Проглашење албанске републике Илириде на северозападу Македоније, по мишљењу локалних аналитичара, више је производ политичког егзибиционизма него заиста важан догађај. За Биљану Ванковску, професорку Филозофског факултета у Скопљу и политичку аналитичарку, сама чињеница да је чин „проглашења декларације” скупио једва педесетак људи, а није превише узнемирио јавност, показује да се ради о људима који би на сваки начин да изазову узнемирење и скрену пажњу на себе.

„Од 2001. и већина Албанаца је схватила да постоје други механизми за већи утицај у политици и проширење колективних права унутар Македоније. Тај процес натезања и преговарања је у току, а по мом убеђењу у Македонији се одвија тихи процес федерализације и сегрегације ком не требају фанфаре и декларације. Чак и они који су незадовољни обимом колективних права Албанаца знају да међународна заједница, пре свега САД, неће допустити стварање још једне албанске државице на Балкану”, објашњава Ванковска за „Политику”.

Када смо прошли пут разговарали рекли сте да би знак оздрављења македонског друштва било превазилажење етничких сукобљавања и настанак социјалних немира. Како вам са тог становишта изгледа проглашење албанске државе унутар Македоније?

Ово је епизода која нема везе са социјалним питањима, али неки би повезали овај националистички чин с општим притиском на Македонију у погледу решавања спора око имена. Хаљиљи и његова дружина би могли бити и маргиналци који играју у једној „оперети” да би оставили утисак на међународну јавност да Албанци више не могу да чекају на решавање овог спора и да се ето нашао неко ко предлаже „компромисно име” – Република Македонија – Илирида. Наравно, о овоме се може спекулисати, али тешко је доказати.

Невзат Хаљиљи је изјавио да ће новопроглашена држава бити заснована на принципима које пропагира Устав САД и на идеји Вудроа Вилсона о праву на самоопредељење. Можемо ли то тумачити као некакав заокрет и сигнал да ће Хаљиљи и његове присталице затражити америчку помоћ на путу ка независности као у случају Косова?

Проглашење Илириде је било дочекано и са дозом хумора и виђено је као патетичан чин. Анализа прогласа показује да Хаљиљи и дружина у ствари и не знају шта траже или чак и не знају шта је конфедерација. Тражи се, на пример, референдум о унутрашњим границама, а управо су Албанци били против одлучивања о општинским границама преко референдума 2004, јер су се плашили мајоризације. Американци су одиграли пресудну улогу приликом смиривања насиља 2001. и потписивања Оквирног споразума, а сада стоје иза коалиционе владе Груевског и Ахметија, који има легитимитет албанског изборног тела. Не видим зашто би подржали овај план и окренули леђа Ахметију. Али им Хаљиљи може послужити као „катализатор” у односу на спор са именом. Наравно, амерички званичници не би никада ово јавно признали.

Као тренутак почетка остварења идеје о албанској републици Илириди помиње се референдум из 1992. а 2012. су у Тетову објављени закључци руководства Илириде у оснивању у којима се захтева подела Македоније на две конфедералне јединице. Како коментаришете овакво сазревање идеје о настанку нове државе и зашто њени идејни творци сматрају да су се у Македонији управо сад створили услови за њено проглашење?

Нико вам са сигурношћу не може одговорити зашто сада: можда због еуфорије око шкотског референдума, захтева Каталонаца. Али можда и због разлога које сам поменула, а који су повезани са међународним положајем Македоније. Можда је и само излет у политику групе анонимуса, који би да подстакну националистичке страсти и тако одвуку пажњу од битнијих питања.

Ко има највише користи од оваквих иницијатива и какав је њихов стварни циљ?

Ја не могу да видим да је ово догађај који заслужује већу анализу, још мање страх о будућности Македоније. Чак мислим да начин на који је ово дошло и прошло показује да је македонско друштво ипак сазрело и не пада на јефтине провокације маргиналаца.

Шта би био најбољи сценарио за превазилажење кризе а да све стране буду задовољене? Колико је у стварности реално остваривање таквог плана?

Међуетнички односи су тренутно у сенци међустраначке политичке кризе, након последњих парламентарних избора. Та криза постоји, али није толико драматична да би довела у питање функционисање државе. Националисти ће увек сањати овакве снове, али понекад одрађују и за стране службе.

Драган Вукотић, Политика