно је да је Принцип београдске дане провео у глади и сиромаштву.

Сарајевски почетак

На неки начин прича о Принципу почиње у Сарајеву 1912. године када уједињена српско-хрватска омладина прави демонстрације против режима у Хрватској. Демонстранти су углавном средњошколци. Најпознатији актер је Лука Јукић, који ће касније бити атентатор на угарског комесара Цуваја. У жестоким окршајима у Сарајеву учествује и Принцип, а остало је забележено да је био ученик шестог разреда гимназије, да су после сукоба са полицијом протести настављени штрајком у којем су средњошколци напустили наставу, а да је потоњи атентатор на Фердинанда обилазио учионице и истеривао штрајкбрехере напоље. Због тога је Принципу забрањено школовање у Босни и он одлази да настави у Београду.

– У Српском књижевом гласнику из 1938. Боривоје Јефтић, члан „Младе Босне“ и Гаврилов цимер током првих београдских месеци, објављује ове податке, али и додаје неке још значајније. Он бележи да су завереници са веома мало новца дошли у Србију, и да су финансије ускоро пресушиле. Њих двојица су узели стан у Ломиној 47, где су станови били јефтини и где је боравило много људи који су стигли овде из Босне.

Крунски доказ да Београд није плаћао ни Принципа ни његове другове је, поред осталог, сачувана преписка младобосанаца. Из писама се види да су они буквално гладни, и да су приморани да продају књиге, како би опстали.

– Извесно је да су ови младићи били усамљени и упућени једни на друге, а не на Београђане – додаје Андрићева.

– Кретали су се у окружењу лучких радника и уопште, радничке популације, као и црногорских комита. Очигледно једа нису имали београдске пријатеље.

После месец дана једино што им је остало биле су књиге. Морали су да их продају антикварници „Код стрике“ на Зеленом венцу, како би опстали, јер су пре тога распродали сву резервну гардеробу. Тада Принцип долази у невољу, јер не жели да се одрекне књига. Ипак, када је глад учинила своје, Јефтић је забележио да „после три дана током којих нису ни залогај примакли устима – и Гаврило попушта“.

– Скупили смо онај бедни остатак књига на гомилу – бележи Јефтић.

– Тада се Гаврило трже. Видео је међу њима Ракићеве песме, а ту збирку не би никоме дао ни за живу главу.
Београдски крај

Младићи су тада свакодневно шетали Калемегданом, недељом би одлазили на службу у Цркву Ружицу, а ноћу, када би се враћали, Принцип је редовно рецитовао Ракића. Јефтић се увек сећао стихова: „Удри, и мучи, и притежи јаче, ал’ знај да неће прећи моје усне ниједна речца што моли ил’ плаче, ни бапске клетве, ни слабости гнусне!“

Чланови Младе Босне скупљали су се у кафани „Златна моруна“, на раскрсници улица Краљице Наталије и Каменичке. Обилазили су и „Жировни венац“ у Бранковој улици, као и кафану „Босфор“ у Карађорђевој, иначе омиљено окупљалиште Босанаца у Београду.

– У „Златној моруни“ су комите имале канцеларију, која је на вратима има њихов знак: мртвачку главу са укрштеним костима – бележио је својевремено и новинар Предраг Милојевић.

– У овој кафани су били чести гости и зато што је имала билијарски сто, а Принцип је био врстан играч.

Гаврило Принцип и припадници Младе Босне нису у Београду били ни у каквом центру пажње. Стручњаци „Београдске тврђаве“ покушавају да одгонетну шта је Београд био њима, а шта они Београду.

Одговор стручњака је да је српски престони град завереницима био прозор у свет и слобода од немилосрдног аустроугарског режима.

– Мислим да Београд за њих није марио – каже Андрић.
– Они су били упућени једни на друге. Њихова идеја тада се није тицала Београда. Младобосанци су људе из Црне руке сретали само у комитским кафанама. Принцип и другови били су превише песници и занесењаци загледани у своје снове и идеале да би им ти војници били интересантни. Они су сањали свој сан. А њихов сан није дотицао намучени Београд после балканских ратова.
Зато је интересантно да су Београђани почели да се сећају својих дојучерашњих суграђана тек када је атентат извршен, а Принципова слика осванула у штампи. Тек тада га се неки Београђани сећају јер су с њиме играли билијар.

– Пре тога су они за Београд и Београђане били невидљиви – закључује наша саговорница.
– Они имају своје наде и страхове, имају своје песнике, бескрајно верују Скерлићу, као и у своју политичку идеју која је тада далеко и од самог званичног Београда, а камоли од Београђана. Обични становници су измучени ратом, град је препун четника и комита који живе по маргинама града.

Тако Гаврило Принцип улази у историју као пуки сиромах, који нема ни за станарину и храну. Он напушта Београд и креће у Сарајево у чистој немаштини, наоружан идејом слободе и правде.

Данас је мода да велике силе, које су стварале ратове, међу малим земљама траже кривце за своју гигантску грамзивост и патолошку жељу за још већом влашћу и још мањом одговорношћу за дела из прошлости.

СКЕРЛИЋЕВА САХРАНА

Сахрана Јована Скерлића била је једна од највећих у Београду оног доба. Тог 3. маја 1914. године венац у име захвалне босанске омладине носио је управо Гаврило Принцип.

АНДРИЋ И МЛАДА БОСНА

Свакако најпознатији члан Младе Босне био је велики писац и потоњи нобеловац Иво Андрић. Додуше, пре 1919. године он није био у Београду, али се Принцип и Андрић срећу у Тузли где похађају исту гимназију. Имали су заједничког омиљеног професора Тихомира Алауповића, иначе Хрвата.
– Принцип чак пита Андрића, који је био највичнији писаној речи, да прочита његове песме – каже Андрић.
– Међутим, после неколико дана му признаје да није задовољан својим стиховима, и да је поцепао збирку. Исти професор Алауповић после 1918. године постаје министар вера. Њему се Андрић обратио са молбом за запослење и овај га је заиста запослио у свом министарству. Касније Андрић прелази у Министарство иностраних послова и тамо остаје до 1941. године.

ФРАК МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

У тренутку када је извршен атентат, јуна 1914. године, Милош Црњански био је у Бечу на студијама. Спремао се за Видовдански бал, који је требало да се одржи уз учешће великог броја исељеника нашег порекла. После је записао да је, у тренутку када је Принцип извршио атентат пеглао фрак за вечерњи бал. Црњански је рекао како историја свакоме одреди место, а Гаврилово је било за историју. Пуцао је да сруши четири царства и четири цара. Велики писац је тада први пут чуо име Гаврила Принципа и звучало му је чудно, како је рекао. Било је састављено „од принца и арханђела“. Он је, после пуцњева у Сарајеву, закључио какко су престала да постоје Аустроугарско, Немачко и Руско царство, док је Султанат у Турској угашен 1922. године, а годину дана касније проглашена је република.

Новости