Пише Мара Кнежевић Керн
Ако је глобализација софистицирани назив за хегемонизам и империјализам, онда генетски инжењеринг постаје синоним за биотехнолошки империјализам. У спиралу биотехнолошког насиља уплетени су и пипци фармакоиндустрије, а у њему учествују велике корпорације, несавесни корумпирани лекари, чак и уцењени студенти. Сви они део су ланца зла који производи болести како би омогућили налогодавцима да на тржиште изнесу нови „лек“
Двадесети век је обележила вера припадника западне цивилизације у неограничене могућности аналитичке, декартовске науке, али је стигло и коначно отрежњење – уместо да резултати те науке човеку дају натприродне моћи, постојећи свет су довели до уништења.
Књига др Маријана Јошта и др Томаса Кокса „Технологија самоуништења“ бави се негативним последицама развоја биотехнологије, упозоравајући на тренд опште деградације науке и струке: „Декартова доктрина довела је до тога да научници данас до те мере сужавају своје специјализације, да на крају знају све о ни о чему… Не само да је научник све мање свестан целине, у чијем фрагменту стиче нова специјалистичка сазнања, него постаје све свеснији чињенице да сазнајна наука генерише све више проблема које ваља решити, пре но што се прикупи довољно информација за разумевање целине.“
Аутори упозоравају на чињеницу да је наша генерација прва генерација у историји људског рода која ће изгубити више знања него што ће га стећи. „Научници постају друштвени месечари, због материјалне користи – коју им осигурава комерцијализација проналазака – не желе сагледати друштвене последице својих истраживања.“ Етика је прва жртва.
У трци за зарадом, самозвани биоинжењери улазе у живи организам као у машину којој треба „унапредити“ склоп, верујући да је могу реплицирати у безброј идентичних копија. Препознавши везу са глобалним пројектима, који нам се насилно намећу од стране центара моћи, аутори закључују да је глобализација „софистицирани назив за хегемонизам и империјализам, а генетски инжењеринг постаје синоним за биотехнолошки империјализам“.
НУСПОЈАВА СМРТ
У спиралу биотехнолошког насиља уплетени су и пипци фармакоиндустрије, која уз помоћ несавесних лекара преузима свој део плена. Велике фармацеутске куће у САД потроше и до 40.000 долара годишње по лекару практичару, како би га мотивисале да преписује њихове лекове, као и да се баве „оф лабел“ маркетингом, не би ли увели у употребу још неиспитане лекове.
О овој појави је, после вишегодишње сарадње са лекарима практичарима, коначно проговорио инсајдер – др Џон Вирпен, проценивши да је 75 одсто лекара на тај начин корумпирано.
Др Вирпен је каријеру започео у Великој Британији, радећи као трговачки путник за „Лили“, једну од највећих фармацеутских компанија на свету, да би временом напредовао до извршног директора и производног менаџера за Скандинавију.
Немирна савест нагнала је др Вирпена да напише књигу „Нуспојава смрт“ – својеврсно јавно покајање, у којој признаје да је у интересу компаније учествовао у подмићивању, преварама и давању лажних информација. Ова исповест је, пре свега, упозорење људима широм света на опасност од некритичког узимања преписаних лекова.
Ауторов једини мотив да издржи на том послу, у условима сурове конкуренције, био је страх за егзистенцију. Др Вирпен је Индијац (рођен у Британској Гвајани), што је у западној цивилизацији хендикеп, који је могао да превазиђе само упорним радом и пристајањем на правила игре. До које мере су „обојени“ инфериорни у западној „демократији“ сведочи податак да је био пред отказом кад је, без претходног одобрења претпостављених, ангажовао „обојеног“ сарадника.
Др Вирпен констатује да се, у међувремену, ситуација на том пољу драстично изменила:
„Некада је овај посао захтевао велики физички и емотивни ангажман: морао сам да стекнем поверење лекара, чак да постанем пријатељ његове породице, да памтим рођендане његове деце, како бих у одсудном тренутку могао да замолим да ми помогне око испуњења плана. Данас се то одвија на софистицираној технолошкој равни: компанија која прави програм повезана је са произвођачем – чије лекове убацује на листу лекова за одређену болест. Лекар добије готов програм, само укуца болест и добије лек који треба преписати. На тај начин је дошло до уштеде у броју подмићених манипуланата, из чега је често искључен чак и лекар. Други начин заштите интереса компаније се остварује врбовањем студената, који се донацијама и стипендијама везује за „дародавца“, како би касније на одговарајући начин вратио дуг.
БЛОГБАСТЕРИ
Почетком осамдесетих у фирму су дошли нови руководиоци, што је наговештавало нови маркетиншки приступ. Др Вирпен је био шокиран односом новог менаџмента према трговачким путницима и крајњим корисницима, који је кулминирао после скандала са беноксапрофеном:
„После предаје лека на одобрење за продају направљен је маркетинг, да би одједном – усред промоције – лек био повучен са тржишта (а већ се продавао у САД и Енглеској). Иако је у Енглеској за неколико месеци умрло 400 људи, нико из руководства ме није обавестио. Искрено сам веровао у производе компаније, све док нисам сазнао из других канала, ван земље, шта се дешава… ‘Лили’, после свега, није кажњен, казну су свалили на извесног др Шледена и требало је да плати двадесетак хиљада долара. И то је све. Тај лекар је платио казну новцем који му је твртка дала и нестао“.
У моменту кад компанија није имала ниједан нови лек на тржишту, зато што је већина била забрањена, лансирали су „прозак“, у почетку намењен гојазним људима. Предложено је да се прошири циљна група, па је понуђен и као антидепресив.
„Процедура испитивања лека у Шведској формално траје око седам година. Међутим, компанији се журило да га изнесе на тржиште, а моја каријера је зависила од тога колико ће убрзати процедуру испитивања… У Шведској испитивања спроводи стручњак, али их називам лопужама“, сведочи др Вирпен, огорчен што је због обавеза према породици морао да подлегне уценама компаније и крене у подмићивање „стручњака“. Његов задатак је био да сазна који стручњак ће испитивати лек и да га мотивише за убрзавање процедуре. Кад је „стручњак“ сазнао о којем се леку ради насмејао се и рекао да је тај лек бескористан и да никад неће бити одобрен. Уследила је погодба, у коју је морала бити укључена и директорка клинике, која је потврдила да је лек клинички испитиван. И тако је неиспитани лек кренуо у свет.
Тај лек је постао популаран и може се сматрати првим блогбастером, јер су тужни људи у Холивуду постајали срећни кад би га узимали. Неки су постали толико срећни да су вршили самоубиства.
АУТИЗАМ ЈЕ ДОБАР
Није никаква тајна да лекари за рачун „Биг фарме“ измишљају болести, како би омогућили налогодавцима да на тржиште изнесу нови „лек“. Једно од комерцијалних „открића“ фармацеутске индустрије је синдром „хиперактивног“ понашања, познат као АДХД.
Али фармако-лоби је отишао даље, па болести које су настале као последица „конзумирања“ њихових производа проглашавају за „нормално стање организма прилагођеног изменама у окружењу“, пожељно и прихватљиво. Ово се односи на све чешћу појаву аутизма, он коинцидира са повећаним бројем вакцина које лекари убризгавају трудницама и новорођеној деци. Нико из ове бранше не жели да започне истраживања у том правцу, иако је у неким развијеним земљама ова вакцинација обавезна, а избегавање се санкционише.
„Бити аутистичан је предност“, закључено је у извештају „Еволутионарy Псyцхологy Института“, он се бавио овим бизарним и антихуманим „испитивањима“, са коначним резултатом: „Аутизам је добар за нас, то је резултат еволуције“.
Професор Џаред Ресер, научник који се бави проучавањем мозга на одсеку за психологију на Калифорнијском универзитету, тврди да многе особине примећене код аутистичних особа, укључујући високу способност концентрације, просторну интелигенцију и меморију – па чак и неуобичајену способност да се буде сам и независтан од уобичајених социјалних активности – могу учинити особу високо способном за опстанак.
Ова хипотеза изазива бес и неверицу. Многи се питају да ли је еволуција „заслужна“ за ширење ове болести или су ово последице неконтролисаног повећања броја вакцина у последњих 40 година. Упркос сумњи да је болест проузрокована излагањем деце токсичним медикаментима, нико не предузима мере да се она отклони.
Основно питање, које поставља и др Рима Лајбоу било би:
„Ко је наручилац ове докторске тезе, и до којих граница је могуће толерисати академску проституцију, која – у овом случају – манипулише породичном трагедијом ‘славећи’ болест, уместо да јој тражи узрок и лек? Они су бића која пате, као и њихове породице, и ова срамна дисертација сведочи о спрези оних који су изазвали болест са академским круговима што прикривају трагове, који воде ка онима што подржавају лажи о ‘ефикасним’, ‘безбедним’, ‘неопходним’ вакцинама, чији број сваке године забрињавајуће расте?“
Печат
