Били смо на бранику Отаџбине – где смо сада?

Има деценија како се Ненад Станић, организатор јавног скупа “Били смо на бранику Отаџбине – где смо сада?”, константно бори за права ветерана. За све те године колико га познајем и пратим његов рад, никад нисам приметила на П од политике.

Годинама сам била један од администратора неколико патриотских група на популарној друштвеној мрежи и често сам наилазила на објаве профила Дан Ветерана. Увек су биле јасне, концизне, без вређања и увек су се у њима спомињали ветерани и њихова борба за права.

Сигурно има деценија како се Ненад Станић, организатор јавног скупа “Били смо на бранику Отаџбине – где смо сада?”, константно бори за права ветерана. За све те године колико га познајем и пратим његов рад, никад нисам приметила на П од политике. Као један од ветерана, један од оних који су крварили за Отаџбину, од старта је одлично знао да је Србија изнад сваке политичке опције и чврсто држао курс борбе даље од дневне политике. Ниједног момента није дозволио да ветерани и њихова борба служе за поткусуривање, скупљање јефтиних поена. На то су га обавезивали сви саборци који се нису вратили кућама, сви они који су током ове борбе за права населили “Небеску Србију”.

Последња 24 дана са Браћом по оружју, ветеранима ратова ’90-тих, након што су исцрпили све друге облике борбе за остваривање тих права, у Пионирском парку, у непосредној близини Председништва и преко пута Народне скупштине, организује јавни скуп. Циљ скупа је скретање пажње како одговорних у држави, тако и јавности на проблеме са којима се ветерани суочавају.

У Захтеву за хитан пријем врховном командату – председнику државе – таксативно је наведено осам ставки у којима се види да се овај скуп заиста истински бави основним правима ветерана и ратних војних инвалида како се у држави, којој су дали најбоље од себе, не би осећали као грађани другог или, можда чак, трећег реда.

Већ 24 дана су у Пионирском парку. Велики шатор је попут командног центра у који можете доћи, поразговарати са њима, детаљније се упознати са борбом, захтевима које имају. Дочекаће вас као прави домаћини, попричати о својим проблемима. Ако их питате како би могли да им помогнете, да ли им нешто треба од хране, пића, средстава за личну хигијену одговор ће, готово, једногласно бити:

– Ништа, имамо свега. Довољно је да сте ту, са нама, да знамо да разумете и да нисмо сами.

Оно што треба истаћи је да у Пионирском парку протекла 24 дана не седе залудни клинци који немају паметнија посла. Седе одрасли људи који су исцрпели све друге видове борбе за своја права. Седе они који су ’90-тих бранили српску нејач и српске домове. Који су крварили за Отаџбину и по српској земљи “посејали” делове свог тела као “семе Лазарево” из кога ће никнути и лоза и пшеница и нека нова, јача Србија. Седе они који би и сутра уколико Отаџбина позове без речи стали на њен браник.

Дођите до Пионирског парка, послушајте аутентичне приче анонимних, дискретних хероја. Попричајте мало са њима да знају да нису заборављени. Да знају да памтимо и ценимо све оно што су урадили за нас. За Отаџбину.

Аутор/Извор: Ивин свет