Бивши војни обавештајац, проф. Ђорђе А. Ђорђевић: „Сребреницо, испричај истину свету“ – Размножавање жртава

Догађаје око Сребренице и монтирани геноцид босанских Срба, Ђорђе А. Ђорђевић могао је да наслови као најбољу упаковану политичку лаж Америке и њених трабанта у XX веку али је изабрао наслов „Сребреницо, испричај истину свету“, јер се заветовао да ћу под тим именом написати књигу о Сребреници. С друге стране у писмима свим државним и политичким органима, па и председнику (бившем) Тадићу аутор је наговестио да ће се књига о Сребреници тако звати. О томе за Таблоид пише бивши војни обавештајац, професор Ђорђе А. Ђорђевић.

***

Нешто о Сребреници и генералу Ратку Младићу писао сам у књизи „Косметска голгота“ јер сам због критичног здравственог стања страховао да ће главне поенте наводног геноцида над муслиманима у Сребреници остати непознате. Ово су последњи редове књиге „Сребреницо, испричај истину свету“ и због тога осећам чудно олакшање, али не и потпуно, пошто сам свестан да сам неке важне детаље заобишао. Основно је, да ми је савест чиста и да могу мирно да уживам у последњим данима овоземаљског живота.

Ово поглавље, које преставља резиме свих наведених и описаних околности пре и за време освајања Сребренице која је практично предата и жртвована због највишег циља САД, поделио сам у четири дела:

– Изјаве холандских војника УНПРОФОРА и знаменитих личности који су на терену гледали догађаје у Сребреници приликом мирног уласка војске РС с посебним акцентом на храбре муслимане који су смогли храброст да проговоре о стварним догађајима „ и да те изјаве конфронтирам са изјавом крунског сведока тужилаштва“ доказаног зликовца Дражена Ердемовића.

– Правно третирање геноцида и политичке одлуке које су допринеле крајњој сатанизацији босанских Срба.

– Непобитни докази који нису смели да се изведу пред Трибуналом уз посебан осврт на састав 10 диверзантског одреда који је по налогу имао задатак да побије приближно онолики број муслимана колико је предвидео председник Америке Бил Клинтон у разговору са Алијом Изетбеговићем скоро три године пре масакра муслимана.

– Доступни подаци о изгледу размишљањима и командовању с једне стране невиђеног монструма Насера Орића кога је Трибунал ослободио сваке кривице и генерала Ратка Младића за кога сви који су долазили у контакт са њим имају само речи хвале као човеку, посебно као војном стратегу.
Холандски сведоци

По званичној верзији Трибунала за ратне злочине у Хагу се тврди, између осталог, да је војска босанских Срба најпре запуцала на осматрачнице у којима су били холандски војници, а да се напад наставио 11 јула 1995. када су у Сребреници продрле прве јединице босанско-српске војске да су босанско-муслимански мушкарци, жене и деца, који су остали у Сребреници, побегли у склониште УН-а у Поточарима, да је настало одвајање мушкараца од жена и деце и да су муслимански мушкарци одведени у правцу Братунца где су их масакрирали босанско-српски војници.

Да је наведено из оптужнице најобичнија небулоза доказује се документ који је потписао генерал Ратко Младић, да је тек 10. јула 1995. издата наредба не за напад него „у циљу сламања непријатељске офанзиве из заштићене зоне Сребреница“ и да су одређене јединице које ће учествовати у сламању муслиманске офанзиве. Овај докуменат се налази у списима предмета, па чуди да се у званичној верзији једног међународног суда правде може овако нешто написати.

Међутим, погледајмо, шта су изјавили холандски мировњаци који су били у заштићеној зони Сребреница.

– Холандски дневник Het Farool 27.7. 1995 пренео изјаву капетана М. Shutena, јединог официра УН-а који је више дана био на местима наводних крвопролића и који у потпуности негира тачке оптужнице: „Свако брбља о свакоме, али нико не показује чврсте доказе. Запажам да холандски народ хоће да по сваку цену докаже како се збило крвопролиће. Ако су се збива ле егзекуције, Срби су их прикривали проклето добро. Отуда у то ништа не верујем. После слома Сребренице 13. јула 1995. приспео сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да одлазим свуда где сам хтео. Припадала ми је свака могућа заштита, нигде ме нису заустављали.

И немачки лист Ди велт је 25. 7. 1995 известио да су се репортери нови- на распитивали код холандских војника који су се вратили из Сребренице и увек добијали исти одговор: У СРЕБРЕНИЦИ СЕ НИЈЕ ЗБИО ГЕНОЦИД! Дословно је тада написано: – Ни подофицир Пранк Стројк ни други војници УН-а стационирана у Сребреници неће, јавно да потврде оно што су тврдили, прво министар за помоћ и развој Јан Пронк, а потом и министар одбране Јорис Ворхуве да се у Сребреници збио геноцид.

Војник из редова холандских плавих шлемова Дачбатера Арнолд Блом је пред државном комисијом Холандије био изричит: – Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свет опет на њих свалио кривицу! Ову изјаву пренео и дневник НРЦ Ханделсбиад дана 24.7.1995 године.

Друго војник је пред државном холандском комисијом изјавио: – Много тога што се говори о Србима јесте лудост. Био сам три дана са избеглицама и Срби су са њима добро поступали. Ову изјаву војника Карел Мулдера такође је навео угледни дневник НРЦ Ханделсблад када је 24.7. 1995. освануо чланак под насловом: Сада су Срби за холандске плаве шлемо- ве добри момци.

Лајтант Јаспер Верпланке из елитне јединице холандских мировњака је у интервју Слободна Босна, листу блиском муслиманским безбедносним структурама, 24.7.1995 изјавио: – Насер Орић је себи осигурао контролу над великим делом Босне тактиком спржене земље. Због тога, генерал Кареманс има право када каже да су извршени велики масакри над српским становништвом.
Пракса је доказала да лоше пролазе сви који се не слажу са Америчком мафијашком политиком, па је и холандски генерал Кузи пао у немилост политичара који су се приклонили америчкој верзији. Он је по хитном поступку пензионисан само зато што је изјавио „да након пада Сребренице српско-босанске трупе нису починиле геноцид над муслиманима. Ову његову изјаву је пренео и немачки Ди Велт 12.7.1996. године.
Пре пензионисања Кузи је стигао да унапреди Кареманса, команданта холандских војника у Сребреници. Највећу цену платио је командант Холандских мировњака у Сребреници Том Кареманс јер је најпре високотиражном NRC Handelsbiad-у изјавио 24.7. 1995. да у Сребреници није било геноцида јер је „Покољ у Сребреници од стране Срба била коректна војна акција. Они нису намерно гађали батаљон, Младић нас је лукавим маневром извео на погрешан пут да би касније пред Трибуналом изјавио – „Било је покушаја да се доведу два пуковника да би започели преговоре. Покренуо сам то неколико пута истичући да би неко на вишем нивоу требало да започне преговоре или да настави са преговорима о евакуацији избеглица али нико није дошао“.
Овај поштени војник грдно се замерио Американцима када је побијао тврдњу да су босански Срби из гомиле у Поточарима издвојили преко 7.000 муслимана и касније стрељали јер је у многим новинама, а касније и пред Трибуналом тврдио: – Да је међу 25.000 избеглица у склоништу УН-а у Поточарима било само око два до три одсто мушкараца способних за борбу, дакле само око 500 до 750, а да је велики остатак бораца, као што је познато, покушао пробој према Тузли.

Некадашњи командант холандских мировних трупа у БиХ Том Кареманс (Фото: ANP)
Некадашњи командант холандских мировних трупа у БиХ Том Кареманс (Фото: ANP)
Због изјава пред холандском државном комисијом да Срби нису починили геноцид у Сребреници Кареманс је морао да бежи из Холандије, па је приликом давања изјаве у предметима против официра Војске Републике Српске Видоју Благојевићу (добио 18 година робије) и Драгану Јокићу (осуђен на 9 година затвора) допутовао из Канаде.

Налази NIOD оптужују тајне службе

Угледни холандски институт за ратну документацију (NIOD) је у јесен био овлашћен да испита 460 сведока који су припадали плавим шлемовима у тренутку када је енклава Сребреница била препуштена Србима БЕЗ БОРБИ. У априлу 2002. године јавности је представљен извештај од 3.496 страница а последице овог налаза биле су драматичне јер је влада у Хагу морала да одступи и тиме је преузела одговорност за догађаје у Сребреници. Наведеним извештајем се недвосмислено тврди: Подметања да су муслимани убијани пред очима Дачбатера НЕОСНОВАНИ СУ. Извештај NIOD-а садржи оштру критику политике САД на Балкану уз констатацију: ДА АКО ЈЕ НЕКА ВЛАДА ПОСЛЕ ОБЈАВЉИВАЊА ИЗВЕШТАЈА ТРЕБАЛА ДА ПОДНЕСЕ ОСТАВКУ,ТО ЈЕ ОНА У ВАШИНГТОНУ, Британски Гардијан је 22. 4. 2002. оквалификовао овај извештај као „један од најсензационалнијих студија о западним тајним службама који је икада објављен“. Писац извештаја Цес Вибес је имао неометан приступ списима холандске тајне службе и пошто је ступио у контакт са службама западних држава и Босне у својој књизи „Inteligence and the War in Bosnia 1992-1995″ написао је: – Пошто имамо целу историју тајних савезништава између Пентагона и радикалних исламистичких група са Средњег истока које су наводно помагале босанске муслимане, неких од оних истих група против којих се Пентагон сада бори, закључио „скривена сарадња имала је циљ да се у корист муслимана једноставно поткопа ембарго на оружје УН-а, који је важио за све босанске ратне стране“.

Енглески Гардијан је на основу закључака Цеса Вибеса упознао своје читаоце на следећи начин: – Образац је исти као код Ирангејта из осамдесети када су екипе ЦИА сарађивале са мулама при наоружавању средњеамеричких контраша јер је оружје које је уз финансијску помоћ, куповано од Ирана и Турске пристизало ноћу са Средњег Истока. У почетку су се користили авиони Иран ера, али када је обим порастао, потпомагали су се тајном флотом црних Херкулеса Ц-130. Извештај показује да су САД биле веома тесно повезане.Транзитна земља била је Хрватска која је на име провизије добијала 20 до 50 одсто, а оружје је кријумчарено из Немачке, Белгије и Аргентине. Немачке тајне службе биле су потпуно упућене у све акције илегалног наоружавања муслимана.

Потребно је објаснити да је 16. априла 1993. Савет Безбедности УН-а донео Резолуцију 819 којом је Сребреница проглашена за заштићену зону. Већ 18. априла 1993. генерали Ратко Младић и Сефер Халиловић споразумели су се да муслимани предају своје оружје не војницима Републике Српске, како је у почетку захтевао Младић, већ УНПРОФОР-у и то најкасније 72 сата по доласку канадског војног контингента. Такође је договорено да се изврши размена заробљеника и да Срби дозволе евакуацију 500 муслиманских рањеника хеликоптерима плавих шлемова. Тај хумани гест српске стране изигран је у самом почетку јер је ратни председник Тузле Бешлагић уместо обећаних 240 Срба, који су заробљени после напада муслимана у Скојевској улици, а што је обећао и команданту УНПРОФОР-а Мориону, био спреман да пусти само 46 заточених Срба. Ово је била још једна класична превара муслиманског руководства иза које су стајале обавештајне структуре Запада, пошто се њима нису одговарали договори зараћених страна јер су програмирале дугогодишњи, рат у коме Срби морају бити поражена страна.

Већ следећег дана, по потписивању споразума муслимани су из заштићене зоне убили на превару 6 српских бораца на две различите локације. И поред ове преваре генерал Младић је остао при ранијој одлуци да се муслимански рањеници и болесници евакуишу из Сребренице.

Један од мировних преговарача Торвалд Стотенберг, који је отворено рекао да су Американци наговарали Алију Изетбеговића да не пристаје на никакву обуставу ватре био је веома критичан по питању заштићених зона јер је изјавио: – Незгодно је било што је Савет безбедности УН-а прихватио да муслимани могу да имају војне базе унутар безбедносних зона. Из тих база могло је да се дејствује по Србима и Хрватима.Тако је и било. Наравно, друге две стране би узвратиле по безбедносној зони. Цивили су веровали да се налазе у безбедној зони, али није било тако.

Операцијом „Криваја 95″ требало је ограничити територију на обим који је утврђен априла 1993. када је потписан споразум Младић-Халиловић, а разлог је био да се спрече даљи напади муслиманске војске на српска села. И поред чињенице да су на неколико места биле постављене табле ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА уз упутство да је војна операција строго забрањена, по члану 60, протокола 1 Женевске конвенције, муслиманске снаге предвођене невиђеним злочинцем нападали су српска села не само из општине Сребренице, већ и села из општина Братунац, Власеница, Милићи, Зворник и спроводећи тактику „спаљене земље“ убијали све живо.

Генералски преокрет

Велико интересовање у Хашком трибуналу је владало 12. фебруара 2004. године јер је тада требало да сведочи ћутљиви и непредвидиви француски генерал Филип Морион, бивши командант УНПРОФОР-а у БиХ од септембра 1992. до 12. јула 1993. као сведок тужилаштва у процесу Слободану Милошевићу. О овом контараверзном генералу мислило се међу Србима у Босни да делује на њихову штету, посебно када је насео на превару Селима Бешлагићу и уместо договорених 240 пустио само 46 Срба који су били заточени у окнима фабрике соли у Тузли. Приликом пребацивања муслиманских рањеника из Сребренице било договорено да се сваки хеликоптер УН-а мора исконтролисати у Зворнику и како су окупљени Срби већ знали за муслиманску превару Морион је био дочекан салвом звиждука уз повике: Морион лажов. Такође, је он био први високи званичник УН-а који је проблем Сребренице ставио у жижи интересовања светске јавности јер је на његов изричит захтев постављен канадски контингент од 45 мировњака од којих су многи поседовали савремене апарате за снимање и комуникације. Преко „кртица“ добијали смо садржаје извештаја мировњака и реакције самог Мориона, које су у већини случајева биле неповољне за војнике босанских Срба.

Зато сам и ја будно исчекивао његово сведочење и добро се сећам да сам на календару записао датум његовог сведочења – четвртак, 12. 2. 2004. Међутим, већ приликом испитивања сведока од стране тужиоца Џефри Најса видело се да је тужилаштво незадовољно брифингом са њим јер је на питања одговарао гледајући тужиоца у очи уз помало подругљив осмех. Све у судници изненадила је тврдња Мориона да у Сребреници није било геноцида, објаснивши: „да је оно што се у том граду десило јула 1995. било последица терора који су над Србима током 1993. спроводиле муслиманске оружане формације под командом Насера Орића“.

На ову констатацију није био равнодушан ни енглески судија Ричард Меј, који је председавао већу, па је помало љутито упозорио Мориона да је пре њега децембра 2003. сведочио по истом питању и амерички генерал Весли Кларк који је изричито потврдио да је оптужени Милошевић знао да ће се у Сребреници десити геноцид по уласку војске босанских Срба. Морион се подругљиво насмешио и само питао: – Да ли генерал Кларк уопште зна где се налази Сребреница?“

Генерал Морион цело време сведочења деловао самоуверено и одмах се приметило да је посланик Европског парламента и да је уз дискусије са политичарима из разних земаља научио да о доживљеним догађајима мора да говори јасно, отресито и енергично, никако да политизира и фразира. Још веће изненађење за судије и тужилаштво Трибунала Морион је приредио када је рекао да се потпуно слаже са извештајем индијског генерала Сатиша Намбијера од 12. априла 1999, и када је прочитао: – Приказивање Срба као злих а других као добрих било је не само контрапродуктивно већ и нетачно. На основу свог искуства могу да кажем да су све стране биле криве, а само су Срби признавали да нису анђели док су други тврдили да јесу. Са 28.000 војника и контактима са међународним Црвеним крстом НИКО ОД НАС НИЈЕ БИО ОЧЕВИДАЦ ГЕНОЦИДА. Било је убиства и масакра на свим странама што је и типично за ову врсту конфликта. Генерал Намбијар, кога веома ценим, рекао је оно што сам ја стално понављао: – НЕ СМЕМО ДА ДЕМОНИЗИРАМО СРБЕ. Сви који су се нашли у сукобу учествовали су у том механизму смрти.

Морам да признам да је овакво одважно сведочење показало да има поштених и честитих и тада сам се присетио француског генерала Де Гола који је наредио да Француска изађе из структуре НАТО.

Међутим медији на Западу су на нож дочекали ово сведочење, па су најгледаније телевизије CNN и BBC са толико ниподаштавања и мржње јављале да су и неупућени у светска збивања могли да закључе да моћницима истина не одговара. У Хрватској и муслиманско-хрватској федерaцији многи су са неверицом гледали и слушали сведочење Мориона, не верујући у оно што изјављује. Писана средства информација из Сарајева и Загреба само шу штуро пренела да је „пред Трибуналом у Хагу сведочио и бивши командант УНПРОФОР у Босни Морион“, не наводећи шта је изјавио.

Правда за српски народ

Француски адвокат Жак Вержес је дуго пратио суђења у Трибуналу и увидевши да суд посебно пристрасан за оптужене Србе написао је књигу Правда за српски народ која је штампан, у Лозани 2003. Његову изјаву су забележиле многе новине на Западу и она је категорична: – Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно не у Паризу.

Главни истражитељ Хашког трибунала за Сребреницу Жан Рене Руез је сарајевском недељнику Дани, на питање новинара „Да ли имате елементе који би потврдили претходне планове о масакрима у Сребреници, одговорио: – Не, нису постојали претходни планови. Заузимање енклаве уопште није било у плану. План о овој офанзиви потиче од 5 јула. Првобитни план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу и претворити је у велики избеглички камп под отвореним небом, да би Уједињене нације почеле са евакуацијом зоне. Новинар је даље питао: – Та изјава се темељи на документима које поседујете? Руез је одговорио: – Да у потпуности. Поводом неслагања војних стручњака око броја погинулих муслимана који су се у колони пробијали према Тузли главни хашки истражитељ је био категоричан: – Свих 2.628 мртвих из 28 муслиманске дивизије између Сребренице и Тузле је погинуло у борби’. Овај исказ је записан у књизи Јулије Богојеве која је штампана 2002.

Џон Шиндлер, аналитичар америчке државне безбедности био је очи и уши за Пентагон, најбоље је знао за целокупну ситуацију у и око Сребренице. Он тврди да је преко 15.000 мушкараца кренуло у марш према Тузли јер су се бојали одмазде пошто су поубијали на хиљаде Срба у раздобљу од 1992. до 1995. Његов извештај, који се темељио на прикупљеним подацима оперативаца ЦИА, преточен је у изјаву којоа искључује геноцид босанских Срба над муслиманима. Зато се ова изјава преноси у целости: – У наредних 24 до 48 сати од пада Сребренице неки елементи јединица Војске Републике Српске по налогу своје контраобавештајне службе, стрељали су око 2.000 муслиманских ратних заробљеника. Преосталих 5.000 муслиманских војника и мањи део цивила страдало је током наредних пет дана док су у мањим групама покушавали пробој ка Тузли. Погинули су под ударом артиљерије, Срби су их пронашли. Будимо искрени, Срби су извели класичну војну операцију. Према томе, овај високо рангирани припадник ЦИА негира са једне стране геноцид Срба над муслиманима, а са друге указује да се преувеличавају бројке страдалих муслимана у Сребреници.

Исти амерички обавештајац је проговорио и о злочинима америчког љубимца Насера Орића, док је командовао муслиманском војском: – У долини реке Дрине убистава је било и пре почетка грађанског рата. Тамошњи Срби и муслимани били су националисти и пре Другог светског рата. Тако је грађански рат послужио за свођење многих старих рачуна. Насер Орић је поклао више од 1.300 Срба, и то махом цивила, и било је јасно да ће, ако Сребреница падне, многи муслимани бити побијени.

Џон Шиндлер сматра да су илегалне испоруке оружја муслиманима у енклавама биле узрок за оно што ће се десити у Сребреници, јер је изјавио: – Сви су знали за испоруке оружја из ваздуха.То није била тајна. Једино се није знало чији се авиони користе, ко плаћа и шта тачно носе. Оружје из тајних испорука из ваздуха, које је завршило у Сребреници, директан је узрок операције „Криваја“ из 1995. односно напад на Сребреницу. Генерал Младић је више пута протествовао код УНПРОФОР-а због испоруке оружја Сребреници из авиона и хеликоптера из Тузле. Срби су знали за све то и зато су тражили да УНПРОФОР напусти Босну. Команданти УНПРОФОР-а су знали за те летове, ал нису могли да их спрече јер је ваздушни простор био под контролом НАТО, односно Америке.

Треба истаћи муслиманске новинаре и борце који су смогли храброст да изнесу истину о Сребреници која руши све стереотипе америчке пропаганде и тиме указује и доказује да су крвави ратови у бившим југословенским републикама вођени под диригентском палицом мафијашке Америке јер је кренула у освајање света преко Балкана, за који стратези имају обичај да кажу да преставља носач са кога се најлакше може угрозити Русија.

Документарни филм норвешког редитеља, публицисте и новинара Ула Флима (Ola Flyum) не би био могућ да се није ослонио на муслиманског новинара Мирсада Фазлића Фазла, који је практично свој опстанак посветио истини о Сребреници јер је изјавио: – Сребреница је досад увек сматрана једноставном причом, али није баш тако. Мој задатак је да откријем истину. На велику жалост грађана Србије, али и добронамерних и истинољубивих у целом свету, ову истину о највећој рак рани српског национа не могу чути ни видети јер слепи послушник америчких превараната Борис Тадић једноставно је забранио да се филм прикаже на некој од наших телевизија. Норвешки редитељ Ула Флим, који је реализовао филм под насловом СРЕБРЕНИЦА ИЗДАНИ ГРАД („А town betrayed“) је изјавио: – Теза да су Срби криви за све злочине у босанском рату не само да не може опстати,већ је дошло време да се та једноставна прича промени. У његовом филму појављују се сведоци догађаја у Сребреници са својим изјавама и њима се мора веровати.

Један од сведока из наведеног филма Хусо Сахиловић, мајор муслиманске војске који је отеран из јединице јер је критиковао Насера Орића да опљачкане ствари из српских кућа продаје на црној берзи и о његовом феуду који је направио од Сребренице каже: – Хуманитарна помоћ је почела да пристиже. Бригадир Насер Орић узимао је хуманитарну помоћ за себе, а потом је продавао на црној берзи. Гладни људи морају да иду на линију фронта. Када вас тај гладни човек пита како то да нема хране ви морате да ћутите. Криминалне активности, све добре ствари и све лоше ствари везују се у Сребреници за Насера Орића. Док су Орић и његови славили и богатили се на црној берзи гладне жене и деца желели су само да побегну из мафијашког града. Дан пре пада Сребренице Хусо се пријавио да као добровољац брани Сребреницу јер је Насер Орић са својим телохранитељима био напустио град. Он је био сведок да Насер Орић саботира мировни план Уједињених нација и договор закључен између Младића и Халиловића из 1993. јер каже: – Оно што је сигурно да у Сребреници није било предато наоружање од стране Армије БиХ, предато је једно 15 до 20 одсто оног најнеквалитетнијег наоружања: ловачке пушке, покварени митраљези итд. Поред чињенице да није предато сво наоружање, крајем 1991. извршено је више тајних испорука оружја из ваз духа. Срби су протествовали али је било узалуд.

Овај мајор муслиманске војске који је отеран јер је критиковао Насера Орића због криминала и који се реактивирао само дан пре него што је Сребреница предата овако описује стање у граду: – И онда сам дошао на један огроман призор, то је било после подне 10 јула када народ почиње да бежи са периферије града. Жене вуку кесе, деца плачу, неко вуче овцу или краву, све то бежи. Језа ме хвата и тако нешто се први пут мени дешава у животу. Помишљам да је све готово, народ напушта град. Чекамо у рову до 12 сати али наређење не стиже. – Хајмо људи, војско, нема ко да нас води, а нас је преко 50. Крећемо горе да видимо да ли су четници сишли у град, да их зауставимо, разумете. Ноћ у Сребреници је пала, не знам шта се дешава, нема никог да нас консултује, они се негде састају, доносе одлуку да се Сребреница напусти. Пази ми смо по страни, ми не знамо шта се дешава.

Још један интелектуалац муслиманске вероисповести из Босне Есад Сипиловић који тренутно живи у Америци, смогао је храброст да на свом примеру оповргне негирање америчке администрације да су илегално наоружавали босанске муслимане. Он је учествовао у Клинтоновој предизборној кампањи 1992. али признаје да је кријумчарено оружје у Босну за потребе муслиманске војске. Ево његове изјаве: – Лично сам учествовао у испоручивању оружја из Јемена у Босну. Могу да потврдим да су Американци зажмурили на једно око када смо доставили оружје у Босну. Ово представља кршење мандата УН и договора о демилитаризацији Сребренице постигнутог са српским генералом Младићем.

Проф. Мухамед Филиповић, иако један од оснивача муслиманске странке СДА, није припадао тврдој линији коју је предводио Алија Изетбеговић већ је заступао гледиште као и Адил Зулфикарпашић, да се јавни живот мора одвојити од верског, дао је неколико изјава у којима је тврдио да је Алија Изетбеговић жртвовао грађане Сребренице и да је све чинио да се муслиманске енклаве Сребреница, Горажде и Жепа замене за предграђа Сарајева: Вогошћу, Илијаш и Хаџиће. Једном приликом проф. Филиповић је разговарао и са Слободаном Милошевићем, тада председником Србије и ево његове изјаве у вези тог разговора: – Разговарали смо о размени територије. Изетбеговић ми ништа није рекао, али Милошевић јесте. Милошевић ми је рекао да је питао Караџића зашто му требају Сребреница и Жепа када тамо готово да нема Срба? Рекао ми је да му је Караџић одговорио да жели да има компактну територију уз Дрину и да ће зато дати Хаџиће, Илијаш и Вогошћу. Оваква размена територија омогућила би муслиманима Сарајева већу слободу и везе са другим муслиманским областима. Али генерал Халиловић је био против замјене три сарајевска предграђа за три муслиманске енклаве!

Професор Филиповић је био уверен да Орићеви војници нису бранили Сребреницу јер је по њему постојао договор између српског и муслиманског руководства у Босни јер је после пада Сребренице изјавио: – Знало се да муслимани неће бранити Сребреницу и да ће Србима бити допуштено да уђу у овај град. На питање ко је донео такву одлуку, проф. Филиповић је од говорио: – Одлуку донео Алија Изетбеговић. Главнокомандујући муслиманске босанске војске генерал Сефер Халиловић је такође био присутан када је Изетбеговић предлагао размену територије, па тим поводом изјавио: – Тада успевамо одбранити Сребреницу у немогућим условима, шаљемо муницију, успевамо и нешто људи послати унутар града, наоружање и тако смо одбранили Сребреницу. Ја сам рекао на састанку да ми можемо одбранити Сребреницу али је Изетбеговић то са неверицом слушао у оно што сам ја причао и био је упоран у овом настојању да се замене Сребреница, Жепа и Горажде за делове око Сарајева. Халиловић је у својој књизи Лукава стратегија, која је штампана у Сарајеву подичио тиме „што је око 6.000 његових војника пробило српске линије и тако је 28 дивизија муслиманске армије могла поново да се реорганизира“.

После пада Сребренице Сефер Халиловић, који је тренутно народни посленик, јавно је говорио да је између Изетбеговића и Срба постојао договор по питању Сребренице: – Ако погледате где су Сребренчани након геноцида насељени и на којим просторима, онда ће те видети да је то апсолутно то. И то је једино на основу чега се могло закључити јер муслимани живе на просторима који су нуђени за размену. Жеља председника Изетбеговића се испунила. Пре рата у Вогошћи су живели махом Срби, а данас 90 посто становништва чине муслимани који су дошли из Сребренице. Председник Изетбеговић је сахрањен као народни херој 2003 године, али у Сребреници људи га другојачије памте.

Хакија Мехољић утицајни командир полиције у Сребреници, је позван на разговор са Изетбеговићем у хотелу Холидеј ин и делегација из Сребренице је очекивала да ће се разговарати о мировном плану Овен-Стотенберг. Због значаја изјава ће се пренети у целости:

– Ми смо дошли хеликоптером на аеродром и из хеликоптера пребацио нас у транспортер. Он нас је довезао с ове стране, позади. Увели су нас у просторију горе на спрату где је био велики сто. Ми смо сели као делегација и био је Изетбеговић као председник председништва БиХ, значи то је био састанак са председником. Делегате је изненадило што их је примио председник лично. Рећи ћу изворно шта је рекао председник: – Драги моји Сребреничани, како сте? Добро, како сте ви председниче? НУДИ МИ КЛИНТОН ДА УЂУ ЧЕТНИЦИ У СРЕБРЕНИЦУ И ПОКОЉУ ХИЉАДА МУСЛИМАНА, А ТО ЋЕ ИЗАЗВАТИ НАПАДЕ НАТО СНАГА НА СВЕ СРПСКЕ СНАГЕ У ЦЕЛОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. ШТА ВИ МИСЛИТЕ О ТОМЕ? Ја сам скочио и рекао јеси ли луд, ко ће одредити ко ће ићи на клање. Ово је оно што је он рекао и онда је почела расправа. Да ли је то њему Клинтон рекао, да ли није ја не знам. Након наших измењених неколико речи, господин Изетбеговић је питао: – Да ли прихватате замену Сребренице за Вогошћу, јер има и та понуда. Тада смо сви ми делегати рекли: – Председниче, ако сте нас због тога звали нисмо требали ни доћи, јер ми немамо мандат да мењамо територије, јер нам није то дао народ. Тада је Изетбеговић и окончао састанак. Док су још били ужаснути председниковим предлогом, Хакију и делегате из Сребренице представили су као хероје. После тога увели су нас на седницу, било је то мучно и ми смо били фрапирани. Јел` је то могуће да смо дати и да су нас дали, да ће нас жртвовати.

Пре одлуке да муслиманска војска напусти Сребреницу Хакија Мехољић је телефоном разговарао са Изетбеговићем и како је вођен тај разговор види се из његове изјаве: – Са Алијом сам имао разговор у пет сати ујутру, отворен, да спашава жене, децу и старце а да нас војно способне нек побију кад нећемо да се бранимо. Он је рекао да се држимо још два сата, међутим никада се више није хтио јавити. Ја сам у овом рату изгубио два брата и оца који нису узели оружје. Ја јесам узео оружје. Плакали смо на тај дан када је Сребреница пала, видели смо издају, и од Изетбеговића и од међународне заједнице.

Ђорђе А. Ђорђевић

Магазин Таблоид