У подножју Гледићких планина, недалеко од Крагујевца, још меље воденица на Бранковској реци, последња у Бранковској малој, а воденични камен загрми ретко, кад се појави понека муштерија из Крагујевца, углавном трговац. Они донесу неколико џакова кукуруза да у продавници имају у понуди и пројино брашно из поточаре, док сељак донесе пет-шест кила белог кукуруза, колико му треба да у кући има пројиног брашна.
Данас се меље помало
За воденичарске послове је задужен најстарији воденичарски брачни пар у Србији, 76-годишњи Драгослав, звани Зуко, и 76-годишња Бранка Димовић. Њих двоје мељу брашно скоро 60 година, а недавно су се сликали испред воденице да се заједно с воденицом овековече на последњој фотографији намењеној за надгробни споменик. Кажу да ће жито млети и на оном свету.
Драгослав Димовић каже да је воденица стара 200 година, направљена је од дрвених дасака и блата, а купили су је његов деда и брат који су тада живели у породичној задрузи.
– Купили су забран заједно са воденицом од неког Љубише Бранковића и ради и дан-данас. Највише мељемо бели кукуруз, ретко овде сељак донесе пшеницу – прича Драгослав.
Каже да је млео жито још као дечак, а пошто се оженио пре војске, његова невеста Бранка је док је он служио војни рок научила мужевљев занат.
Ноћна мељава
Воденичар за мељаву узима 15 одсто брашна, од 100 кила, њему припада 15 кила, и то се зове воденичарски ушур.
– Данас се донесе кеса кукуруза. Некад се млело много, јела се проја сваки дан, поточара је радила и ноћу, па целе ноћи сељаци ложе ватру испред воденице док чекају да заврше посао.
– Жена зна боље да ли брашно треба самлети ситније или крупније, па је мом стрицу било криво. Стално се жалио да сви сељаци мељу код Бранке, а њега заобилазе! Стриц је био опанчар и давао људима паре на зајам, па је сматрао да из захвалности морају њему да доносе жито – присећа се Драгослав.
Данас у селу нема народа, па ретко ко свраћа.
– Некад је у селу један комшија сејао два хектара белог кукуруза, али последњих година и он је смањио јер је видео да народ све мање купује брашно, па је баталио, а онда убрзо и умро. Мало је народа, одеш до цркве, а не можеш да сретнеш човека у путу. Некад је у селу живело 3.000 душа, а сад нема ни пет стотина. Све пропаде начисто – жали се Драгослав.
Али, воденица се мора одржавати, камен откивати да буде зумбав јер само тако може да меље жито, а треба стално и јаз одржавати да не однесе вода.
Од алата до ћилима
Воденица се налази у склопу приватног Етно музеја Димовић, који је основан 2007. године, а затворен је откад је власник Синиша Димовић доживео мождани удар. У музеју су изложени традиционални сеоски алати, од дрвеног рала до чеза, као и преслице, вретена, гребени за прераду вуне, памука, лана и конопље, разбоји, ћилими, посуђе и сеоски намештај.
– Кад су велике кише, ноћу се дижем, ако прелива јако, морам да преусмерим воду јер ће однети јаз, обалу. Метнуо сам и дрвета да вода може само да прелива, а не да однесе све – објашњава Драгослав.
И Бранка пази на воденицу, кад напада снег, обује гумене чизме, па обалу добро угази или избацује снег лопатом уз јаз да не загуши воду.
Последњи воденичари у крају не знају да ли ће ико наследити њихов посао.
– Треба стално да си ту, поред воденице. Кад умремо, може само да се стави катанац на њу – отпухује Зуко.
Мајстори за камен
За воденичне каменове користио се камен из мајдана у Трстенику. Испред воденице стоје стари искоришћени каменови, а ови који су у воденици стари су стотинак година. Некад су двојица мајстора постављали каменове у воденицу, а данас таквих мајстора више нема.
С. М. Томић – Вести
фото: В.Секулић