Пише Драгомир Анђелковић
Руско држављанство је спасило становништво Јужне Осетије и омогућило реализацију њихових државно-политичких тежњи. Да ли је реално да се овај сценарио репризира и у случају Срба на Косову и Метохији?
Преко 20 хиљада Срба са КиМ поднело је руској амбасади у Београду захтев за добијањем држављанства те земље. Очекује се да ће још неколико стотина хиљада припадника нашег народа са Косова, на земљи својих предака или у прогонству, слично да поступе. Без обзира на то да ли ће добити руско држављанство или не, послали су сународницима у другим деловима Србије, али и читавом свету упечатљиву поруку о томе какав је биланс досадашње Тадићеве косовске политике. Он је такав да косовско-метохијски Срби официјелном, жутом Београду, сада верују таман колико и Приштини!
ТРАМПА ГЛАВА
Срби – поготово јужно од Ибра, који за разлику од сународника на северу Косова нису у стању да се ефикасно боре за своја права без истинске помоћи званичне Србије – они увиђају да су од стране саможиве власти у Београду остављени на милост и немилост Тачију, па покушавају да пронађу сламку спаса. Јасно им је да оно што ради Борислав Стефановић није само плод његовог личног става, већ и бескрупулозног реализовања налога шефа – „нашег“, а евроатлантског председника Србије. Другим речима, не ради се о персоналним грешкама или несхватању последица онога што се чини, већ о смишљеној политици трампе глава десетина хиљада косовско-метохијских Срба (а не само државне територије), и то не за нереалне ЕУ интеграције Србије, већ за могућност да владајућа клика, на бази лажи и манипулација, то остане још неко време.
СЛУЧАЈ ОСЕТИЈЕ
Слично као Срби са КиМ поступили су и многи грађани Абхазије и Јужне Осетије – до распада Совјетског Савеза аутономних ентитета у саставу његове федералне јединице Грузије. С обзиром на то да руско законодавство омогућава свим некадашњим носиоцима совјетског држављанства да по упрошћеној процедури постану грађани Руске Федерације, преко 70 одсто становника Абхазије и Ј. Осетије добило је руске пасоше пре агресије Грузије на последњу земљу (2008. године). Између осталог и то је био битан фактор који је подстакао Москву да војно интервенише. Она је то учинила не само како би осигурала стање произашло из мировних аранжмана деведесетих година, чији је била гарант, те заштитила своје миротворце распоређене у региону, већ и да би осигурала безбедност руских грађана настањених у Ј. Осетији.
Знамо шта се потом десило: грузијске трупе, опремљене, обучене и организоване по „НАТО стандардима“, руска армија је одувала у року од два дана. Грузија свакако није могла да победи моћну Русију, али ни њена војна машинерија није морала да се распадне као кула од карата. Такав развој догађаја, ништа мање од економског колапса са којим се суочава Грчка, сликовито говори о квалитету извозног пакета тзв. „европских вредности и стандарда“ и благодетима које чекају периферне земље ако га олако прихвате (и када не морају да га скупо плате одрицањем од дела своје територије, као што се то од нас тражи). Но, вратимо се сада Ј. Осетији и Абхазији. После руске војне интервенције њихова и пре тога фактичка независност дугорочно је осигурана, а почеле су да добијају, иако још врло ограничено, и спољна признања. Уз то, с обзиром на то да су тесно економски повезане са Москвом, нико не може да им науди ни на привредном плану, а да при том не удари директно и на Русију (што због последица неће да уради ни Америка).
Печат
