Билборди будванских општинских власти на којима се слави „100 година од велике побједе у Првом свјетском рату“, као и свечани улазак српске ослободилачке војске у Будву на Митровдан 1918. године, изазвали су протеклих дана много прашине и негодовања међу режимским медијима и организацијама у Црној Гори.
Такозвани Дукљани отпочели су агресивну кампању са тврдњама да су билборди у Будви скандал и провокација, па чак и „удар на уставни поредак Црне Горе“, а ништа мање нијесу интересантни ни ламенти да чак ни НАТО не може да заштити Црну Гору, јер се Члан 5. Алијансе „не односи на заштиту од зла домаћега“.
#Budva Crnogorski pokret tužio opštinu: Postavili bilborde koji veličaju okupaciju Crne Gorehttps://t.co/tJqR3FBY3d pic.twitter.com/RdOyKV8Reb
— Cafe del Montenegro (@cafemontenegro) April 23, 2018
Колико је ствар постала озбиљна, говори и реакција Министарства културе Црне Горе које се огласило саопштењем да су билборди у Будви „покушај фалсификовања историје“. Нарочито је занимљиво образложење тог министарства како „сви историјски извори недвосмислено указују да је ослобођење Будве представљало чин повлачења аустроугарске војске са црногорског приморја, у чему није учествовала армија ниједне друге државе“, као да се ратови добијају и губе добровољним повлачењем и капитулацијом.
Ко ту заправо фалсификује историју и да ли је српска војска која је 1918. године ослободила Црну Гору, па и Будву, била ослободилачка или пак окупаторска, како гласи теза која се последњих година активно промовише у црногорској јавности?
У озбиљној историографији одавно је разјашњено питање да ли је српска војска ослободила Будву, као и шта се све десило 1918. године, каже за Спутњик др Будимир Алексић, коментаришући најновије догађаје поводом постављања билборда у част „ослобођења Будве“. То што црногорска митоманска историографија, односно псеудо историографија, и актуелна политика успостављају тезу да је била окупација ствар је једне политике и идеологије која је еминентно антисрпска, додаје Алексић.
„У науци код свих озбиљних и добронамјерних људи који желе да знају истину, нема спора шта се десило 1918. године, а то је да је Црна Гора већински одлучила преко својих политичких представника да се уједини са Србијом и да заједнички уђе у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, и да је српска војска била ослободилачка, управо онако како пише на плочи изнад градских врата у Старом граду у Будви. Наравно, идеологија која тако нетачно и злонамјерно гледа на те догађаје, јасно је да је против обиљежавања јубилеја који је био малтене најзначајнији у историји Будве“, каже Алексић. Он додаје да је тај град вјековима био под окупацијом још од времена државе Немањића, у чијем је саставу био, и да је ослобођен тек 1918. године.
Објашњавајући апсурдност појединих тврдњи, наш саговорник подсјећа да је управо 1918. године Црна Гора добила највећи дио приморја, које је и данас дио њене територије.
„На Берлинском конгресу 1878. године Црној Гори су припали Бар и Улцињ. Око Улциња је био дугогодишњи спор, док је Бар био у саставу Црне Горе, а граница је била ријечица Жељезница која је на улазу у сâм град Бар, што је била граница између Црне Горе и Аустроугарске. Остали дио данашњег црногорског приморја остао је у саставу Аустроугарске све до 1918. године. Већинско становништво било је убједљиво српско и православно, уз нешто мало римокатолика, и сви су они једва чекали да се ослободе од аустроугарске окупације, тако да на пример 1918. године Бока доноси одлуку да уђе у састав Краљевине Србије. Са историјског становишта ствари су потпуно јасне“, изричит је Алексић.
Коментаришући шта је крајњи циљ овакве политике власти у Црној Гори, Алексић сматра да се све ради „у функцији сијања мржње према Србима, држави Србији и српском народу у Црној Гори“, што све Црну Гору „води у један великохрватски пројекат“.
„Ово је режим који не доноси аутономно своје одлуке. Он је марионетски и сателитски и спроводи политику одређених западних сила и земаља НАТО-а предвођених Сједињеним Државама, а један од циљева тог пројекта је и исељавање становништва са сјевера Црне Горе. То није ствар незнања, дилетантизма или неспособности, већ је то пројектована ствар да се иселе и Срби и Муслимани са сјевера и да их буде што мање, јер власт и њени ментори осјећају тај простор као баласт за ову и овакву Црну Гору, а све у функцији ’кроатизације‘ Црне Горе, што је стратешки циљ неких западних центара моћи“, каже Алексић.
Наш саговорник у том смислу сагледава и теорије о Црној Гори као „Црвеној Хрватској“, које се пласирају и преко образовног система и културних установа и медија.
„Још 2010. године Министарство иностраних послова преименовано је у Министарство вањских послова, што је кроатизам пар екселанс, док ових дана иде и емисија на Јавном сервису ’Стање на црногорским цестама‘ (а не ’путевима‘), као што се то каже у Хрватској. Дакле, припрема се терен за што већу кроатизацију Црне Горе“, верује Алексић.
Он тако објашњава и изјаву Мила Ђукановића да „ми излазимо из традиционалног источно-православног цивилизацијског круга у који су нас увели Петровићи и да би сада требало да се укључимо у западни римокатолички цивилизацијски круг“.
„Отуда отклон према Русији, према православљу, нашој традицији и историји, а Црна Гора иде путем латинизације и кроатизације“, закључује наш саговорник.
Спутник
