Бити Жељко Митровић у систему вредности какав нам је наметнут последњих деценија и апдејтован лудилом Александра Вучића је феноменална ствар.
Све му се може, све му је дозвољено, и ником ни за шта не одговара. Може му се да буде и Исус Христ и Никола Тесла у исто време, само да одради свој део посла. А то ради савршено.
У свету у којем живимо Жељко Митровић је неко коме је дозвољено да зај…ва свакога ко му падне на памет, па ако треба и да нас све попиша својим отровом који сикће из њега. Једноставно – може му се. Навикао је да пред свима клекне, а онда се све преокрене, па други клече пред њим. А он служи свима и свакоме ко је на власти. Шта он стварно мисли, то не зна ни он сам, јер за таквим не постоји потреба. Он троши свој живот на лешевима које оставља поред себе попут неких крајпуташа којих се понеко сети с времена на време.
Може му се да вређа, да псује, да се иживљава над свим и свачим без зрна одговорности. А ми трпимо и ћутимо. Псује мајке коме год стигне. Ако то понекад заборави да учини, онда је ту читава армија упосленика и ботова плаћених крвавим новцем.
Када добије посебан тренутак инспирације, пише отворена писма која се до изнемоглости читају на његовом каналима. Писанија на нивоу дечака који је разочаран што га је паметнији и лепши победио у пишкењу на даљину у песку, добијају значај ванредног стања.
Занимљиво је како неко попут Жељка Митровића није постао господин човек, како се не понаша достојанствено како доликује иоле здравом људском бићу, већ је постао то што јесте. Могао је да буде фин, недоступан за дневне глупости, да ради свој посао и да је присутан онолико колико је то неопходно. Да не иритира, да размишља о прошлости као залогу за будућност. Зашто би био господин човек када је лакше и у оваквом свету бити Аца Лукас.
Без политике би вероватно жицао за кору хлеба у некој фирмици чији би власник био сличан њему. Попио би понекад коју флашу јефтиног пива, а када би остао и без тога, продао би бас гитару коју је годинама чувао и која га је подсећала на то да је могао да постане господин човек.
У нашем друштву се много говори о томе да је бивша власт направила радикале и довела Вучића на власт као о највећем греху. Без амбиције и жеље да их аболирам од те одговорности, бивша власт је најкривља због тога што је клекла пред Жељком Митровићем. Дочекао је широм отворених руку нову власт 2000. године, понудио своје услуге и добио опроштај. Слагали се или не, али то је тај неопростиви грех бивших власти, то је та тачка прелома која је ову земљу оставила без наде.
Не треба имати дилему да би и бивша власт исто реаговала као и актуелна да се саобраћајна несрећа са смртним исходом његовом сину десила и за време „жутих“. Тако то функционише у земљи Србији. Бог те пита шта је све купио Жељко Митровић и какве је све грехе окаљао својим прљавим програмима у нашем јавном простору.
И сада се тај исти Жељко Митровић понаша као неко ко ће служити и господарити овима бесконачно. Нема етикете коју није залепио на српску опозицију, убеђен да никада неће победити актуелну власт.
На нашу срећу, а његову бол, то је процес који је неминовно покренут. Кад тад, овако или онако, Вучић ће бити прошлост. Искрено се надам и комплетна идеологија познатија под називом – Пинк.
Нико никада толику штету није нанео свом народу као тај Жељко Митровић и његов Пинк. То што у том колу играју и људи за које смо веровали да ће нас спасити беде и одвести у Европу, нешто је због чега данас плаћамо велики цех.
Због будућности нашег народа, Пинк више никада не сме да се деси Србији. Пад ће бити болан, не само по њих, већ и по нас. Питање је како ће и нормални да функционишу без Пинка, јер то није само телевизија, већ је у питању најгора идеологија.
А ти, Жељко Митровићу, настави да газиш по мртвима и да нас редовно поливаш. То што ниси свестан тога да ничија није горела до зоре, ни твоја, нити Вучићева, јесте само твој проблем. Нама остаје да се надамо да ћемо се једног дана пробудити из овог одвратног сна и да ћемо се Жељка Митровића и Пинка сећати као нечега што нам се стварно десило и што зарад све деце ове земље више никада нећемо дозволити да се деси. Да се не лажемо, биће нас и даље срамота, али ћемо барем лакше дисати.
Ненеад Кулачин, СРбин.инфо
