Владика Николај Велимировић, “Молитве на језеру”, писано на Охридском језеру (1921.-1922.)
“Благослови непријатеље моје, Господе.
И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи.
Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима и непотребним становником земље.
Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати самог себе.
Они су ме мушили онда, кад сам ја бегао од мука.
Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, ону су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, ону су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и још више огорчи противе мене –
да би моје бекство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гњева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.
Непријатељи су ме наушили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио висе добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.
Јер зна син, да му се неприајтељи не могу дотаћи живота.
Зато слободно корачаj између њих и моли се Богу.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.”
