Посвећено Српској Хероини Љиљани Жикић – Невен Милаковић
Велика српска пјесникиња и још већи човјек. Љиљана Жикић. Написала пјесму и опоруку, епитаф, споменик и камен граничник између чојства и поганлука, вјере и невјере, части и бруке, живота и смрти… Описала сопствену смрт и остала неумрла да опомиње и кори нас који сачувасмо макар зрнце стида.
БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол’ко можемо да знамо.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал’ Србију никад, то је све што имам!
Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Желио сам да сазнам нешто више о Теби Љиљо. Распитивао се, тражио, био увјерен да ћу наћи гомилу информација, чланака, сјећања… Али, авај, све што нађох је овај штури текст који говори мало о Теби, а премного о нама.
„Љиљана Жикић – Карађорђевић је рођена 9. марта 1957. године у Крагујевцу. Била је добровољац у ВЈ током агресије НАТО-а на СРЈ и дејства албанских терориста са Косова и Метохије у 125. моторизованој бригади. У листу „Свет“, од 26. априла 1999. записане су њене речи родољубља: „Бранићу Србију и кад будем мртва…“ Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1. априла 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ.
Одликована је Орденом заслуге у области одбране и безбедности првог степена.
Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце.“
Но, нека… као што записах негдје: „Највећи јунак је остао незнан!“
Остала је пјесма да свједочи. И да нам свијетли у овом мраку. Остала си Ти на стражи да нас будиш и дозиваш. Да нам не даш да умремо за живота.
Натјерала си ме да запјевам да не бих залелекао, да пригрлим чврсто Твоје стихове како бих остао да плутам на њима по овој пучини без зрачка свјетла… без дашка вјетра… и да Ти се дивим.
НИ ГРОБ МИ НЕЋЕ РЕЋИ ДА МЕ НЕМА!
Српској Хероини Љиљани Жикић
Отишла је тамо где божури цвату,
У пролеће рано, гелером рањено,
много више Вична стиху него рату,
Пред злотворе стала песнички стамено.
Ни корака више легије демона,
Не скврните моју Отаџбину милу,
Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!
Не газите кости Србских мученика,
Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
застрашит’ ме неће ваша зверска рика,
ни мртво ми срце пропустит’ вас неће!
Србија je ово, бедне кукавице,
Одавде до Неба и равнога Срема,
Камен joj граничник моје мртво лице,
Ни гроб ми неће рећи да ме нема!
Одступите нечастиви, ни корака више,
На узглављу мојем мораћете стати,
Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.
Невен Милаковић
20. фебруар 2011. у 4:01 по подне
Црвене беретке