Био сам нацистички експеримент

На визит-карти му пише ратни војни инвалид, породични пензионер, партијски рехабилитовани издајник и банда. Један је од тројице живих скојеваца који могу да причају о томе како су се борили против фашизма, како је тешко било бити узоран члан партије, како је изгледало удбашко премлаћивање, обогаљивање у логору у Маутхаузену и преживљавање на Голом отоку. Пола своје младости Душан Стојиљковић провео је по затворима и логорима, доживео је да му ваде здраво слепо црево и спаљују ноге, како би немачки лекари могли да испробавају експерименталне методе лечења.

Не сећа се бар половине свог логоровања, па ни онога кад је покушао себи да одузме живот. Остали су само трагови на рукама, као вечити подсетник. Веровао је само својој жени, јер је само она веровала њему. Данас прима њену пензију, јер му од борбе за своју земљу, због које је тамничио, није остало ништа.

– Рођен сам 24. октобра 1924. године у селу Секурић код Светозарева, сада је то Рековац код Јагодине. Мајка је била учитељица, а отац дописник “Политике”. Касније смо прешли у село Доња Трнава код Алексинца. У Нишу сам завршио основну школу, баш ону у којој је предавала моја мајка. Сећам се како је одбила да прекида наставу кад је школу посетио краљ Александар. Држала је час по распореду. И није јој краљ замерио. Сећам се и како је ушао у наш разред и питао мог друга како иде множина од “човек”, а он одговори “човеци”.

СКОЈЕВАЦ И ПРОТА

– Гимназију сам уписао у Нишу, али брзо су ме избацили. Зато што сам негодовао. Професор је ударио мог друга, кренула му крв из носа, а ја му дао марамицу да се обрише. Онда је ударио и мене. Сећам се да сам поломио неку сијалицу и онда су ме брже-боље избацили. То је ваљда почетак мог бунтовништва. Ко би тад рекао да ћу ја на крају завршити на Голом отоку, а тај мој друг ће постати шеф протокола Министарства унутрашњих послова.

– За СКОЈ сам чуо од сина мог учитеља из Доње Трнаве и учланио се. Само што је СКОЈ за мене тад био спортски клуб “ОЈ”. Био сам активни фудбалер и учланио се, а нисам ни знао шта је то. Кад су ме избацили из гимназије, преселио сам се у Београд код тетке. Е ту сам постао активан члан. Било је ту много познатих људи, познати историчар Саша Шокорац који је једно време био и шеф Титовог кабинета, онда филозоф и академик Михајло Марковић…

– Ја скојевац, а живим код тетке која је удата за проту Душана Васића, старешину Саборне цркве. Знали су шта радим и нису се бунили. Данас могу да кажем да ми није било тече, бих био мртав још 1941, кад су ме први пут ухапсили. Спасао ме захваљујући својим везама у полицији. Све су то били његови парохијани.

ПРВО ХАПШЕЊЕ

– Први пут сам ухапшен на једном уличном састанку. Пришао сам девојци Милици Поповић на улици. Она је била активна скојевка, а ја њен претпостављени. Нисам приметио да је прати полиција и завршисмо обоје у затвору. Она је после рекла да сам јој дечко, да је то био љубавни, а не скојевски састанак. Потврдио сам њену причу. А сећам се и саслушања код тада чувеног иследника Параноса. Он ме пита да ли познајем Сашу Шокорца, ја кажем не. Онда ме пита да ли сам читао “Како се калио челик”, а ја опет кажем не. А где нисам читао, то је била обавезна литература нашег покрета! Одлежао сам недељу дана, па су ме пустили. Тада ме нису тукли, а сећам се да смо једног друга из ћелије до клозета носили, није могао да хода колико су га пребили. Тада сам био ђак Друге мушке гимназије.

– Други пут одлазим у затвор 4. децембра 1943. године. Требало је да се придружим партизанима, међутим, деси се провала. Тако смо звали кад неко из наших редова ода информације специјалној полицији. Неко је одао да смо Велимир Поткоњак, Михајло Марковић, Фрањо Волф и ја основали дивљу групу СКОЈ-а. Никад нисам сазнао ко нас је одао. И тако завршим у Бањичком логору.

– Био сам у соби број 68. Било је ту много познатих скојеваца. Био је ту Журжул, један од најинтелигентнијих људи покрета. Једини је он из наше групе успео да побегне. Из логора се тад могло побећи само кад одемо на рад у каменолом.

– Сећам се био је са нама један врло храбар дечак, звали смо га Мумин. Доведен је као партизан, а у ствари био је дете подземља. Он је радио као слободњак. То значи да је могао да се креће по логору. Остали заточеници су били по цео дан у соби. Мумин је радио у радионици, чистио собе, практично је имао радно место. Све док нису открили да је преносио писма по логору, онда су га убили од батина. Тад се мој теча нашао са поднаредником Белићем, који је био кључар у логору, и успео да ми изради да ја заменим Мумина, да постанем слободњак.

ДОГОВОР КРОЗ КЉУЧАОНИЦУ

– Могу да кажем да у то време полако почињемо да преузимамо логор у своје руке. СКОЈ је имао своје људе свуда. Наш човек је био на капији, у купатилу, у перионици где смо прали веш. У ходницима су били наши људи, на раду су били наши људи, порције су прали наши… Јесу сва врата била закључана, али кључаонице су биле слободне и увек је кроз њу могло да се дотури писмо или шапне нека вест. А ја сам разносио информације, врбовао људе за СКОЈ… И успут чистио клозете, прао ходнике и спуштао завесе кад је морало да се замрачи због бомбардовања…

– За Бањички логор, ја сам био Поп. Тако су ме звали јер сам се тако представљао, као богослов. Сви смо ми скојевци лагали и за име и за датум рођења… Затворска храна били су кромпир чорба и проја. Кад није било друго, јели смо само то, али знали су наши да нам пошаљу пакете, а њих смо делили на равне части. И једног дана стижу спискови за Маутхаузен, и ја сам у њима.

ГОЛГОТА У МАУТХАУЗЕНУ

– Није ми вредело да се плашим, само сам тражио од мојих да ми пошаљу све моје ствари да имам чиме да тргујем. Срећом, јер су ми једне гојзерице спасле живот. Стрпали су нас у камионе, којима су нас одвезли на воз у Земуну. Кренули смо 26. октобра, а стигли 3. новембра 1943. Нису нам давали храну, само ко је шта понео. За све време пута само смо једном изашли напоље да обавимо нужду. Чим смо стигли у логор, један есесовац ми је узео гојзерице.

– Једног дана враћао сам се са рада у каменолому и од умора пао. Обичај је био да чим паднеш, добијеш метак у главу. У ствари, чим дођеш, обавесте те да у Маутхаузену опстају само здрави и физички способни. Срећом, примети ме онај што ми је узео гојзерице, па ме поштеди. Моји ме одведу у амбуланту. Отад постајем покусни кунић. Есесовски лекари су се на нама обучавали. Прво су ми извадили здраво слепо црево, а онда су ми изгорели ногу усијаном немачком порцијом да би вежбали пластичну хирургију.

– У логорској болници провео сам пет месеци. Спавали смо нас пет на једном кревету. Двојица са једне стране, двојица са друге, а пети одозго… Постојала је и једна гумена простирка на поду. Ту те баце кад треба да умреш! Хранили су нас само хлебом, а свакодневно су на нама обављали разне експерименте. Гурали су нас у јеврејски део, где је владао пегави тифус. А ја га добијем тек кад сам изашао из логора.

ШВАБИЦА У БИКИНИЈУ

– Сећам се, завршио се рат и пустили нас из логора. Кренем са друговима. Тресе ме грозница од тифуса, не могу да ходам и ови моји ме оставе код неке куће. Кренем ја сам, али видим да се само вртим у круг. Онда легнем и почнем да се котрљам низбрдо и докотрљам се до неке Швабице у купаћем костиму. Она ми помогне да дођем до болнице. Некако сам се залечио, јер сам имао среће да наиђем на лекарку из Београда, која се удала се за Руса и доспела ту. У Линцу сам упознао Наума Сафировског, једног од 11 официра које је Дража Михаиловић послао у партизане. Захваљујући њему и његовим везама стижем здрав и читав у Београд.

– По завршетку рата уписујем Медицински факултет. Био сам одличан студент, са просеком девет. Дошао сам до четврте године, али ми даље нису дали. Проглашен сам за политички неподобног и истерали су ме из партије. А све ми је сместио један студент Академије уметности са којим сам заједно тамничио у Бањичком логору. Милош Бајић се звао. Он је по завршетку рата комунистима протурио вест да сам шуровао са специјалном полицијом на Бањици јер сам био слободњак. Одузели су ми партијски стаж и избацили из партије. Опет одлазим у затвор, прво у Ђушиној улици, затим на Ади Циганлији и онда на Голи оток…

ГОЛИ ОТОК

– На Голи оток долазим 1950. године бродом. Још ту, на броду, добијам ударац у главу гвозденом шипком, тако да у логор долазим без свести. Без свести ћу бити и већи део двогодишњег боравка. Од батина. Крваво је једина реч коју могу да употребим за Голи оток. Крваво саслушање, крвав рад, крваве батине… Одмах мораш да признаш све, да си издајник, и ако јеси и ако ниси… Звали су нас банда, нас заточенике. Спаваш на поду са бубашвабама, поред кибле… Туку те и дан и ноћ, не знаш зашто… Једном сам после неких тешких батина узео секиру и покушао њом да исечем вене. Али, ја се тога не сећам, то су ми причали другови. И имам трагове на рукама који то показују. Имам и овде на подлактици једну рупу од шипке којом су ме тукли, али ни тога се не сећам. Владала је Удба и њена секира. Ако пружиш било какав отпор или покушаш да побегнеш, они те прогласе за собног старешину. А боље је да су те убили, јер овако мораш да радиш све што ти кажу. После две године су ме пустили. А у ствари никад ме нису пустили. Ја сам и данас заточеник.

Породични пензионер

– Кад сам се вратио са Голог отока хтео сам да завршим факултет, али нису ми дали. Зато сам цео живот посветио својој жени. Она ми је била све. Обезбедила ми је да будем преводилац у Удружењу преводилаца, помогла ми да добијем статус уметника. Зарађивао сам и као физички радник, кад није било никаквог посла. За све ове своје муке зарадио сам неку малу борачку пензију, а кад ми је супруга умрла, преузео сам њену, јер је за 70 одсто била већа од моје борачке. Сад сам породични пензионер, човек који се цео живот борио за своју државу, а на крају живи од онога што му је жена оставила…

Верна жена

– Супругу Марију Кијаметовић упознао сам 1943. године, кад ју је једна скојевка довела на састанак. Убрзо ме шаљу у Бањички логор, а и она је као скојевка робијала. По повратку из Маутхаузена, морали смо одмах да се венчамо, јер су хтели да ме избаце из собе мог тече, проте. Хтели су ту да доведу неку Рускињу, секретарку Титовог кабинета. Могао сам да се изборим за ту собу, само ако сам био у браку. И тако узмемо се и добијемо сина Слободана. Пре него што су ме послали на Голи оток. И тад ме чекала… Једино ми је она веровала да нисам ни за шта крив.

Машанова књига

– Док сам био на Голом отоку, неко време сам радио као болничар, захваљујући знању које сам стекао на Медицинском факултету. Ту у болници постојала је једна књига коју смо звали “Машанова”, по старешини болнице. У ту књигу сваки медицинар је морао да пријави по неког лекара, а сваки лекар медицинара. Та књига је била наш стуб срама, компромитујући материјал који је требало да послужи нашем преваспитавању. И као повод за ново батинање.

Вести