Бој се кера, бој се Блера, а кад ћеш живети?

У једној од ретких преосталих правих београдских кафана, Морнару, већ око пет поподне тетурају се неки полупогубљени ликови, а мало даље одатле, на Тргу Републике митингује тренутно најомиљенији Газдин опозиционар, некадашњи Газдин Тата.

Носим ћеркину виолину, па ми конобар пиво наплати одмах, за сваки случај, имајући ваљда ружна искуства са моралом, а и платежном моћи уметника у данашној Сервији.

Полиција ванредно регулише саобраћај док лажна опозиција шета неке крпе на којима нешто пише.
24. је март, дан кад је пала прва НАТО бомба на Србију и кад је Радован, уместо доживотне, добио само четрес година. И Сунце је закратко синуло да нам скрене пажњу са мисли црних као облаци над Србијом и да нам поручи да ће бити боље, за две, три, четири, двеста, четирсто година.

Онда кад Радован изађе из Хага, а мач Марка Краљевића из камена.

Избори су, није шала. Идеална прилика да се заборави свака изговорена антисрпска режимска свињарија и да се изрекне нешто пригодно, богоугодно. Да најбољи ђак британског Сотоне, кога тако цртају и његови сународници, од милоште званог Тони, изађе на мост окупан крвљу и том истом Блеру, од кога је научио више него и од Тате, поручи да му никад неће заборавити што је убијао, како рече, његов народ. Кости мученика тресоше се од смеја, али нема ко тај смеј да чује.

Над Србијом је небо затворено.

Џелатови ученици поново ваде из сандука кости мале Милице, ваља се то, кажу, поготово кад је изборна кампања. Неће се, ваљда, Тони наљутити, њему је убити ко попити чашу ладне воде, он се крви на својим рукама и не сећа, опростиће пречасни, онај што је ономад српско мјасо јео.

Где год да се окренеш, искрсне неумрли Црњански. Уобразиља ли је, шта ли је, тек налетим на њега: од мемоара Пишчевићевих што ми их је колега Козарски благоизволео дати на читање (а књига је ретка, драгоцена), до ТВ филма “Загреб-Београд, преко Сарајева” и непрестаног враћања на “Сеобе”, тек – даље од њега нема.

Сву српску прошлост послао нам је у будућност: од Павла Исаковича чијем се вечном сећању на Косово смеју напудровани сународници, преко Гарчуле што ратнике у паоре беземљаше претвара, до инџилира који српске куће под конац терају и инвалиде са стотину рана вешају због украдене кокошке.

Има у “Сеобама” сан Исаковичев када он одговара Гарчули, бахатом дустабанлији (као уосталом и овај самозвани обергкригзкомесар Србије), што тврди да су под његовом руком Срби мањи од макова зрна и да му скуте љубе за зрнце његове велможне милости.

И да су такви сви, јер његова сила Бога не моли.

А, онда му Павле исприча о свом питомом стрицу Јанку који је под Цером у замку ухватио курјака зулумћара што му је стадо клао, па га живог одрао, док је стрина плакала, а из горе урлали престрављени чопори.

И још је нешто Милош Велики Црњански између редова поручио: Сервија се отселитсја не может. Ни у Аустрију, ни у Русију. А свака тиранија је кратка века.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вестионлине