Подсећамо да се на данашњи дан 1806. године одиграо бој на Делиграду у Првом српском устанку. Сукобиле су се српска војска под вођством Карађорђа и турска војска коју је предводио Ибрахим паша.
Пошто је на Скупштини устаничких старешина у Смедереву крајем 1805. године, обзнањено да ће се устанак прошири на све суседне турске области и да се међу устанике примају избеглице из околних неослобођених области, почетком 1806. године, по Карађорђевом наређењу изграђено је устаничко утврђење ради одбране јужног моравског правца.
Његовом изградњом руководио је капетан аустријске војске и фортификатор Вуча Жикић, који је претходно побегао из Срема и придружио се војсци Петра Добрињца. Делиградско утврђење налазило се на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве, куда је пролазио Цариградски друм. Капетан Жикић је посао обавио на основу свог великог војничког знања, за веома кратко време, са братом Јованом и добровољцима из јужних српских крајава, који су се још увек налазили под турском влашћу. Добровољци и Жикић били су прва посада утврђења и његови браниоци. Жикић је међутим погинуо непосредно по завршетку изградње. После његове погибије, команду је преузео Петар Добрињац.
У почетку је био подигнут само један шанац , познат као шанац војводе Илије Барјактаревића, који се налазио изнад некадашњег царског насипа између Дреновачког и Белог потока све до брда Зеленове њиве и могао је да прими посаду од 2-3 батаљона и 4 топа.
Касније их је било девет, око вешто распоређењих земљаних утврђења, од четири бастиона за топове и две гвоздене капије. Комплекс је био у облику правоугаоног троугла. Свако утврђење је могло самостално да се брани. Била су ту огромна подземна склоништа, довољна за смештај све војске и коња из утврђења. Изнад склоништа су се налазила два реда балвана и све је било прекривено дебелим слојем земље. На грудобрану су се налазила начичкана наоштрена копља (палисада), са прорезима за гађање.
Испред утврђења су били дубоки ровови такође начичкани палисадом и разним другим препрекама. Сва утврђења су била добро снабдевена храном, водом, муницијом и четири топа скинута са Смедеревске тврђаве, тако да су могла дуго да опстану у опсади. Ово утврђење налазило се на десној обали Јужне Мораве, а на левој обали направљено је утврђење Топољак. Оба утврђења била су међусобно повезана. У време турске офанзиве 1806, постојала су само два редута, шанац војводе Илије Барјактаревића и Топољак, док је утврђење према Белом Камену било у току.
Делиградско утврђење чинило је огромну препреку турском надирању низ Мораву, односно на правцу Ниш – Београд.
Битка
Турска се 1806. године спремала за коначни обрачун са устаницима. Ибрахим-паша, командант турске војске за напад на Србију, према саветима француских војних стручањака планирао је напад из три правца: из Видина са истока, из Ниша са југа и из Босне са запада.
Срећом, из правца Видина, Пазван-Оглу и Реџеп-ага су вешто избегли покретање своје војске на устанике. Пазван-Оглу, већ је 1805. био поражен, па познајући добро борбеност и снагу устаника, изговарао се болешћу, док је Реџеп-ага тврдио да не сме да напусти Неготин. Тако је једино остао Јусуф-паша, који је са око 4.000 Турака покушао да крене из Пожаревца. Миленко Стојковић, који се тада налазио у Делиграду, одвојио је 6.000 војиника и кренуо да предусрети Јусф-пашу, пре него што је овај стигао до утврђења. Јусуф-паша, обавештен да ће бити нападнут, променио је правац према Поречу, али га је Миленко опколио преко Волујка и Мајданпека и поразио, после чега су се Турци разбежали према Кладову и Тимоку.
После овог пораза Ибрахим-паша наредио је Шаит-паши, који је располагао са 16.000 војника између Ниша и Мораве, да одмах крене на Делиград. Шаит-паша, потцењујући квалитет утврђења, као ни његову војну снагу, кренуо је на Делиград прво 13. јула, са 4.000 војника. Станоје Главаш и Вуле Илић, који су у то време командовали утврђењем, на време су опазили непријатеља и лако га натерали на повлачење. Шаит-паша, схвативши озбиљност ситуације, сачекао је онда долазак остатак своје војске, утврдивши се на једном узвишењу недалеко од Делиграда. Видевши их тамо, Петар Добрињац је одлучио да по сваку цену отера Турке са узвишења. У ту сврху окупио је све што је могао од људства из околних утврђења и уз помоћ сељака из оближњих села, на јуриш је опколио Турке и протерао их са узвишња. Са још већом војском 16. јула је Шаит-паша још једном покушао да нападне Делиград. У помоћ им је тада пристигао Младен Миловановић, командант Топољака, који је Шаит-пашу из Делиграда протерао све до Ниша и при томе запленио неколико топова, доста муниције и друге војне опреме.
Разљућен због пораза, Ибрахим-паша је одлучио да смени Шаит-пашу са положаја и затражи нову помоћ из Једрена. Убрзо је на располагању имао цео корпус од око 50.000 војника из Једрена и доста војне опреме, које је сместио у Алексинцу. Преузевши команду лично и рачунајући да ће Карађорђе бити заузет на Мишару, Ибрахим-паша кренуо је крајем јула ка Делиграду. Посада Делиграда је међутим, без помоћи са стране, успела вештим маневрима да сломи нападе војске Ибрахим-паше, који су трајали готово шест недеља. Нападајући са бокова, ноћу истуреним снагама и концентричним нападима из утврђења, успела је да пробије блокаду и натера турску војску на повлачење ка Алексинцу. Том приликом је заплењено више топова, доста муниције и војна благајна турске војске.
После ове победе, српски устаници су кренули у контраофанзиву.
Восток.рс
