Ко год се заинтересовао за „аферу докторат“ српског министра полиције зна да постоје две укоричене верзије овог рада. Једну су наши британски академци прогласили плагијатом, док смо другу (како се испоставило, коначну верзију) могли да видимо само на ТВ екрану.
Многи су с правом размишљали – зашто је не дају на увид, пише ли то министар неку нову верзију, бришу ли оне силне плагијате, шта ли раде? Да би се на интернету коначно појавила финална верзија Стефановићевог доктората, све са печатом, сликом корица и – абстрактом (баш тако пише). И добро, сад, јесте то за јединицу из српског језика, али нисмо зато овде. Јавност треба да зна – шта је било са плагијатима?
Да скратим – плагијати су живи и здрави. Онај са стране 14 оног првог рада – опет је на страни 14. Мозаички плагијат са стране 35 сада је на страни 33, онај што је био на страни 48 сада је на страни 43, наредни се са стране 57 преместио на страну 51, и тако редом. Али – сви су ту. Што нико не оспорава.
Чак је и комисија Мегатренда која је оцењивала да ли се ради о плагијату поручила јавности: признајемо четири – од једанаест оптужби! Преосталих седам плагијата, како сами кажу, нису ни хтели да упоређују, мрзело их, ваљда. Но, почујмо шта кажу.
За прва три призната плагијата кажу следеће: „У питању су по једна реченица (у првом случају, две непотпуне реченице), дакле, укупно три реченице у раду од 223 стране. То све говори.“ Заиста, то све говори: два плус два је – три.
Али, добро. Чак и у овој минималној признатој варијанти, и сами потврђују да је у питању плагијат: „Дакле, било би коректније (sic!) да је др Стефановић у фусноти навео извор, али изостанак тог податка није плагијат, већ ситан технички пропуст.“ Који се зове – како? Плагијат!
Комисија исто констатује код четвртог признатог плагијата, где је министар комплетно преузео туђу анализу и статистичку грађу. Ево шта кажу: „Строго узев, било би, разуме се, боље (sic!) да је др Стефановић навео у фусноти који извор је консултовао.“ Тачно. Да је навео извор – не бисмо говорили о плагијату.
Што нас доводи до питања – знају ли ови из те комисије шта значи реч – плагијат? А знају. Сами кажу на страни 4 свога извештаја: „Укратко, плагијат постоји када неко, без навођења извора, дословце или уз мање измене преузме читаве реченице, пасус или чак и стране.“ Цареви, дакле. Ево вам дефиниција, признајемо крађу на четири места, али – то није плагијат!
Зашто није плагијат, кад сами признају да јесте? Е, па, није, каже комисија, зато што плагиране реченице „немају везе са суштином Дисертације“!!! Да није плагирао неки хороскоп, или текст о месечевим менама, размишљам… И још да додам, да јавност зна. Плагијата у овом раду има још много, најмање још тридесетак, али – колико пута неко треба да украде да би био оптужен за крађу?
Плагирао је министар и рад једног члана своје комисије, али оштећена професорка Ђорђевић то баш и не види: „Ја сам читала његов рад и уопште не сматрам да је он плагирао мој рад ’Приручник за укључивање грађана и цивилног друштва у процесе одлучивања’, већ је само парафразирао неке делове.“
На шта наши британски академци, који су све плагијате уредно забележили и објавили, радосно одговарају: „Драго нам је да је чланица комисије професорка Ђорђевић потврдила наш налаз да је министар Стефановић плагирао њен рад. Мозаички плагијат је управо то – парафразирање туђег текста без навођења ауторства.“
На крају, долазимо до професора Мијата Дамјановића, који отворено каже да је управо он, у својству члана комисије за одбрану доктората, Стефановићу наложио да раскоричи онај први докторат – да га дотера и допуни. Након чега је потписао да је министар „успешно одбранио докторску дисертацију“.
Одлично. Пошто је тако добро оценио овај докторат, позивам на ТВ дуел господина Дамјановића. Па да заједно са већ позваним министром Стефановићем објасни јавности како изгледа та мултипла мултиваријантна (sic!) регресиона анализа са стране 11 Стефановићевог доктората.
Замолићу их, јавно, да изведу све формуле из ове регресије. Две табле, исто питање – па изволите, господо, јавност чека. Пазите на матричну и векторску нотацију зависне варијабле, да се не погубите, добронамерно указујем.
Ево још питања у вези са допуњеним издањем ове античке драме. Сме ли неко у докторској дисертацији да се задовољи коришћењем аритметичке средине и статистичким техникама чије име кандидат не зна ни да преведе, па наводи да је у питању „Chi-square статистичка техника“?
Мада се ова „техника“ учи на првим часовима курса који се у стручном жаргону назива „Statistics for dummies“ (преведите ово сами, насмејаћете се, сигурно), чак и на том курсу има формула и расподела вероватноће! Па бих у ТВ дуелу инсистирала на Студентовој и хи-квадрат расподели и на опасностима од погрешне употребе података. Када то проуче, па погледају резултате којима се хвале – грдно ће се изненадити.
Два бисера остављам за крај. Први бисер: Срђан Вербић, са места министра просвете, осионо поручује Србији да је докторат министра унутрашњих послова испитала комисија Мегатренда, те је то за њега – „завршена прича”.
Хвала, министре просвете, пријатан дан Вам желим! А ми идемо на други бисер, који ћемо наћи баш у том извештају Мегатрендове комисије, где у закључку стоји да се не сме оспоравати Стефановићев докторат због малог броја цитата и фуснота – кад ни чувени математичар Џон Ф. Неш у свом докторату нема ниједну фусноту, a цитира само један рад.
А цео свет зна, нарочито након чувеног филма „Блистави ум“, да је Џон Неш докторирао на Принстону и касније постао нобеловац. У прилог извештаја Комисија ставља цео докторат Џона Неша…
Два блистава ума. Џон Ф. Неш – и Неша Стефановић. Дотакли смо дно.
