Увођење биометријске провере доласка запослених на посао коју су увели или намеравају да спроведу поједини послодавци у Србији, на шта је, као незакониту радњу, указао повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић, само је још једна врста додатног пристиска на раднике, који се у суровим тржишним условима боре за опстанак, сматрају представници синдиката и појединих послодавачких удружења.
Председник Асоцијације малих и средњих предузећа Жарко Милисављевић рекао је Танјугу да таквих случајева у том послодавачком удружењу нема, јер је реч углавном о породичним фирмама и оценио да је таква врста евиденције доласка на посао недопустива и да демотивишуће утиче на раднике.
“У пракси то никада нисам видео, осим у неким фирмама где су скупи софтвери и где морате отиском прста на компјутеру да приђете тој бази. Тај систем функционише свуда у свету, па и код нас већ двадесет година. Што се тиче евидентирања доласка на посао у већини наших фирми је то на основу броја проведених радних сати у радничком кругу, једноставним вођењем евиденције”, навео је Милисављевић.
Он истиче да ту евиденцију обично воде руководиоци и шефови погона, сектора, а не портири, јер они имају најбољи увид у то да ли је радник у радном процесу активан или не.
“Воде рачуна о сменама, о времену. Ако је клизно радно време и рад на отвореном посао се прилагођава временским приликама, обиму посла, примљеним налозима и поруџбинама…Замена неких инсталација, на пример, зависи од налогодавца”, објашњава он.
Према његовим речима, има послодаваца којима тешко иде посао и траже разлоге да радници напусте посао, без плаћања отпремнине. Управо су овакви начини непристојног евидентирања један од тих начина. Таквих појава, додао је Милисављевић, има у трговини, угоститељству, грађевини где се тако врши притисак на радника да сам да отказ, јер се по Уговору о раду не може дати отказ без икакве надокнаде од стране послодавца.
Према његовим речима, радник хоће да се осећа слободно и да ради у хуманим условима.
“Код нормалних фирми, које су стабилне, раде на тржишту, таквих ‘домишљатих’ појава нема”, указао је Милисављевић.
Председник Самосталног синдиката металаца Србије Зоран Вујовић каже да је за синдикате информација да послодавци траже биометријске податке приликом доласка радника на посао “шокантна”.
“То је за синдикат апсолутно неприхватљиво. Ми прокламујемо друштво слободе и права, демократије, а да послодавац узима отиске или неке друге биометријске податке о личности – подцењујуће је и отежава положај радника, јер треба да ради нешто што је супротно закону”, казао је Вујовић.
Он је објаснио да су у металској индустрији Србије присутна два једноставна начина евидентирања доласка запослених на посао.
“Радници добијају картице и откуцавају их приликом уласка на фабричкој капији или пословође и организатори посла воде књиге евиденција сваког радника који се на посао појави. За нас је овај начин евидентирања радника, на који је указао Повереник, шиканирање радника и додатни мобинг. То отежава улазак радника, а и врши притисак како би дали отказ и отишли у неко друго предузеће”, нагласио је Вујовић.
Према његовој оцени, овакви поступци су контрапродуктивни и ради се о томе да ‘неповерење и неспособност послодавца треба превалити на радника’.
“Потпуно је једноставно увести систем евиденције, који су увеле многе компаније у Србији, на принципу откуцавања картица. У овом случају би требало узети отиске прстију свих радника, направити базу тих отисака…”, навео је он и додао да би на пример у металској индустрији би то још било теже спровести у дело јер радници раде са машинама па је питање да ли би отисак прстију био валидан.
Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић саопштио је јуче да сви послодавци који, у сврху евиденције присутности запослених на послу примењују или намеравају да примене мере обраде биометријских података, морају да воде рачуна о томе да те мере, у највећем броју случајева могу бити неоправдане и супротне закону.
У саопштењу Повереника наглашава се да такве мере, од којих је најчешћа обрада отисака прстију запослених, чак и кад се примењују уз формалну сагласност, по правилу, представљају недопуштену обраду података.
Како оцењује Шабић, обрада биометријских података дозвољена је само кад је нужна и неопходна, а увођење биометријских мера само ради контроле коришћења радног времена је прекомерно, несразмерно и представља непотребно задирање у приватност појединца. Шабић није саопштио име послодавца који је спровео ову меру, већ је указао само на ту незакониту појаву.
Дневник
