Читаву ноћ нисам спавао. Од јутрос само ослушкујем када прођу кола да ли се заустављају пред нашу капију. Све мислим опет ће као и јуче – каже Марко Дачвић (13) који је јуче претрпео праву тортуру са сестром Маријаном (10) и баком Љиљаном, када су раднице Центра за социјални рад из Блаца дошле да их изместе из ове куће.
И док напаћена дечија душа страхује од новог дана и неизвесне будућности, показује нам раме на којем се види огромна модрица која је настала када су једна радница Центра за социјални рад у Блацу и директорка Ивана Петровић покушавале на силу да га извуку из куће.
– Био сам синоћ код лекара у Прокупљу. Морам да идем, тако су ми рекли, код психијатра. Не могу више, нико од нас троје не може. Желимо да будемо заједно и да нас нико не дира – каже испрекиданим гласом Марко.
Он је јутрос поправио и врата, јер се јуче када је успео да се истргне из канџи радница Центра за социјални рад, закључао у купатило, па су исте пробале да дођу до њега и поломиле су врата, односно избиле део футера.
Бака Љиљана до детаља описује шта су све проживели и каже да никада у животу није видела такву силу.
– Деца неће да иду, а они нам сваки дан долазе и наговарају нас и тако већ месец дана. Где су биле пре, када нисмо имали шта да једемо и када смо се смрзавали. Где су сви били када сам пријављивала сина, њиховог оца да нас малтретира. Сада су дошли, када смо се коначно смирили – јеца бака која је инвалид и која из колица није могла да помогне јуче својим унуцима.
И док се Марко борио да га не извуку из куће, Маријана је побегла код комшија, који су им и раније пуно помагали. Како је Ружица Милојевић, радница Центра и њихов привремени старатељ по одлуци ове установе, оптужила комшиницу да на силу држи дете, Маријана је доведена испред куће. Она се очајнички држала за комшиницу, која није могла да сакрије сузе од дечије патње и мука које су проживљавали.
– Пустите их људи, шта вам је, они су сада добро и овде им је добро. Немојте да мучите ове мале душе. Ту смо и ми, помагаћемо, као и до сада – молила је комшиница раднице Центра за социјални рад који су на силу покушавали да одведу децу.
– Не дирај ме, нећу да идем, пусти ме код тета Љиље да останем, она ме је хранила, ти ниси – јецала је мала Маријана када је радница Центра покушавала да је отргне од комшинице Љиље.
Њени мали прсти добили су невероватну снагу и као челични ланац се обавили око њеног заштитника, комшинице, која зна сву њихову муку.
Под притиском јавности, комшија, на крају је Центар за социјални рад одустао од тога да децу на силу одведе. У међувремену је на поступке радница реаговало надлежно Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и осудило поступке ове блачке установе.
– Не могу ништа да кажем, јер немам овлашћења. Надлежно министарство ће да процени и да суд – кратко је за Директно изјавила директорка Центра за социјални рад у Блацу Ивана Петровић.
О судбини и трагедији малишана зна цела Србија, јер ово двоје деце се сами брину о баки већ скоро две године. Од како је од рака преминула у тридесет и трећој години Љиљанина снаја и мајка деце, они живе сами. Петнаестак дана по њеној смрти, изгорела им је кућа, а Љиљанин син се преселио да живи у Блаце и ретко долази. Он је заправо, као отац деце и њихов старатељ, а неколико пута га је Љиљана пријављивала за насиље које врши над њом и децом. После пожара бака и деца су прешли у помоћну згрду коју имају у дворишту и захваљујући мештанима села овај простор је сређен, те сада ту живе.
У међувремену се разболела, па јој је пре пет месеци ампутирана нога. Сво троје живе од десет хиљада социјалне помоћи и деца се брину о својој баки. Када је пре нешто више од месец дана Србија сазнала за њихов случај и судбину, живот им се мало променио на боље. Са свих страна стизала им је помоћ и то их је мотивисало да иду даље.
Бака Љиљана Дачевић поднела је и захтев за старатељство над децом, те је суд сада тај који би требало да донесе одлуку коме деца припадају.Још увек није разматран њен захтев, а до тада, по закону, деца не би требало да се дирају, односно мењају дом.
Извор: Директно
