После најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског.
После Великог Петка грануо је Васкрс.
Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао.
Осуђени Христос јавио се као Судија света.
Избијено и убијено тело Његово оживело је.
Попљувано лице засветлило се као сунце.
Место трнова венца – круна Цара над царевима.
Место осамљености – војске су га анђелске окружиле.
Место десетак разбеглих ученика – пола милијарде следбеника славе га данас.
Место тесног гроба – стотине хиљада посвећених му храмова по свој земној планети.
Обнажено тело обукло се у славу небесну.
Љуте ране засијале се као звезде.
Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира – животворно пиће верних!
Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној.
Оковани роб показао се свемоћним Господарем неба и земље.
Бездихани мртвац открио се као Животворац.
Одбачен од људи – посведочен као једини Спаситељ људи.
Продан за тридесет сребреника постао је мерило свих вредности. Стандард свега доброга!
Непознати сад је најпознатији.
Загонетни – сад је Кључ свих загонетки.
Најудаљенији – сад је најближи сваком срцу људском.
Погребени праведник васкрсао је.
Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих.
Нараштај за нараштајем опијао се Њиме.
Племе за племеном прилазило је к Њему.
Народ за народом поклањао се Њему.
Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом.
Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља.
Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана.
И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу.
Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.
Ко год се од хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово име;
Ко је тражио правду, позивао се на Њега;
Ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи;
Ко је проповедао братство, проповедао је Њега;
Ко је мирио завађене, стављао је пред њих Крст и Јеванђеље.
Грешници су се кајали од стида пред Њим.
Злотвори су савлађивани Његовом љубављу.
Бесомучници су исцељивани Његовим именом.
Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће.
Покајници су вапили Њему за опроштај.
Самртници су предавали своје душе у Његове руке.
Страдалници су се уздали у Њега.
Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење.
Крстоносне војске заклињане су Њиме.
Мученици за Његово име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље.
Не говорим ја о неколико стотина или неколико хиљада њих, чија су имена уписана у календар, него о безбројним милионима свих крштених генерација по васцелом свету у току две хиљаде година, чија су имена знана и уписана на небесима: о војсци Христовој, против које је немогуће војевати, и према којој су све противничке војске као „трска стучена и лан задимљен“; о спасеним народима на небу, чији је број већ близу броја песка у мору и звезда на небу, како је обећано Авраму.
Христови противници још у првом нараштају говорили су међу собом: „Шта да се ради? Зар не видите да му се не може ништа? Гле, свијет оде за Њим.“ Ово што су они тајно шаптали међу собом злобно и устрашено још за живота Исусова, у првој генерацији крштених људи, то можемо ми данас радосно објавити трубама и клицањем: Заиста не може му се ништа: гле, уистини, свијет оде за Њим!
Јер човек може победити човека али не и Сатану. А Он је победио Сатану. Човек може победити дивљу природу, али не и смрт. А Он је победио смрт.
Човек може убити човека, али не и васкрснути. А Он је васкрсавао мртве, васкрсао је и Себе, и васкрснуће на крају билионе оних који су веровали у Њега.
То ће бити Његова света породица у светом и вечном царству Његовом. Нека би дао Бог да се и ви сви нађете у тој светој породици Христовој, у којој се већ налазе милиони ваших предака, старих и нових.
Или зар не осећате ви, да све ово што ја говорим, говорим не само о јеванђелској и општој црквеној историји, него и о историји ваших богоносних и крстоносних предака: свештеника мученика и радника паћеника, и сељака и тежака који прекиваху час плугове у мачеве, а час мачеве у плугове; крстоносних војника, што са крстом војеваху, па или са крстом побеђиваху или под крстом умираху; кнежева, краљева, царева и свих великих богољуба, који својим благом подизаху задужбине по земљи својој и туђој, држећи се оне народне мудрости: „Све за душу, а душу низашто“; девојака и момака, удовица сиротица, које попут свете Петке, светога Саве и царице Милице и Јелене, презреше све пролазне радости живота па кретоше уском и трновитом стазом монашких подвига у наручје Христово; и безбројних стараца и младенаца, који за име Христово бише вођени кано овце на кланицу, и то не само у старо гусларско време, него и у наше епске дане.
Стара православна вера у васкрсење распетога Христа, и распете правде уопште, често је потврђивана и подмлађивана легионима нових и све нових мученика српских за Христа. Ево једног из многих примера нашег времена и нашег поколења:
Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа:
„Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“
На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја:
ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!
У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.
То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Кам да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи! Али судба Божија није то хтела. Него ме оставила да се мучим и преживљујем муке свога народа.
Но ја вам овим не казујем историју жалости, но историју славе вашег народа. И уздржавам се да вам говорим више, да се не би погордили. Јер знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке. Потрудимо се зато бити до смрти на духовној и моралној стражи да би се одржали на висини наших крстоносних предака.
Честитајући вам данашњу славу вашег храма – славу над славама свега хришћанскога света – ја похваљујем вашу љубав према Христу и вашу народну слогу. Растите у тој љубави и утврђујте ту слогу. Поштујте свога неуморног владику и свог вољеног новог пароха рођеног у мојој епархији као и све свештенике духовнике. Не обазирите се ни лево ни десно него напред правим путем Божијим. Да би заслужили улазницу у небеско царство Христово, коме су се приволели сви крштени преци ваши, да би се удостојили великог Састанка са Христом и својим мученичким рођацима из давних и нових времена. А шта је слађе од тога састанка? И да би стали у строј безбројних војски анђелских и светитељских, па у хору с њима славили вечну победу Христову над смрћу певајући:
Христос воскрсе из мртвих, смрћу смрт попра и мртвима у гробовима живот дарова.
Христос воскресе, браћо и сестре!
Христос воскресе, радост донесе!
Свети Владика Никола,ј, Беседа на Васкрс,
Чикаго 1946. године.
(eparhija-prizren.org)
