Беседа против абортуса

Граде се тз. “сигурне куће“, и истиче њихова потреба и предност. Мењају се школски програми, како би се “мењала свест“ код људи и изградила култура “цивилизованих друштава“. Дискутабилно је све то : Шта је то цивилизовано и културно друштво? По ком и чијем критеријуму и мери? Овде је у питању самопроглашавање, самохвалисање и самомерење.

Хајде да се сви измеримо пред, најсавршенијом вредношћу, мером и критеријумом изнад људских мера и вредности. Станимо сви пред Христа на Светој Литургији па и видимо, сагледајмо и измеримо се колико вредимо. Видећемо да смо пристрасни, неискрени, лицемерни и да смо обична фарса.

Бићемо ти, и они који се хвале туђим вредностима-Божијим. Отимамо, присвајамо Божију творевину-патент и лиценцу и потписујемо се. Издајемо лажне сертификате. Фалцификујемо Божије оригинале и китимо се нереалним дипломама, титулама и звањима. Завиримо мало у гроб у леш који се распада па видимо колико смо вредни без Христа. Запитајмо се шта се то догоди са свим тим вредностима са којима смо махали на позорници људскога живота.

Све се ово чини у име “новог човека“, али без Бога. Ефекат је поражавајући. Резултати су све гори и тежи? Намеће се питање како је то могуће и због чега је све то тако сурово, изопачено и погубно и поред свих наведених активности, које дају супротне резултате? Образовање, култура и доктрина живота савременог човека, учинили су све да “свесно или несвесно“ дају свој максимум доприноса на формирању човека без личности.

Добили смо обезличене, обезбожене, себељубиве индивидуе. Такви људи у свему виде себезадовољавајући интерес и задовољство. Изгубивши Божији образ у себи (који је лик Христов) по коме је створен, постао је обезобразан (огољен) човек. Чињеница је да су права жена погажена и тиме су дискриминисане у нашем друштву и све је више насиља у том правцу. Из тих разлога и видимо оправданост оснивања и активирања “Покрета за заштиту права жена“.

Међутим, треба наглсити и подвући чињеницу, да у свом програму, “свесно или несвесно“ Бог зна, остварују се негативни резултати за жену, Цркву, друштво и породицу. Уништава се највеће богаство женског бића, а то је дар РАЂАЊА! Оно што даје величину жени, јесте њена могућност да подари живот благословом Божијим. А да ли се за то боре „поборници за права жена“? Не. Они се управо боре свим силама и моћима против тога, наравно на прикривен начин. Циљно и изразито се боре за право да се жена оствари првенствено као пословна и еманципована, а потом као личност мајке[2].

Ако посматрате такву жену, која следи том редоследу, уочићете да ће она на крају морати да жртвује породицу ради посла, јер смо у таквим временима да код послодаваца не постоји разумевање за остваривања дара рађања. Нису спремни, већина њих[3] да дају породиљско одсуство, а још мање да у њему трудница остварује новчани приход или допринос за пензијско и здравствено осигурање. Они не размишљају о неопходности мајке да буде са дететом, да би дете развило личност. Углавном прибегавају отпуштању трудница са посла и узимања нових радница.

Познате су препоруке[4] код многих послодаваца да будућа млада жена није у браку да би била примљена на неко радно место. Које и какво радно место, то најбоље знају оне и Бог. Поједини послодавци условљавају одређено радно место женама обавезом на безбрачност. На такав став и потребу фирме обавезују потписом интерног уговора.

Наравно, свима је познато колики утицај има мајка на дете, и да без мајчинског утицаја деца обично не могу развити пуноћу своје личности. Оно што се чешће догађа у последње време је, да су жене упознате са том чињеницом, да неће моћи да се у потпуности брину о детету, па се стога одлучују да абортирају када дође до трудноће. Колико је само кобна та одлука, и колику тежину она носи, треба да је јасно свима разумним и разборитим људима. Покушајмо сами урадити анализу: Родити – подарити живот, абортирати – даровати смрт.

Морамо признати да абортус није само компликовани хирушки захват већ је носилац сигурног ризика здравља жене. И не само то, већ оштећење и немогућност поновног покушаја да остану у благословеном стању. Затим, ризикују и сопствени живот, јер им нико не гарантује непредвидиве последице приликом “чишћења“.

Бирајући смрт за дете, бира се смрт и за себе[6]. Такви супружници су чедоморници. Одузимају својој, Богом датој нерођеној деци право на живот и право на избор. Забрињавајућа је истина да у савременом свету тз. “цивилизованом“, које се тобож “бори за савршено уређен демократски и квалитетан људски живот, са свим могућим правима“ у којима се стварају разне “ Невладине организације за заштиту људи“, не нађе се “Заштитник“, још нерођене мученички настрадале деце. Та деца немају право ни услове за самоодбрану, за слободу избора и других људских вредности, која се штите и прокламују у “демократским и цивилизованим друштвима“? Сувишан је коментар о демократији и слободи развијених и цивилизованих друштава?

Има неких људи, који говоре да то није нерођено дете већ „фетус“ како га они називају, неби ли тиме унеколко умирили своју савест. Црква је одувек знала да је “фетус“живо биће из кога се развија човек. То је живот од самог тренутка зачећа и трудноће. Истина је и то, да свако семе у себи носи живот. Семе је лиценца Божија. Живот не може настати без благослова Божијега, стога је дете дар Божији, а не нечија својина како то већина људи сматра.

Оно је дар Божији који људи газе и бацају, а праве хибриде, модификују и клонирају све живе организме на земљи. Зар то није присвајање заштићене Божије лиценце. Епилог свега је богохулство. Када гледамо јавне извештаје о томе, да за једну годину, код нас у Србији се угаси читав један град чедоморством, какав је наш осећај, ако га још имамо у себи? Годишње се у Србији убије преко 200.000 деце. То је страва и ужас, од рода људског. Какву онда плату од Бога треба да очекујемо?

Запитајмо се, и не кукајмо над судбином својом. Највеће је чудо данас трпљење Божије. Очигледно је да смо изгубили и страх Божији. Господ Исус Христос је рекао: “ Ко се ножа лати од ножа ће погинути“ (Јеванђеље по Матеју 26 глава, 52 стих).

Да ли се осећате оправдано што нисте једини који су донели смртне пресуде деци којој сте потписали смртну пресуду? Свако ко има љубав према човеку осетиће грозоту, горчину и чемер, због тога што је део тог грешног човечанства, где се оправдава убиство деце! Истина је да ћемо се сви ми, који смо донели такве пресуде, наћи у реду са таквим истим људима и чекати, да дамо одговор Непорочном Судији, на питање зашто смо убијали сопствену децу? Па ћемо тако поред тога што смо изгубили нерођену децу, изгубити и свој вечни живот.

Преиспитајте себе који ће те Богу дати одговор? Који је то одговор тако велик и вредан, да пред Непорочним Судијом оправда вас за убиство човека? Да ли је то посао за којим јуримо[7], бољи положај у друштву, или бољи материјални положај, хајде и сами извагајте нешто што се не да мерити? А размислите шта сте изгубили, то дете је могло постати научник, доктор, свештеник, монах, патријарх, светац, неко преко кога би Бог излио своју велику благодат како на њега тако и на вас. Захваљујући вама, није рођен нови Милутин Миланковић, Никола Тесла, Свети Сава, Мојсеј, Аврам, ви сте их убили.

Изгубили смо тако сигурно на хиљаде молитвеника пред Господом! Знајте да без обзира на избор живота ( са Богом или без Њега ), нико неможе избећи одговорност за своје поступке. Истичем, да се ове речи не односе само на жене, већ исторавно и на мушкарце. Потпуно је иста одговорност у брачном животу и одлучивању мушкарца и жене. Мушкарци волите и поштујте своје жене и увек им помажите. Тако ћете им омогућити да остваре своје највеће право-право да подаре живот. Треба знати да је брак света Тајна, који подразумева непрестано освећење живота и успињање уз Тавор Гору Преображења Христовог.

Брак је и подвиг, који возглављује (узиђује) супружнике у Цркву, да стојимо вечно у Христовом загрљају, омивени Његовом љубављу. Драга децо Божија! Треба да знате да супруга или супружник, није наш посед или објекат наше жеље телесне, нити инструмент за обављање свакодневних послова, већ поштовање светиње њене или његове личности. Освећујући једно друго и чашћу чинећи једно друго већим то је смисао и красота брачне заједнице. У нама се одражава тајна јединства Христа и Цркве. У мужу поштујемо Христа, а у жени невесту Цркву.

Уздржање од страсти и пожуде учи нас, да у постељу уђемо увек нови. Због неуздржања Адам и Ева изгубише Рај, а свети Хришћани се уздржавањем кале (јачају) и васкрсавају као синови Божији. Пост (уздржање) исцељује нас од потопа страсти (страдања за смрт) и доноси мир у кућу. Постом и сваким другим уздржањем од греха, постиже се превазилажење сваке бриге, болести и проблема овога света. Браком допуњује човек самога себе и постаје она хармонија између мушког разума и женског осећања. Тако више нису два, него једно биће.

Ако је муж глава, а жена тело – како су онда двоје? Нема једног човека у браку, него половина једног, јер жена и муж нису два човека, него један човек. Жена је помоћница човеку (допуна) “nexed“, али то није допуна мужу у раду, већ у самом постојању личности. Браком почиње историја Цркве у Рају. Тако брак није само уговор (потписани споразум о заједничком животу са свим правима и обавезама) како то прокламује секуларно друштво (овај свет), већ тајна новога живота. Амин.

Томислав Ђокић, протојереј из Белановице.
О Савиндану 2014 године Господње.