Бирачке кутије су већ напуњене

“Онај који организује изборе тај их и добија”, позната је реченица Николе Пашића која и данас изражава суштину начина какао се и на који начин у нашим друштвеним околностима воде и организују изборне кампање. Веродостојност ове актуелне политичке крилатице потврђена је у нашем политичком искуству толико пута, а и данас можемо видети како она има своју делотворност. Актуелна владајућа структура очито користи расположиве државне ресурсе који су јој на располагању у вођењу изборне кампање, доследно следећи наук Николе Пашића.

Судећи по првим наговештајима и пре формалног расписивања избора, предстојећа изборна кампања представљаће истински врхунац у стављању свих државних, финансијских и медијских капацитета на располагање владајућој Српској напредној странци. Све неодољиво подсећа на дане када смо могли да видимо изузетно агресивну и бескрупулозну јуловску кампању у којој су учествовали и многи политички актери, који и сада креирају и учествују у овој кампањи владајуће странке. Само недостаје слоган да је ЈУЛ КУЛ.

О сличности садашње кампање са јуловском има већ довољно примера, али отворена подршка коју је председник Републике Томислав Николић пружио владајућој странци јасно нам говори да се у овој изборној кампањи неће бирати средства како би се пребацило магичних педесет посто бирачког тела јер једино тако владајућа коалиција може да задржи победнички изглед у редовима својих гласача.

Грубо кршећи Устав Републике Србије, Томислав Николић се на комерцијалној телевизији Пинк (као службеном и режимском каналу владајуће странке) веома јасно страначки определио, наступајући као загрижени партијски активиста. Он на тај начин шаље поруку да од владајуће странке тражи подршку за нови председнички мандат. Али овакав његов наступ само говори да у нашој земљи уставна начела и ограничења не значе и не вреде ништа јер су за председника Републике много важнији његови политички, партијски и лични интереси.

Своју отворену подршку СНС-у председник Републике је поновио и у разговору за НИН: “Не само што ћу подржавати него ћу и помоћи колико будем могао. Нема нико бољи на политичкој сцени.“ Ово је израз бахатости и ароганције коју демонстрирају представници ове власти, а сада им се поново придружио и председник Републике који је увек истицао какао је он изашао из политичког загрљаја владајуће странке и да је сада председник свих грађана.

То је још једна у низу очитих обмана којима се служе функционери владајуће странке из које Томислав Николић никада није ни иступио. То јасно показује да владајућа странка и њени истакнути представници имају озбиљан проблем у схватању функционисања плуралистичке демократије и деловања опозиције као саставног дела критичке јавности без које и нема стабилног демократског поретка. Али и изборног процеса у коме се морају обезбедити елементарно коректни услови за политичко надметање, којих данас има само у назнакама као део политичке инерције, а не успостављеног изборног система у коме су могући фер и демократски избори.

Говорећи о проблему европске „неолибералне демократије“, разматрајући политичку ситуацију у Мађарској и Пољској, Ј. В. Милер је рекао: “Најзад није само либерализам под претњом, већ сама демократија. Избори, на крају крајева могу бити недемократски чак и ако владајућа странка не пуни гласачке кутије. Ако су опозиционе странке биле спречаване да се приближе бирачима, а новинари се не усуђују да извештавају о намерама владе, бирачке кутије су већ напуњене.” Пратећи наш политички и партијски живот, и пре него што су избори расписани јасно је да се владајућа олигархија понаша као да су бирачке кутије већ до врха напуњене иако њени функционери почињу да говоре да ће избори бити тешки и неизвесни.

Очито је да се ради о настојању да се не демотивише њихово бирачко тело али премијер А. Вучић не може да сакрије ма колико се трудио свој тријумфализам и осионост. Без обзира на то што он тврди у својим свакодневним медијским наступима да ће активно учествовати у изборној кампањи само десетак дана, он је у ствари непрестано у кампањи и не пропушта ниједну прилику да се често не бирајући речи обруши на опозиционе странке и оне људе који износе своје критичке судове о деловању владе на чијем је он челу. При томе, он непрестано изјављује да он ради само свој премијерски посао и да је он изнад свакодневних партијских борби и сукобљавања.

А управо његови наступи говоре да он није у стању да прихвати да у сваком плуралистичком и демократском друштву постоји нужност критике и критичког мишљења и да је опозиција снажни политички коректив за сваку власт. То је очигледно изван његовог схватања политике јер он политичко деловање своди на низ све испразних маратонских монолога и учешће у намештеним емисијама комерцијалних телевизија у којима се треба да се чује глас народа. За њега су људи који критикују политику актуелне владе позери, незналице, мали број мрзитеља, они који су само спремни да стоје по страни и критикују, кибицери, лењивци, они који не желе да виде шта је влада урадила, а то признаје цео свет, мала група незадовољника која жели да нам соли памет.

Он је чак изјавио у покушају да дисквалификује Двери и ДСС да ове организације могу да следе пример Аљбина Куртија, који је блокирао парламент тзв. државе Косова бацањем сузавца. Да парадокс и хипокризија буду већи, премијер Вучић стално понавља како је изложен медијском линчу и харанги које се воде против њега што је апсурдна тврдња коју демантује и најповршнија анализа наше медијске ситуације. При томе он није спреман да учествује у озбиљним дебатама и сучељавањима јер је једино заинтересован да демонстрира своју политичку моћ тако што је одлучио да сам побеђује опозицију у парламенту и то је за њега врхунски досег у схватању плурализма и критичког дијалога. Њега не занима што је недавно понизио парламент показујући не први пут да су посланици његове странке само обични партијски послушници, који као по команди слушају сваки налог свог страначког вође.

О томе сведочи и неколико његових изјава: “Они којима крче црева мање се жале од оних којима не крче црева јер желе да чују шта је могуће урадити. Ми Срби брзо заборављамо. Ништа се тако брзо не заборавља као доброчинство. Води се кампања у којој је све дозвољено рећи против Вучића и људи који су мени блиски. Требало би ја да тражим већа људска права гледајући наше медије. Опозиционе снаге имају апсолутну власт на медијској сцени. Увек ћемо да кукамо, увек смо кукали. Постоје људи који мрзе мене јер не могу да ме победе и то могу да разумем али не разумем зашто мрзе Србију и њене фирме.“

Овако интониране изјаве јасно говоре да се опозиција и критичка мисао сврставају у паразитски и недостојни део друштва јер не прихватају усхићеност и тријумфалистичку слику нашег друштвеног живота, коју упорно настоји да ствара и медијски обликује Александар Вучић. А њу одржавају и развијају његови медијски и партијски послушници, али и политички аналитичари – трбухозборци. Ова власт као да се придржава упозорења Бенџамина Франклина: “Чувај се малих пукотина – мала пукотина потопиће и највећи брод.“

Зато је створена читава медијска и политичка машинерија која је сада стављена у погон да се не би појавила ниједна пукотина. Јер јединство, монолитност и стварање неприкосновеног и свезнајућег вође је у средишту схватања политике премијера Вучића и његове Српске напредне странке. 

Маринко М. Вучинић, НСПМ