Од петооктобарских догађања, упорно се намеће теза о наводном „совјетском терору“ у ослобољеном Београду, тобож као и у неким другим источноевропским престоницама после уласка ослободилачке совјетске армије и наступања на Берлин, тада нацистичко срце таме!
Разни заштитници лика и дела „највећег сина наших народа и народности“, КуК подофицира злочиначке казнене експедиције у Великом рату, који је тада кроз Београд само протрчао преко понтонског моста на Сави спасавајући се од заробљеништва, упорно натурају тезу како су ето његови партизани ослободили Београд, а Руси им само мало помогли!
Међутим, немачка документа јасно казују да је октобра `44. године тај град био једна од најутврђенијих нацистичких тврђава, кључ за извлачење групе армија Е, којe се систематски пребацују у Европу да пруже одсудни отпор совјетској војсци, док се у Женеви већ воде тајни преговори са представницима америчке службе за стратешке операције, која ће се назвати CIA, служба за све прљавштине и сва овосветска зла у хладном рату, потом!
Британци су после капитулације Италије договорили наоружавање партизана талијанским оружјем на јадранској обали. Британски су покварењаци рачунали да је толико таман довољно за грађански рат, и српско-српски сукоб (два антифашистичка покрета!) у директним борбама, док ће бивши домобрани, усташе и легионари, као тек новонастали антифашисти и даље таманити присталице ЈВуО, тачније српско цивилно становништво!
Тако утврђени Београд, без тешког наоружања, нарочито реактивне артиљерије („каћуше“) и тенковске подршке, југословенски партизани не би успели да освоје, а жртве би биле огромне и узалудне, што бравара Броза баш и није бринуло!
Пошто је на директни захтев Черчила, краљ Петар II Карађорђевић припаднике ЈВуО позвао да се ставе под команду самопроглашеног маршала Броза, поштујући југословенски суверенитет, затражила је совјетска команда сагласност за пролаз дела совјетске армије кроз територију Србије, на свом путу за операције ослобађања Будимпеште и Беча.
Броз је дао сагласност, али уз молбу за ослобађање Београда, што су искусни совјетски ратници успешно провели, настојећи да сам град што мање разарају, јер су Немци били намерни да га бране улицу по улицу!
Броз је инсистирао да и југословенски партизани помажу у ослобађању града, притом доводећи Србе – крајишнике а не бивше хрватске домобране и легионаре, који су ипак прошли и додатну немачку обуку за градске борбе!
Совјети су само прошли кроз Београд као ослободилачка војска, који они нису запоседали као неке источноевропске престонице, где је потом тријажирано сарадничко тело немачких нациста које су чинили домаћи квислинзи, и бројне помоћне полицијске формације!
Али, у Београду је бравар Броз наредио ослободиоцима-партизанима да се понашају као окупатори, доводећи притом друга Ђиду (Милован Ђилас) и гомилу послушника, да се доказују у граду који је имао тешко искуство са окупацијом у Великом рату, али и тортуром друге окупације (нацистичком), која је замењена комунистичком, ношеном геслом о обрачуну са „великосрпским елементима“ на универзитету, културним институцијама и нарочито у СПЦ, као „извору зла“ понајвећег!
Иако су совјетски припадници разних мисија систематски у Београду тражирали чланове бројне белоемигрантске заједнице, и то као своје држављане (!), нису се мешали у послове домаћих „усрећитеља“, доведених да изврше налог бравара!
Дакле, избор кандидата за пут у Лисичији јарак и друга бројна стратишта, за присташе ЈВуО (која је била легална чланица антифашистичке коалиције!) или имућне грађане, нису вршили совјетски официри, да се та злочиначка работа данас њима покушава приписати, и то управо од стране грлатих потомака браварове послушничке камариле!
Горко искуство ослобођења и пост тираније, захтева научно истраживање без примесе дневно политикантских злонамерности, а нарочито без исхитрених антируских детаља, као део данас видљиве опште кампање ревизије антифашистичке историје у ЕU!
Није Србија део такве ЕU, такво русофобно лагање није нимало потребно, барем не српском народу, а осталима на вољу -ко шокцу пост- , како гласи народна изрека!
