Била једном индустрија у Раковици

Радници више никоме не праве проблеме, не праве додуше ни хеликоптере, моторе, расхладне уређаје – јер их нема

Раковица као индустријски и развојни центар има бурну и богату историју. Будућност нема. Од „црвене Раковице” и радничке класе у њој остале су само првомајске репортаже. Сећања. Политичари више не стрепе од побуне радника.

Од колона људи снажних, замашћених шака, које када се излију из „Двадесет првог маја”, раздрмају капије„Рекорда“, „Југостроја”, „Фригостроја”, ливнице, ИМР-а и сви крену ка Скупштини стрепео је некада Иван Стамболић, хушкао их па стрепео и Слободан Милошевић.

А ова два председника Србије каријере су започелаa у Раковици, као директори Тех„ногаса“, и сада успешне фирме продате немачком „Месеру“. Пратио је Милошевић Стамболића од те рупе зване Агаруша све до рупе на Фрушкој гори. И Зоран Лилић, председник крње Југославије, раковички је кадар, био је директор сада пропале фабрике гума – „Рекорд“.

Бунтовни људи од челика и њихов глас били су веома важни баш свима. Први посланик био је социјалиста Миодраг Булатовић са „четири прста”, а када је умро, на изборима је обновитеља Демократске странке Борислава Пекића, и поред „Беснила“, победио контроверзни националиста, „Лауфер” Војислав Шешељ.

Радници више никоме не праве проблеме. Не праве додуше ни хеликоптере, моторе, тракторе, расхладне уређаје… Нема их.

– После више од 20 година од када сам одвојен од струга и доспео на пијацу, за тезгу, свеједно ми је да ли је разлог рат, санкције, транзиција, приватизација, Курта или Мурта на власти. Децу сам морао да прехраним – каже Небојша М.

Не воли да му се помиње име, помало га је срамота. Зна, каже, врло добро да је деведесетих на видиковачкој пијаци продата свака бургија, глодало, клешта и све што је могло да се изнесе из фабрика које нису радиле. Не осуђује бивше колеге које су крале, односиле део по део машина. Морало је да се преживи, каже.

Цела Раковица имала је у најбољим данима око 20.000 радника. Када су се капије фабрика отварале око пола три, не да није могло да се прође колима, него није могло ни пешице. Сада има близу 30 одсто незапослених. Вози се брзо и лако. Али поглед на напуштене хале обеспокојава. Металне конструкције рђају, свакога дана понеко прозорско окно буде разбијено, пустош…

Портир на улазу у једну од осам фабрика ДМБ-а – Фабрику аутомобилских мотора, поноса Југославије, љубазно нас пушта да уђемо у круг фабрике, јер тражимо закупца. Фирму „Јунириск”, која се бави прерадом опасног отпада. Неће да каже своје име али даје податак: од запослених остали су само портири и две жене.

– Шта раде те две жене? – питам.

– Улепшавају нам дан – одговара.

Сазнајемо да фабрике у реструктурирању (у преводу држава не зна шта ће са њима, а приватници их неће) имају и директоре, управни одбор, али не и раднике.

Новокомпоновани економски експерти и аналитичари наметнули су веровање да се у овом ги„ганту на самрти” радило на лошим машинама, а оне су углавном биле немачке, да су произвођени мотори само за „југо 45”.

Заборавља се да је 21. мај некадашњи Дан авијације, да се фабрика тако зове јер је све почело од авио-мотора, и то „ролс-ројса”, да су ауто-мотори рађени по лиценци „Фијата”, мали мотори су „ломбардини” (у једној хали још их производи четрдесетак, заборављених, 2010. године отпуштених радника), системи убризгавања били су „Бошови”. Истина, крајем осамдесетих требало је кренути у занављање технологије, а кренуло се у „буђење народа”.

– Ми смо, новинару, производили моторе. „Црвена застава” целог фићу. Од гуме до пластике и лима. И то, као, није ваљало, а сада само склапају новог фићу, ваздух у гумама је српски, и тврде да је то посао века – каже један од ретких радника, који заправо и не ради.

А све је почело на утрини и ушћу Раковичког потока у Топчидерску реку, после Другог светског рата кад је недостајало свега сем полета и вере у боље сутра. Сад, после овог рата, опет је све утрина. И фудбалски терен је зарастао. Нема ко ни лопту да пика. Оно мало чудом претеклих радника не жели ни да размишља шта ће бити сутра.

Постојан је само тунел у Стражевици, копан ручно у облику потковице са објашњењем да ће ту бити складиште мотора. Ни НАТО бомбе нису могле ту да продру.

Радници ДМБ-а некада су уживали у погледу на „рекордерке“, углавном од чађи гараве раднице, а сада не желе да погледају преко улице – на пропали „Рекорд“, фабрику гума, још једну жртву приватизације.

Милисав Миличковић, садашњи председник општине Раковица (СНС), бивши радник ове фабрике, тврди да је то једна од 10 најгорих приватизација у Србији.

– Својевремено је за свега пет милиона евра „Рекорд“ продат руско-српском конзорцијуму „Визахем“, а сада се оглодана фирма у стечају продаје трећи пут на аукцији за много већу суму – констатује Миличковић.

Он каже и да чињеница да су власници објеката пропалих фабрика постали бивши руководиоци општине указује на то како је приватизација обављана.

Раковице се углавила између шумовитих падина Кошутњака, Дедиња и Миљаковца. Миличковић верује де је могуће измештање индустрије на простор уз обилазницу, која од Орловаче пробија Стражевицу подно Ресника и избија на Бубањ поток. Општина за мала и средња предузећа нуди локације на том потесу. Верује и да се на језерцету Паригуз може подићи елитни спортско-рекреативни центар. Језеро је вештачко, дуго око 700 метара, настало преграђивањем долине подно Авале, у коју се сливала вода три извора. Један је извор, кажу пецароши, избацивао топлу воду, па је ту застала нека војска, јер ко би други шпартао Србијом, да се окупа, запере све па и – гузице. По другом предању уз топлу воду ту је било и лековитог блата које се показало добрим за лечење хемороида. Тако је, кажу, и језеро добило назив Паригуз.

Ко ће да гради велелепно замишљени туристички комплекс, не зна се. Тачно је и да би Раковици боље пристајао назив Топчидер, јер то је иста долина уз Топчидерку, а Раковички поток, који из истоименог подавалског села вијуга поред манастира у којем је сахрањен патријарх Павле, мали је и сада, с пролећа.

Да лије ту икада заиста било и ракова нико живи не може да потврди. Топчидерка је била најзагађенији водоток у Југославији. Корито је бетонирано и данас више личи на канал него на лепу реку. Од пропасти фабрика, ето вајде и од зла, она је заиста неупоредиво чистија.

„Фригострој” је купио „Полимарк“ (производња мајонеза, кечапа), али само у једном погону се нешто ради – остало је исељено.

Ливница ИМР-а поново ради. Технологијом какву има. Посла је све више јер је затворена Фабрика одливака Београд, а она у Раљи никада није ни прорадила како треба.

Око 850 радника ИМР-а производи тракторе и даље. Од најаве Млађана Динкића да ће се негде у Барајеву градити нова фабрика трактора, и ту спојити ИМР и ИМТ, не би ништа. Али ово мало радника запело је и ради. Из ината. Извозе за Етиопију, Египат, Босну и питају: што је то лошије него пословати са шеиком из Абу Дабија Мухамедом бин Заједом ел Нахјаном.

И да све буде јасно, није ово жал за комунизмом јер ИМР је основан 1927, „Југострој” 1928 , „Рекорд“ 1940. године. Индустрију је развијала Краљевина, наставили су комунисти, а наследници 20 година крчме оно „што у краљевини и комунизму није ништа ваљало” – и од тога живимо.

Горан Волф

Политика

Фото Д. Јевремовић