Горњи Каљин, Лепосавић – Донекле, до села Врачева, асфалтним путем, некако се и може. А онда прави сломоврат, где се теренско возило нагиње час на једну, час на другу страну, а точкови висе у ваздуху. И где само Богу остављате да вам спасе душу. Тако све до Горњег Каљина, из правца Лешка, варошице на крајњем северу Косова. До мешовитог села подно обронака Рогозне, на осмом километру од магистралног пута. Ту, где Срби и Муслимани вековима живе као један и где нико никог није попреко погледао.
Све је мање људи у Горњем Каљину. Тек шездесетак. Млади отишли пут Лепосавића и Новог Пазара.
Пред трошном смо чатмаром Бисере Ибрахимовић, жене која је пре 14 година остала без мужа, сама са сином Амером и свекрвом коју је до пре неколико година болесну пазила.
Нахерио се кућерак, који је у дну и штала за десетак коза, отпали блато и слама, страхотно се показале греде некад јаке и стабилне куће, какве су се у то време правиле у селу.
Да обор није пун коза, двориште кокошака и петлова „италијана”, да се не мувају кучићи и да радници не шалују зидове нове куће, тешко би било и помислити да живо чељаде ту живи.
– Ево ме, ево – чује се Бисера, лепа жена, напунила 52. годину, помаљајући се на вратима без једног стакла.
– А, ти си, Михрете. Ајте, добродошли – обраћа се Михрету Салковићу, комшији из суседног села Рватска, којем ће, како смо касније чули, остати захвална док је жива.
Управо је Салковић, директор Канцеларије за мањине и заједнице у општини Лепосавић, која ради по косовском систему, успео да издејствује да се Бисери и њеном сину направи нова кућа.
– Ја сам предложио, а хвала градоначелнику Јаблановићу, који је прихватио – одсечно каже Салковић.
Ту, у дворишту, ускоро ће бити саграђена кућа од 80 квадрата. Остало је још посла. Треба унутра да се глетује, постављају подови… али и набави намештај.
Бисера оде да пристави кафу.
У хладу столетних храстова, наспрам Кома, на надморској висини од 800 метара, где народ узгаја кромпир, пасуљ, жито, кукуруз, малине и боровнице, где држи пуне штале и оборе говеда, оваца и коза, све пламти од врућине.
Руком да дохватиш „границу” са Србијом.
– Ево, ту иза брда су Избице. Прелаз од којег је 18 километара до Новог Пазара – показује ка висовима Рогозне Михрет, ожењен и отац двоје деце, који живи доле, у селу Рватска, у добростојећој породици и који се „стално бори како би сиротињи, без обзира на веру, помогао”.
– Послужите се и медом. Отац ми пре неки дан донео – нутка Бисера медом, кафом и цигаретама.
– Не пушим, ал’ имам, да се нађе кад ко наиђе – смирено, некако господски изговара ова жена, која се храбро и „мушки”, годинама носи с бедом и сиротињом, свих ових година откако је остала удовица.
Ту, у врлетима планине, која своју тешку нарав посебно зими показује. Кад, од октобра до маја, само најјачи прте пут доле ка Врачеву и Лешку.
Одједном се наду ветар, поче сено у навиљцима да лети.
– Рекох ја, данас је Прокопије. Није требало ништа око куће да се ради. Јесте да није наш празник, ал’ је тежак. Сећам се, свекар и муж, тек ја бејах дошла, везивали жито у снопове. Кад оно, дуну ви’ор, снопови се тамо обретоше – забринуто, у даху, изговори Бисера, док јој се очи напунише сузама.
Прича како је пре две године, на Ђурђевдан, сину бранила да сече дрва.
– Кажем му, немој Амере, Ђурђевдан је. Не празнујемо, ал’ поштујемо тешке, српске празнике. Не хтеде да ме послуша. Исече га моторна тестера, једва га у Митровици спасили. Нисам отад добро. Притисак ме мучи. Само ми је још та мука требала.
Настаде тишина, а планинка тешким огрубелим рукама брише сузе.
– Хајдемо у кућу – прекинусмо тишину.
Под стрехом залег’о пас Леси, не помера се. На вратима, од три стакла једног нема. Зими, каже Бисера, картоне намиче.
Унутра као на филму. У кухињи без прозора сулундар „смедеревца” упро кроз дотрајали плафон с којег отпадају блато и слама. Не види се од мрака, јер је „струја слаба”.
У другој соби дотрајао кауч, искочили федери. Зелена старинска витрина, која је изгубила боју. Та соба је и бачија и остава. У ћошку џак брашна „тип 500”, џак трица, на зиду дотрајале петролејске лампе, фењери…
Купатила нема. Имају неко дотрајало и улубљено месингано корито.
Бисера са сином, који је напунио 18 година и завршио за аутомеханичара, живи од социјалне помоћи и дечјег додатка. Од 15.000 живи и преживљава ова малена, двочлана породица.
У „гостињској” соби, оној која је изнад штале с козама, два дотрајала кревета, сто, четири столице и телевизор који не ради.
– Гледало би дете. Не ради, поодавно. Не питај ништа – јеца Бисера у соби, где су свуд около слике Амерове. С матурске вечери. Леп момак, дотерао се за славље.
– Ишао у дрва и зарадио за одело. Све сам бирао – озари се Бисерино лице док прича о сину који је „јадан, рано остао без оца”.
У ћошку – процвале мушкатле.
– Ех, ко свака жена – једва се измами осмех на лицу ове вредне планинке, која једва стиже „горке” сузе да брише.
Плафон само што се не сруши.
– Је л’ вас страх? Ноћу може кров да вам падне – питамо.
– Страх, још како.
У нову кућу Бисера и син могли би да се уселе већ крајем лета. Али, фалиће ту још много шта. Недостајаће намештај. Кревети, ормани, фрижидер, замрзивач, шпорет на дрва… и телевизор.
То Бисера и син не могу да купе. Син понекад оде у дрва, заради надницу. Тог дана није био код куће. Послом је отишао у Лешак.
А фалиће и вода!
Бисера има бунар, на око 150 метара од куће. Али у бунару је одувек мало воде, тек толико да може судове и веш да опере. И да се она и син „измију”.
Башту нема, не може да залива. Купи, каже, паприке и парадајз, купи „кад стигне помоћ и додатак”.
А брине се да јој дечји додатак не укину јер је Амер пунолетан.
Хвали Бисера рођаке, каже „даје нам девер воду, како бисмо кућу правили”.
– Како без воде? – питамо Салковића.
Чујемо да не би много пара требало да се вода доведе, одозго из брда. Да се не пати породица Ибрахимовић, коју је „велики јад, годинама био”. И која и сад тешко живи.
Поново се надуо ветар. Узнемири се стока.
Обећасмо Бисери да се видимо за Бајрам.
Аутор: Биљана Радомировић, Политика.рс
Фото Б. Радомировић