Биће ванредних избора и после ових Вучићевих – долазе зло време и још гори господари

• Кризе власти, оне истинске, не може бити. О демократском капацитету СНС и аутономном страначком апарату заиста не треба трошити речи јер то у суштини вређа интелигенцију. Та странка је требало да се зове „Вучић и полтрони“ – те никаква унутрашња криза не може да захвати ту партију
• Ако немамо кризу власти и ако владајућа партија није у кризи, онда се ради о кризи једне личности која је објединила судбину земље, друштва, сопствене странке, породице и личну судбину. Дакле, Господар Србије све те ствари посматра кроз исти микроскоп и наравно све подређује обрнутом редоследу у покушају да ствари одржи у статусу кво. Његов је циљ да по сваку цену остане председник Владе, и због тога је бескрупулозан и агресиван
• Али, истовремено је и неспособан и предводи армију незналица и неспособњаковића горих од себе којима је крајњи домет да усреће и обезбеде себе и своју породицу. Чега год да су се дохватили – уништилу су и докусурили, а успешни су једино у маркетингу, макетарству, најавама и обећањима. Зато списак уређених ствари налазимо у међупростору од срамних до танких резултата
• Вучић некако може да преболи недостатак излива одушевљења и подршке на сваком примереном месту, али не може да поднесе да протестују и негирају његове супермоћи. То његове уши и мозак не могу да поднесу. Био је то основни разлог расписивања ванредних избора
• Криза те личности, која због подршке коју има и полуга власти које чврсто држи, кризу преноси дубоко на државу и друштво. Избори ће, какве год резултате дали, само представљати симптоматску терапију. Узроци проблема биће нетакнути, вероватно са горим последицама

Пише: Славко ЖИВАНОВ

        ПОСЛЕДЊА обзнана расписивања превремених избора на свим нивоима коју је хистерично, ничим рационалним изазвано, прво најавио, а затим и са говорнице своје странке саопштио председник Владе Србије, окончала је шпанску серију „Долазе нам избори“.

Гледали смо последњу епизоду серије у којој нам се о новим изборима говорило такорећи одмах након одржаних.

        Сетимо се да нам је прво поручено да ћемо већ у 2015-ој осетити мали бољитак, па да ће нас исти снаћи тек 2016. године. Пре месец дана речено нам је да је 2018. година та у којој ћемо коначно живети боље, а данас нас је Господар Србије удостојио информације да му је потребан четворогодишњи мандат не би ли Србију и њене грађане, године 2020. довео на сигурни колосек.

        Рекло би се да нам баш добро иде са тим проценама, или бар са нашим лаковерјем…

Елем, ако одмеримо снагу подршке бирача коју власт има, тешко да јој можемо указати на њену слабост. Дакле, ако легитимитет није упитан, легалитет је још стабилнији.

        Кризе власти, оне истинске, не може бити. О демократском капацитету Српске напредне странке и аутономном страначком апарату заиста не треба трошити речи јер то у суштини вређа интелигенцију – та странка је требало да се зове „Вучић и полтрони“ – те никаква унутрашња криза не може да захвати ту партију.

        Ако немамо кризу власти и ако владајућа партија није у кризи, реч је о кризи једне личности која је објединила судбину земље, друштва, сопствене странке, породице и личну судбину. Дакле, Господар Србије све те ствари посматра кроз исти микроскоп и наравно све подређује обрнутом редоследу у покушају да ствари одржи у статусу кво.

        Његов је циљ да по сваку цену остане председник Владе, и због тога је бескрупулозан и агресиван. Али, истовремено је и неспособан и предводи армију незналица и неспособњаковића горих од себе којима је крајњи домет да усреће и обезбеде себе и своју породицу. Чега год да су се дохватили – уништилу су и докусурили, а успешни су једино у маркетингу, макетарству, најавама и обећањима. Зато списак уређених ствари налазимо у међупростору од срамних до танких резултата.

        Невоља са свим овим нашим стањем јесте у томе што у друштву слаби енергија за отпор ауторитарности и самовољи власти.

        Рекло би се, ако говоримо о трпљењу грађана, да је овој власти остало још доста времена за тортуру. Не ону физичку тортуру, већ ону којом уништавају перспективу и будућност. Без изгледа да се економски опоравимо, са даљим урушавањем здравства, образовања, растакањем суверенитета и повећањем нeзапослености и сиромаштва, нама веће тортуре не треба.

        Уколико заиста добије још четири године самовоље, његове мисионарске реформе Србију би дефинитивно преобразиле у идеално складиште нуклеарног отпада, јер за било какву другу сврху ту се ништа не би нашло.

        Уколико се у скорије време профилише респектабилна опозициона структура, а најбоље би било да имамо две озбиљне истински опозиционе колоне, онда бисмо могли да очекујемо да ће суверен Вучић ускоро бити бивши премијер.

        Није спорно да већ данас имамо значајан моменат расположења гласача у Србији да му покажу пут из Немањине 11, али да би се то и догодило неопходно је постојање алтернативе његовој власти. Такве алтернативе још увек нема, па ће се нерасположење или расположење бирача распршити између апстиненције, резигнације и очајања.

        Будући да је Вучић такорећи расписао изборе, вероватно је да је процес консолидовањa опозиције отпочео, јер да није, имао би времена за куповину времена. Уколико жури, нешто би да предухитри.

        Дакле, будући да у Скупштини постоји чврста већина која безрезервно штити премијера, да он смењује и поставља министре и директоре свега и свачега како му се ћефне и да му нико из структуре власти, или опозиције не представља проблем нити претњу, јасно је да кризе власти нема.

        Будући да све анкете показују да његова странка задржава позицију високоподржаване међу бирачима и да је не угрожава ни једна једина опозициона странка или коалиција, нема објективне тврдње ни да је подршка странци проблем.

        Јасно је где лежи проблем – у комбинаторици најмоћнијег човека данашње Србије.

С друге стране, у тој комбинаторици нагон за преживљавање усмерава га и ка неком другом месту, ван граница земље, ка неким светским метрополама у којима се вага и спекулише о подршкама Запада домицилним режимима.

        Извесно је да једном добијена подршка није безусловна, а да у тој работи лојалности нема ни са једне стране. Ту играју само аргументи силе и сурове реалности у којој кључну превласт носи однос моћи. А то је варијабла.

        Пре доласка на власт Вучићу је цена била мала, данас му је цена велика јер има монопол на тржишту. Уколико тзв. међународна заједница не пронађе новог посилног мораће да му плати високу цену. Та цена односи се пре свега на мању сервилност и ефикасност у односу на оно што од њега очекују. А он није потпуно сигуран да ли би ту подршку добио или да ли ће је имати за две године. Зато је расписивање избора са овог становишта разуман потез. Међутим, ова рационалност није била пресудна.

        Господар Србије био је веома погођен чињеницом да губи понешто од потпуне контроле и да се на другој страни све складније чују гласови оспоравања. Постоји нека задата вредност кредибилитета коју би Господар волео да препознаје у главама својих поданика и која би требало да се исказује на сваком примереном месту. Односно, можда би некако могао да преболи недостатак излива одушевљења и подршке на сваком примереном месту, али не може да поднесе да протестују и негирају његове супермоћи. То његове уши и мозак не могу да поднесу. Био је то основни разлог расписивања ванредних избора.

        Дакако, криза ове личности, која због подршке коју има и полуга власти које чврсто држи, кризу преноси дубоко на државу и друштво.

        Избори ће, какве год резултате дали, само представљати симптоматску терапију. Узроци проблема биће нетакнути, вероватно са горим последицама.

        Господар Србије се грдно вара јер рачуна да ће му Србија дати још четири године у којима би да маше макетама. Избора ће бити, а четворогодишњег мандата тешко.

        Вучићу је лакше да на овим изборима победи, него да оствари пун мандат. Можда је опозиција безуба и беспомоћна. Можда сада алтернативе нема, али троши се и стрпљење.

        Нико нормалан у Србији неће од пролећа нову власт гледати као неку која је пала с Марса. Неће бити „сто дана Владе“, ни оправдања.

        Чини се да тек улазимо у период ванредних избора и даљег пропадања.

        Наступају зло време и још гори господари. 

Факти