Две компаније, из новобеоградског Тржног центра „Пирамида” и из Сурдулице, учествовале у увозу система за праћење мобилних телефона и интернета, показују подаци „Викиликса” и канадског „Ситизен лаба”.
Сумња на прислушкивање у нашој земљи је одувек велика. Готово да не постоји неко ко држи до себе, а да није уверен да га прате и прислушкују. Наравно, у стварности је тај број далеко мањи од перцепције која доминира. Обавештајне службе Србије имају много мање могућности од својих америчких колега, те размере масовног надзора нису толико лако изводљиве. Ту је и систем контроле служби о чему би могло да се расправља, пре свега у погледу ефикасности.
С друге стране, многи су развили систем „народне одбране” који наводно штити од прислушкивања. Методе су се развијале како се технологија мењала.
Тако је некада било обавезно да се прекине фиксна телефонска веза „чим нешто крчи”. Неки су веровали и да окретање нуле на бројчанику може да избаци из везе дебеовца.
Многи су вадили и лајсне с подова својих кућа и станова, мислећи да се прислушкивачи баш ту налазе. Идеју су добили када је Безбедносно-информативна агенција (БИА) 2004. године јавно извадила прислушкиваче из куће Вука Драшковића који су, између осталог, били сакривени и испод лајсни.
Пре петнаестак година се пронела и прича како постоје системи који упере невидљиви ласер у прозор, па се помоћу вибрација стакла наводно долазило до садржаја разговора у „прислушкиваној соби”. Зато су многи куповали тешке, непропусне завесе које су се навлачиле сваки пут кад би се размењивале „осетљиве” информације.
У првим годинама појаве мобилних телефона свако ко је имао нешто „поверљиво” да прича, расклапао би апарат и одвајао батерију и картицу.
С појавом апликација, масовно се прелазило на Вибер или Вајбер (како вам је драже), па на Телеграм, па на Сигнал, и то сваки пут кад би се пронео глас да је „нешто проваљено”.
На камере кућних рачунара масовно се сада лепе изолир траке.
Многи од ових примера могу да делују као теорија завере, али после прошлонедељног открића „Викиликса” и ранијег узбуњивања Едварда Сноудена нико више не може да гледа у оне који се „штите” као на Мела Гибсона у улози таксисте у филму „Теорија завере”. И многи су добили потврду његових речи из тог филма: „То што сам параноичан, уопште не значи да ме не прате”.
Откриће „Викиликса” о хакерским програмима ЦИА показало је да илегално праћење не само да није престало, већ је подигнуто на нови, виши ниво. Уз телефоне и интернет, надзиру се и телевизори новије генерације. Интересантно ће бити сазнати како ће се против технологије људи одбранити. Чују се и предлози да се у тишини гледа политички програм, а да се о фудбалским судијама говори све најлепше. Има и оних екстремнијих који предлажу да се „сви вратимо на лампаше”.
Ипак, откриће о прислушкивању преко телевизора није за шалу. Посебно није за шалу откривена могућност да ЦИА или било ко други може да хакерски упадне у аутомобиле. То је изазвало зебњу у погледу безбедности, пре свега када је реч о томе да ли је могуће даљински, преко компјутера убити неког, а да све изгледа као саобраћајна несрећа.
Питање праћења и прислушкивања од стране тајних служби је осетљиво пре свега због танке линије између чувања безбедности и злоупотреба. Није спорно да су ове методе довеле до спречавања и откривања многих криминалних и терористичких радњи, али могућности које су донеле нове технологије, као и методе рада обавештајних служби, довеле су до неслућених размера праћења и прислушкивања. Тако, на пример, ако службе узму да проверавају особу која има 40 контаката, па од тих 40 још по 40, у четвртом кругу се долази до надзора од 2,5 милиона људи. Дакле, велика је вероватноћа да тај принцип доведе до праћења обичне домаћице која је о криминалу и тероризму слушала само у вестима.
Ново откриће „Викиликса” отворило је и питање како је та област решена у Србији и да ли наше обавештајне службе користе исте методе као њихове америчке и британске колеге.
Срж последњег открића „Викиликса” и раније Сноудена је у томе да стране обавештајне службе заобилазе регуларну контролу зарад масовног надзора. Компјутерски програми који се користе су углавном хакерски и њихова контрола не подлеже никаквој прописаној процедури или закону.
У најновијим открићима „Викиликса” што се тиче Србије нема никаквих открића, односно не наводи се да се програми користе у нашој земљи. Само се на једном месту помиње сервер Еуробанке у Београду, али без детаљног објашњења зашто је америчкој ЦИА тај компјутер интересантан.
Међутим, у ранијим открићима „Викиликса” налазе се интересантни подаци о томе како су БИА и Војнобезбедносна агенција (ВБА) покушале да набаве сумњиве програме за хакерски улазак у телефоне и компјутере још 2012. године.
„Викиликс” је наиме 2015. године објавио мејлове приватне италијанске компаније „Хакинг тим” чији је водећи производ био систем даљинске контроле „Галилео”. Тај систем омогућава надзор телефона с андроид и мајкрософт оперативним системом, затим ајфоне „Епла”, „блекберије”, као и поруке на друштвеним мрежама попут Фејсбука. „Хакинг тим” је дакле имао програм врло сличан овима које је сада код ЦИА открио „Викиликс”.
Комуникација између „Хакинг тима” и српске БИА почела је у фебруару 2012. Из мејлова се види да је на међународном сајму против тероризма у Паризу договорена презентација „Галилеа” у Београду која се и десила 7. фебруара 2012. Из даљих мејлова се види и да су представници БИА касније отишли на додатну презентацију у Рим, те из преписке није јасно како се цео посао завршио.
Далеко интензивнију комуникацију, показују мејлови, представници „Хакинг тима” имали су са српском ВБА. Преписка почиње 3. априла 2012, тако што се Италијанима обратио представник израелске компаније „Најс” Рувен Елазар с поруком да има „ургентан захтев” клијента из Србије. Испоставља се да је клијент ВБА која жели да набави систем даљинске контроле „Галилео”.
Као посредник у овом послу се појављује београдска фирма „Тери инжињеринг”, са седиштем у Тржном центру „Пирамида” у Новом Београду. Власник фирме је Теса Фукс за коју се на сајту фирме наводи да је добила професионално образовање на ЕТФ-у у Београду и Техниону у Хаифи. Пре оснивања „Тери инжињеринга”, Теса Фукс је радила у Савезној управи за контролу лета, „Мотороли” и „Електротехни”. На сајту фирме се наводи да је Теса Фукс такође оснивач и председавајућа Друштва Српско-израелског пријатељства.
Теса Фукс је, произлази из мејлова на „Викиликсу”, била водећи преговарач између „Хакинг тима” и ВБА. Елем, Италијани су 21. маја 2012. дошли у Београд како би представили „Галилео” и инсталирали пробну верзију система. Оперативци ВБА су имали неколико месеци да тестирају програм, током којег су пријавили Италијанима да не могу да уђу на „блекбери” телефоне и на фејсбук чет.
У целој преписци посебно је забрињавајућ мејл од 27. септембра 2012. када се Италијанима један од посредника обраћа речима да „постоји проблем јер оператер мобилне телефоније може да сазна чији телефон је под надзором”. Наиме, бележио се већи интернет саобраћај када је шпијунски програм скидао податке с таргетираног телефона. „Они желе да избегну свест оператера о њиховим активностима”, наводи се у мејлу.
Било како било, хакерски систем на крају није дошао у Србију, али не зато што српска агенција није желела програм, већ због тога што се посредници нису договорили с „Хакинг тимом” око цене целог програма. „Хакинг тим” је желео износ од 370.000 евра плус 50.000 евра за годишње одржавање. То је била цена по којој би продали производ „Тери инжињерингу” који би систем касније продавао ВБА. Преговори о цени су трајали од октобра 2012. па све до марта 2013.
Тесу Фукс нисмо успели да добијемо за коментар ове приче, а у „Тера инжињерингу” су нам рекли да је „на путу до понедељка”. На број мобилног телефона познатог редакцији није нам се јављала.
Током тих преговора, „Хакинг тиму” се из Србије јавио и представник „Влатакома”, интересујући се за исти систем. Представник ове фирме је у мејлу навео да „у Србији има пројекте с МУП-ом Србије и другим владиним службама”. „Влатаком” је фирма Владимира Цизеља који је јавности познат као један од учесника афере „Кофер”. „Влатаком” је био добављач МУП-а за увођење тетра система комуникације, чипова за личне карте, али и камера које се постављају на јавним местима.
Ипак, даље од почетне заинтересованости, „Влатаком” није одмакао у куповини програма.
Српске обавештајне службе нису дакле успеле да купе „Галилеа”, показали су подаци с „Викиликса”, али су зато у исто време, негде 2013, успеле да купе други шпијунски програм „Финфишер”. Тај податак је открила група „Ситизен лаб” с Универзитета у Торонту, Канада. Наиме, они су истраживали где се све налази „Финфишер”, познат по пресретању телефонских и интернет комуникација, па је међу 25 сервера у свету један пронађен у Србији. Испоставило се да су увозници тог програма у Србију компанија „Три д. о. о.” из Сурдулице и „Телеком Србија”. Ранији власник те фирме била је једна швајцарска компанија, а сада је власник компанија из Сингапура, до чијег власника је тренутно немогуће доћи. Као директор фирме се наводи Ђорђе Пураћ, који је некада био одговорно лице кабловског оператера КДС, пре него што га је купио СББ.
Програм „Финфишер” производи немачка компанија „Гама” и он има могућности да, баш као „Галилео” и програми ЦИА, прати све андроид, „виндоус”, „епл” и „блекбери” системе.
Где је овај програм завршио у Србији није познато, али учешће државног Телекома у набавци опреме наводи на закључак да систем није отишао у приватне руке, већ у неку од обавештајних агенција.
